Пише: Настасја Писарев
Есеј Мирјане Стошић „Стратегије читања: читање ужаса“ објављен као посебно издање КЦВ Милош Црњански из Новог Сада, управо се бави теоријама тумачења, читања и писања апсолутног ужаса, односно ужаса који је такав да готово да захтева читав нови језик да би се на неки начин могао до краја пренети или саопштити.
Прво поглавље говори о суочавању са ужасом као суочавању са немогућим, посебно се осврћући на апорију Аушвица као места апсолутног хорора, и на различите теорије могућег тумачења оваквих простора. Мирјана Стошић подвлачи тезу Батаја о људском страху од животињског у себи (и потреби да се то негира) што коначно производи осећај ужаса у непосредном сусрету са „хорором живота меса, голог живота, неприкривеног“ (који се, парадоксално, открива у директном сусрету са смрћу).
Друго поглавље говори о ужасу бирократизације тела логораша који постају бројеви, сенке лишене воље, идентитета и снаге свог тела. Апорија Аушвица по Агамбену је у томе што су елементи те хороричне, сирове стварности толико реални да наспрам њих ништа више није истинито: „реалност која је таква да прекорачује своје чињеничне елементе“, и коначно се успоставља разумевање да „овде нема зашто“ (hier ist nicht warum), да постоји само кошмар нечујности, неслушања, изостанка рецепције – преживели сведоче о нечему о чему је немогуће сведочити.
У наредним поглављима ауторка даје вредан преглед других теоријских идеја, често теоретичара који су сами преживели искуство логора – од описа потпуне деконструкције личности кроз језиву логорашку музику која прати једнако језиви „рад“, преко идеје о „опором“ језику који је потребан да би се пренело искуство апсолутног хорора, до покушаја разумевања хороричних објеката који су остали као реликти таквог историјског искуства – попут наводне лампе од људске коже која је после рата пронађена на једном бувљаку.
Поред свих немогућности да се саопшти и мисли такав ужас остаје реченица Примо Левија: „Догодило се, значи може се поновити: то је суштина онога што имамо да кажемо.
