Пише: Александар Живковић
Није баш освјежило, али се лакше дише. Није се отишло у шуму, али су Лалићеви Брзаци вазда спремни да испаљују рафале грких ријечи. Ваљда и по законима физике, Црна Гора није могла, мимо свијета, да оде у црну рупу, али се тешко извлачи из ауторитарног и криминализованог насљеђа. Политичке снаге које су претрајавале у таквом режиму као опозиција, тешко су се прилагођавале на нову улогу.
Црна Гора је више очекивала од нових власти, али њени чиниоци неријетко су предност давали сопственој улози у њој, него потребама грађана. Кадровање које је било привилегија једне породице, постало је национални спорт.
Специјално тужилаштво је, хвала Богу, почело да ради, али судови још нијесу. Плате расту а производња је одавно суспендована и никако да изађе из „транзиције“.
Знамо то, што нам описујеш, рећи ћете. Нама требају рјешења. Лако се око тога сложити. Рјешење није да се окачимо о врат ЕУ, нити једни друге да држимо за перчин. Рјешење је да пустимо оне који знају да праве новац и да зарађују, тежак је то посао, можда најтежи; оне који знају да стварају културна добра то чине; оне који лијече и васпитавају, такође, тешки су и то послови. А политичари да умјесто привида стварају могућности за промјене.
