Пише: Војин Грубач
Што се тиче подгоричких избора, који су бесмислено расписани јер су тако хтјели Јаков, Дритан и Бранка Бошњак, чини се да ову групацију није потребно подржати на овим изборима: да би се просто уозбиљили и нашли друге форме политичког дјеловања, које би биле разумније и корисније друштву. При садашњем распореду политичких фигура, очито је да би у овој етапи било сврсисходно подржати кандидатуру Саше Мујовића. Дати му шансу да пројави себе и свој тим.
Знаковита је била једна мисао Саше Мујовића у процесу предизборне кампање да, парафразирам: треба дати шансу у запошљавању људима који су били деценијама дискриминисани од стране ДПС-а и режима Ђукановића и одстрањени од могућности да добију посао. Управо то би било оно што је пожељно, да се напокон преломи ситуација. Заџабе је било предлагање нових пројеката у току кампање, ако структура управе града остане иста. То не би било нормално! Госпођа Оливера Ињац је добро одрадила свој посао радећи у осињем гнијезду администрације Подгорице.
Не само да је ДПС тридесет година у Управи Подгорице вршио инквизиторске резове по питању запошљавања, то им је мало било. У техничком мандату градоначелника Ивана Вуковића је због опструкције тзв. „Светосавске српске странке“, додатно и на брзину запослено преко 500 особа које су биле лојалне ДПС-у. Очито се радило о антисветосавској, антисрпској, антицрногорској, па и антиљудској странци којој је грош цијена. Управа града Подгорице је попуњена „до чепа“ кадровима ДПС-а, да се мало ко ту више може запослити. То се мора мијењати.
Ако са оваквим ДПС-ом и последицама њихове владавине у Подгорици, гдје су ликови из ДПС-а од администрације града направили свој кадровски бедем: Јаков, Дритан и Бранка желе „реформисати политички систем Подгорице“, онда се отворено мора рећи да они без образа и стида „вјешају макароне на уши народа“, гађајући га апсурдима. Да би се систем нове владавине градом остварио, неопходно је, осим професора Сашу Мујовића, подржати и Јелену Боровинић Бојовић да би се створила парламентарна већина. То је ствар афинитета и личног избора.
Да ли ће се тако нешто остварити и достићи: зависи од воље грађана. Грађани су ти који стављају коначну тачку на процесе, неки гласањем а неки апстиненцијом за коју бих рекао да има оправдања, али не и потребну сврсисходност. Глас народа је глас Бога! Како год грађани одлучили биће у праву.
