Маркес је Нобелову награду добио 1982. године, уз образложење да је добија „за његове романе и кратке приче, у којима су фантастично и реалистично спојени у богато компонованом свету маште, који одражава живот и сукобе једног континента“. Овде вам преносимо његово предавање у Шведској академији, које сваки лауреат традиционално одржи у децембру исте године када добије награду.
* * *
Антонио Пигафета, фирентински навигатор који је пловио са Магеланом на првом путовању око света, написао је, приликом свог проласка кроз наше јужне земље Америке, веома прецизан извештај који, међутим, личи на излет у свет фантазије. У њему је забележио да је видео свиње са папцима на задњици, птице без канџи чије коке полажу јаја на леђа својих партнера, и оне које подсећају на пеликане без језика, са кљуновима налик на кашике. Написао је да је видео и наказно створење са главом и ушима мазге, телом камиле, ногама јелена, који је њиштао као коњ. Описао је како је се први домородац на којег је наишао у Патагонији сусрео са огледалом, при чему је тај одушевљени џин изгубио разум уплашивши се сопственог лика.
Ова кратка и фасцинантна књига, која је чак и тада садржала клице савремених романа, ни у ком случају није најневероватнији извештај о нашој стварности у то доба. Хронике Индија оставиле су нам безброј других сведочанстава. Елдорадо, наша толико жељена и мистична земља, појављивала се на бројним мапама дуги низ година, мењајући своје место и облик према машти картографа. У потрази за извором вечне младости, митски лик Алвар Нуњез Кабеса де Вака истраживао је север Мексика осам година, у суманутој експедицији чији су чланови појели једни друге, а од шесто колико ју је започело само их је петоро преживело. Једна од многих неистражених мистерија тог доба је она о једанаест хиљада мазги, од којих је свака била натоварена са сто фунти злата, које су једног дана кренуле из Кускоа како би се платио откуп за Атавалпу, и које никада нису стигле на одредиште. Касније, у колонијално време, кокошке продаване у Картахени де Индијасу биле су узгајане на алувијалном земљишту и у желуцима су им налазили стине комадиће злата. Жудња за златом једног од родоначелника све нас је донедавно опседала. Још у прошлом веку, немачка мисија одређена за проучавање изградње међуокеанске пруге преко Панамске превлаке закључила је да је пројекат изводљив под једним условом: да шине не буду направљене од гвожђа, које је било ретко у том региону, већ од злата.
,,Чин издаје оца“: Зашто је објављен Маркесов посљедњи роман
Наша независност од шпанске доминације није нас сместила ван домашаја лудила. Генерал Антонио Лопез де Санта Ана, троструки диктатор Мексика, одржао је величанствену сахрану за своју десну ногу коју је изгубио у такозваном Рату због пецива. Генерал Габријел Гарсија Морено владао је Еквадором шеснаест година као апсолутни монарх; током бдења након његове смрти, његов леш је био постављен да седи на на председничкој столици, обучен у униформу и са панциром од одликовања. Генерал Максимилијано Ернандез Мартинез, теозофски деспот Салвадора који је током једног дивљачког масакра поклао тридесет хиљада сељака, измислио је клатно којим је тражио отров у својој храни, а наредио је да се уличне светиљке увију у црвени папир како би победио епидемију шарлаха. Статуа генерала Франсиска Моразана постављена на главном тргу у Тегусигалпи је заправо статуа маршала Неја, купљена у једном париском складишту половних скулптура.
Пре једанаест година, Чилеанац Пабло Неруда, један од ванредних песника нашег времена, просветлио је ову публику својим речима. Од тада, Европљане добре воље – а понекад и они зле – све јаче су погађале сабласне вести о Латинској Америци, о том безграничном царству уклетих мушкараца и историјских жена, чија се бескрајна упорност претаче легенде. Нисмо имали ни тренутка одмора. Прометејски председник (Маркес мисли на чилеанског председника Салвадора Аљендеа, прим. прев.), заробљен у својој запаљеној палати, погинуо је борећи се са читавом војском, сам; и две сумњиве авионске несреће, које тек треба да се објасне, прекинуле су живот још једног председника великог срца (можда се мисли на панамског председника Омара Торихоса, прим. прев.) и живот једног војника демократије који је оживео достојанство свог народа. Било је пет ратова и седамнаест војних удара; појавио се ђаволски диктатор који спроводи, у име Бога, први латиноамерички етноцид нашег времена. У међувремену, двадесет милиона латиноамеричке деце умрло је пре него што је напунило једну годину – више него што је рођено у Европи од 1970. Несталих због репресија има скоро сто двадесет хиљада, што не може да се подмири бројем свих становника Упсале. Бројне жене ухапшене током трудноће породиле су се у аргентинским затворима, али нико не зна где су и ко су њихова деца која су по налогу војних власти кришом усвојена или послата у сиротишта. Пошто су покушали да промене ову ситуацију, скоро две стотине хиљада мушкараца и жена је умрло широм континента, а преко сто хиљада је изгубило животе у три мале и несрећне земље Централне Америке: Никарагви, Салвадору и Гватемали. Да се ово догодило у Сједињеним Државама, пропорционална цифра би била милион и шест стотина хиљада насилних смрти за четири године.
Милион људи је побегло из Чилеа, земље традиционалног гостопримства – то јест, десет одсто њеног становништва. Уругвај, мала нација од два и по милиона становника која себе сматра најцивилизованијом земљом на континенту, изгубила је у прогонима сваког петог грађанина. Од 1979. године, грађански рат у Салвадору ствара скоро једну избеглицу сваких двадесет минута. Земља која би се могла формирати од свих прогнаника и присилних емиграната из Латинске Америке имала би већи број становника од Норвешке.
