Наставља се узурпација српских институција и добара на Косову и Метохији, наставља се албански терор над Србима у Покрајини.
Последњи, у непрекинутом низу насилништава, јесте упад до зуба наоружаних албанских „полицајаца” у зграде јавне управе српских општина на северу Покрајине. Истовремени „обрачун“ са котларницом КБЦ-а у К. Митровици само наговештава следећу дестинацију разулареног дивљања – српски здравствени систем, што ће бити увод у напад на последње упориште јавног живота косметских Срба – образовање.
Уместо да тражимо оставке неодговорних политичара и институција Србије, као директних саучесника у поништавању државних институција на властитој територији и довођењу Срба с Косова и Метохије у безизлаз, због чега је одавно требало да сносе не само моралну него и правну одговорност, изнова ћемо само подсетити на непорециве чињенице које указују на њихово погубно деловање.
Семе насиља против Срба и Србије те раздора међу Србима у Покрајини посејано је 3. новембра 2013. године, када су, на основу Првог бриселског споразума (17. април 2013) и одговорајућег изборног законодавства сецесионистичке творевине „Косова“, били одржани први избори за четири општине на северу Косова и Метохије. Масовно одупирање Срба захтеву да учествују на тзв. косовским изборима покушали су силом да сузбију припадници српске жандармерије на челу са њеним шефом Братиславом Дикићем. Упркос томе, избори су пропали због масовног бојкота (у просеку око пет посто изашлих у све четири општине). У синхронизацији са акцијом насилног деловања Дикићевих батинаша, представници ОЕБС-а, као регуларног посматрача избора, покупили су гласачке кутије са свих бирачких места пре него су и затворена те прогласили изборе нерегуларним. И насилнике из централног дела Србије и чиновнике ОЕБС-а охрабривао је тадашњи први потпредседник Владе Александар Вучић нудећи и личну интервенцију (уколико то дозволе прави владари „Косова“).
Потоњи председник Владе и државе, намесник свега живог и неживог, органског и неорганског у Србији, остаће познат у српској историји по режирању серије насиља над Србима – од принуде да се одазову на „поправнe“ општинскe изборe фебраура 2014. (изашло у просеку око 20% бирача), разбијања, уз благослов блаженопочившег митрополита Амфилохија, јуна 2008. године основане Заједнице српских општина, укидања странака са централом у Београду и оснивања послушне Српске листе, фалсификовања података о свим „косовским“ изборима на које су Срби излазили под притиском, промптног предавања „Косову“ свега чиме је Србија располагала после јуна 1999. године, преко манипулисања и разбијања демонстрација Срба поводом рагистарских докумената новембра 2022, све до присиле да особље српских установа напусти општинске управе.
После свега набројеног и још много непоменутог на дугом списку, у историји Србије незабележених, непочинстава, некако делује предодређено да Албанци заврше посао којем је Вучић више него асистирао. О томе, између осталог, сведочи лежерност егзекуције и сигурност егзекутора у успех сопствених акција које не наилазе на отпор народа, јер га је председник Србије свакојаким манипулацијама годинама пацификовао. Са једнаком лежерношћу наступају челници тзв. међународних представништава у Покрајини, посебно „амбасадори“ западних држава, када неуверљивом реториком „негодују“ против албанског насиља, чиме, као и увек лицемерно, показују прећутну подршку терору.
Ако Косово и Метохија услед хиберниране јавне сцене у Србији све више делује као неко пацифичко острво, нека се бар зна да то није последица некаквог историјског фатума, него конкретног колонизаторског деловања обилато потпомогнутог локалним поглавицом и његовом котеријом.
