Pipe: Mića Vujičić
Na Slovenskoj plaži, krajem devedesetih, dogodila mi se čudna stvar. Samo što sam sklopio korice romana Otac i sin, pa podigao pogled, preda mnom je bio njegov pisac – Pavle Ugrinov (1926–2007). Stajao je nekoliko metara od obale i dugo posmatrao ostrvo Sveti Nikola. Činilo mi se da sam do detalja upamtio sliku, osećajući izvesnu nelagodu. Čak sam brzo gurnuo knjigu pod mokar peškir zbog čega su se stranice kasnije sušile na suncu i danas liče na iskrzane talase.
Koliko je dugo stajao nepomičan, prav, sa dlanom iznad očiju, na najvećoj vrućini? Da li je takva strpljivost da se sagleda krajolik učinila da opisi zauzimaju onoliki prostor u toj prozi? Zar sam mogao da zaboravim pomalo starinske kupaće gaće, presavijenu Politiku pod rukom…
Kako je vreme odmicalo, sve sam više sumnjao u slučajnost. Brže sam mogao da prizovem u sećanje posetu glavnog junaka roditeljima u Ocu i sinu, očevu drhtavicu: „Hladno mi je! Zebem! Drhtim!“ Scenu ponovljenu u knjizi Zauvek, štampanoj pošto je umro – jednom od najboljih romana objavljenih u poslednjim decenijama. Supružnici su planirali da otputuju u Londonu i posete sina koga godinama nisu videli, ali pred put počelo je bombardovanje 1999. „Pavlova soba je bila dobro zatvorena, da hladnoća iz nje ne bi prodirala ovamo.“ Ovoga puta, on je osećao jezu, ne uspevajući da se zagreje ni usred leta.
Čim se ukazala prilika da upoznam Veru Blagojević Ugrinov – junakinja te priče njena je imenjakinja – tiho sam joj saopštio da pišem nekakav roman i prepričao zgodu iz Budve.
Šta sam tražio? Potvrdu događaja iz realnosti koji je trebalo da bude komadić moje fikcije?
Istog dana, u pismu, stigle su dve skenirane stranice iz neobjavljenih dnevničkih beleški Pavla Ugrinova, redovi zapisani u rokovnicima. Nad svakim unosom uredno je zabeležen datum: 14. jul 1997, 16. jul 1997 – doista smo se „sreli“ pukom koincidencijom, kao da je izronio iz proze.
O čemu je pisao u tim redovima? O sobi, o hotelskom kompleksu Slovenska plaža gde je proveo tri dana i nastupu na Trgu pjesnika. Čitao je odlomak iz novele Stanislava.
Ipak, svojevrsna potvrda nije bila dovoljna da otvorim prostor sopstvene priče – oduvek su prevelike nade kakve polažem u svoje rukopise.
Sve dok mi jednog tropskog dana, deceniju i po docnije, na užarenoj beogradskoj ulici, kap vode nije pala za vrat. Znao sam da curi rashladni uređaj, ali sam opet pogledao. Na veliki, starinski balkon stanari su izneli skijašku opremu, sigurno da malo odstoji na suncu.
Fascinacije su se pomešale. Od tog prizora, jeza mi se spustila niz kičmu. Bio sam spreman da zakoračim u sopstveni svet, šta god bude na kraju.
Fascinacije?
Skoro sam ovo Nolitovo izdanje iz 1976. ugledao na pločniku i zamolio bukinistu da ga prelistam.
Nije bilo prvi put da sam kod antikvara podizao sa pločnika izdanja koja sam imao kod kuće.
Šta sam tražio? Potvrdu da Ugrinovljeva fikcija postoji u realnosti, izvan zidova moje biblioteke?
Na ovom primerku bila je posveta ispisana ćiriličnim slovima, gotovo krasnopisom, vezana za „stari Bečkerek“. Rođendanska čestitka sa kraja sedamdesetih – čovek nije mogao da se ne zapita kako je slavljenik reagovao nakon što je pročitao prvo poglavlje sa naslovom „Deda na odru“.
Ugrinov je opisivao dedinu sahranu, vreme pre ukopa: „Deda je ležao u izvanredno lepo izrezbarenom kovčegu, na crnom ovalnom stolu, u prostranoj starinskoj trpezariji, tačno ispod ikone Sv. Nikole, opkoljen visokim čiracima i kandilima.“
Živopisnim deskripcijama dodao je nesnosno vreo dan; svi su tražili hlad pod starim lisnatim orahom. Ali i limene posude pune krupnih komada leda koje su u međuvremenu podmetnuli pod lakovan sanduk „da se leš održi“, dopremljene iz ledare na reci: „Sada jedino dedi nije vrućina! šapnu mi rođaka, opazivši da požudno piljim u krupne kristale pod kovčegom.“
U zgodnom času, kada niko nije mogao da ga opazi, pripovedač se približio kovčegu i uzeo oveći komad: „U zelenilu iza verande, stadoh pomamno lizati taj sjajni rashlađujući grumen, blagosiljajući dedu, koji je i ovom prilikom, kad već htedoh svisnuti od vrućine, pomogao, kao uostalom i u svakoj drugoj prilici, podelivši sa mnom led, namenjen prvobitno samo njemu. Živ ili mrtav, deda je bio na mojoj strani.“
Izvor: Radar