Габријел Гарсија Маркес: Музика ме дотиче више од књижевности
Усуђујем се да помислим да је управо ова предимензионирана стварност, а не само њен књижевни израз, та која је заслужна за пажњу Шведске академије књижевности. Стварност не од папира, већ она која живи у нама и одређује сваки тренутак наших безбројних свакодневних смрти, и која храни извор незаситог стваралаштва, пуна туге и лепоте, где је овај лутајући и носталгични Колумбијац само још једна бројка, издвојен пуком срећом. Ми песници и просјаци, музичари и пророци, ратници и ниткови, сва створења те необуздане стварности, морали смо да тражимо само мало маште, јер је наш кључни проблем био недостатак конвенционалних средстава да своје животе учинимо уверљивим. Ово је, пријатељи моји, суштина наше самоће.
И ако нас ове тешкоће, чију суштину делимо, спутавају, разумљиво је да су се рационални таленти са ове стране света, узвишени у контемплацији сопствених култура, нашли без ваљаних средстава да нас тумаче. Сасвим је природно да инсистирају да нас мере аршином који користе на себи, заборављајући да пустоши живота нису исте за све и да је потрага за сопственим идентитетом за нас исто тако мукотрпна и крвава као што је њихова била за њих. Тумачење наше стварности кроз обрасце који нису наши, служи само томе да нас учини још непознатијима, још мање слободнима, још усамљенијима. Часна Европа би можда била проницљивија када би покушала да нас види у сопственој прошлости. Када би се само подсетила да је Лондону требало три стотине година да изгради свој први градски зид, и још три стотине година да добије бискупа; да је Рим радио у мраку неизвесности двадесет векова, све док га један етрурски краљ није усидрио у историји; и да су данашњи мирољубиви Швајцарци, који нас госте својим благим сиревима и апатичним сатовима, пуштали крв Европи као најамничка војска, све до XVI века. Чак и на врхунцу ренесансе, дванаест хиљада ланскенета је за плату царске војске опљачкало и опустошило Рим и бацило под мач осам хиљада његових становника.
Не желим да будем отелотворење илузија Тониоа Крегера, чије је снове о уједињењу чедног севера са страственим југом овде, пре педесет три године, величао Томас Ман. Али верујем да би они бистри Европљани који се и овде боре за праведнију и хуманију домовину могли да нам помогну много више ако промисле о начину на који нас виде. Солидарност са нашим сновима неће учинити да се осећамо мање усамљено, све док се она не претвори у конкретна дела легитимне подршке свим народима који гаје илузију да имају сопствени живот у расподели света.
Откривен непознати Маркесов роман, главна јунакиња средовечна жена која има еротску аферу
Латинска Америка не жели, нити има разлога да буде пијун без властите воље; нити је пуста жеља да њена тежња за независношћу и оригиналношћу постане западњачка аспирација. Међутим, навигациони напреци, који су смањили удаљеност између наших Америка и Европе, парадоксално су само додатно нагласили нашу културну удаљеност. Зашто се оригиналност, која нам се тако лако признаје у књижевности, сумњичаво одбацује када су у питању наши тешки покушаји друштвених промена? Зашто се мисли да социјална правда, за коју се прогресивни Европљани боре у својим земљама, не може бити циљ и за Латинску Америку, са различитим методама прилагођеним различитим условима? Не, немерљиво насиље и бол наше историје резултат су вековних неправди и неизречене горчине, а не завере испланиране хиљадама миља далеко од нашег дома. Ипак, многи европски лидери и мислиоци су то тако посматрали, са наивношћу стараца који су заборавили плодну раскош своје младости, као да је немогуће наћи другачију судбину осим да се живи под милошћу и немилошћу два велика господара света. Ово, пријатељи моји, јесте суштина наше самоће.
Упркос томе, на угњетавање, пљачку и одбацивање, ми одговарамо животом. Ни поплаве ни куге, глад ни катаклизме, па чак ни вечни ратови из века у век, нису успели да савладају истрајну надмоћ живота над смрћу. Предност која расте и убрзава: сваке године има седамдесет четири милиона више рођених него умрлих, што је довољан број нових живота да се сваке године популација Њујорка умножи седам пута. Већина ових рођења дешава се у земљама са најмање ресурса – укључујући, наравно, оне у Латинској Америци. Насупрот томе, најпросперитетније земље су успеле да акумулирају толику моћ уништења да могу, стотину пута изнова, не само да униште све људе који су икада постојали, већ и све живе врсте које су икада удахнуле ваздух на овој планети несреће.
Једног дана налик овоме, мој учитељ Вилијам Фокнер рекао је: “Одбијам да прихватим крај човечанства.” Не бих био достојан да стојим на овом месту које је некада било његово, ако не бих био потпуно свестан да је колосална трагедија коју је он одбио да призна пре тридесет две године сада, по први пут од почетка човечанства, постала једноставна научна могућност. Суочени са овом застрашујућом стварношћу, која је кроз целокупну људску историју морала изгледати као пука утопија, ми, изумитељи прича, који смо спремни да верујемо у било шта, осећамо да имамо право да верујемо да још није прекасно да се упустимо у стварање супротне утопије. Нове и свеобухватне утопије живота, где нико неће моћи да одлучује како ће други умрети, где ће се љубав показати истинитом, а срећа могућом, и где ће народи осуђени на сто година самоће коначно и заувек добити другу прилику на Земљи.
Извор: Nobelprize.org
Превод: Данило Лучић/Глиф
