Пише: Војислав Дурмановић
Јесу ли до данас лик и дело Дервиша Сушића успели да умакну усуду генија који је у процесу преслојавања и парцелисања српскохрватске књижевне традиције невољно запао у културни оквир одвећ скоројевићки, вакумиран и провинцијалан да би трпео било какво полицентрично и вишедимензионално самосагледавање? Рођен на лето 1925. у власеничкој имамској породици, говорио је да причању мајке-домаћице лепшем од прозе коју пише, сатканом не од бајковите приповести, већ узбудљивих чињеничких река легендарног набоја исконски дугује своју даровитост. Са непуних седамнаест година одметнуо се у партизане. До смрти 1. септембра 1990. године, у јесен свих идеала према којима је мужевно управљао свој и свет рођен из свог пера, управо му је, као и властитим ликовима, родитељски ауторитет љубави остао као брана тврдокорног револуционара од застрањења и разочарења.
Не само што је Сушић, уз Хасана Кикића, од провинције североистока Босне и доњег Подриња створио књижевни мит који увелико надраста уске оквире завичајне прозе. Он је први босанскомуслимански књижевник који је целокупно историјско искуство свог народа, као скројено по Кундериној дефиницији малих и недовршених нација, вечито угрожених и у сталној стрепњи од осипања, сабио у трилогијску синтезу. То што је (премда најненаграђиванији) писац из гарнитуре у ждановљевским пипцима културњака Бранка и Хамдије користио етноним Бошњак руши наратив како је то национално име у СФРЈ било проскрибовано или пак у вихору рата преко ноћи измишљено. Село Кудељ из маште Дервиша Сушића – то је Ћосићево митско Прерово.
Најпре за књижевно стваралаштво БиХ, па и тадашњи муслимански корпус унутар разуђене југословенске литературе 1966. била је једна од преломних година: тада Меша Селимовић објављује роман Дервиш и смрт, Мак Диздар поетску збирку Камен спавач, а Дервиш Сушић најпрепознатљивију своју књигу приповетки насловљену Побуне. Поред демитологизације епских величина из народног предања у маниру Андрићевог поступка с Ђерзелезом, он ствара галерију бунтовних јуришника на небо, аутсајдера који су у феудалном мраку безуспешно палили фитиље као далека претходница историјској неминовности друштвеног преображаја, као што је случај са шејхом Хасаном Каимијом, који је предводио устанак сарајевске сиротиње против трговаца житом или Хамзом Бали Орловићем, дервишким јеретиком у обрачуну с чијим анархистичким учењем је пострадао Мехмед-паша Соколовић. У другој књизи Уходе на сличан начин скицира лик Хусеин-капетана Градашчевића као визионара чијем су далековидом науму ситне великашке сујете сплеле гајтан.
Марксистички хуманиста по светоназорима, микрокосмос својих јунака саздао је по начелу да се у битку за расцват људских слобода може утрчати и са Сорбоне и од говеда. Сасвим налик на Крлежин есеј О малограђанској љубави спрам хрватства калеидоскопски прецизно демистификовао је праву класну историју једног народа од лукаво утканих лука и воде и дима. Кроз ту визуру, историјску оптужбу за несналажење, цивилизацијску стагнацију и неповерење у властите снаге адресирао је беговским и улеманским лумпенелитама уклетог менталитета додворавања и подређивања искључиво господству оног протектора с којим је најлакше нагодити се, а које су попут глине месиле непросвећене муслиманске масе ефемерног идентитета. Тако ће и Аган Бабунић, новотар сав предан приватном просветитељском експерименту смењивања феудализма из романа Невакат резигнирано прозборити:
Ах, бегови! Њихов понос је само тврдоглавост пиримитиве која од свијести о својој одговорности бјежи у безумља себичности. Аај, како ће нас Европа мљети и кухати! Потомству ће на уши крв прскати од напора да се што прије прилагоди неумитној сили. А све је могло брже и безболније проћи да није страшне себичности.
Романом о чаршијским деобама унутар деоба у Другом светском рату Тале (у популарну културу утканим кроз мини серију ТВ Сарајева из 1979.) супротставио је истоименог јунака, ћудљивог и правичног партизана који не мари за признања, већ револуцију као шансу за потпуну самореализацију човека свом саборцу, беговском сину Пилавији који улогу у новој власти атавистички доживљава као продужетак управљачког заната своје породице. Фактографске биљешке за биљешке уз роман о Талу оживљене и обједињене сценичним елементима (попут реиса Спахе који под џубетом доброчинства дови за краљицу Марију и Еугена Кватерника или Адемаге Мешића док нутка нацистичког официра хурмашицом) у полемичком спису Парергон, у праскозорје антипартизанског ревизионизма сумирао је побијањем есенцијалистичких илузија о оваквим и онаквим народима:
Мерхамет се не може ускратити ниједном народу. Ниједна нација нема монопол на ову врлину. Мерхамет је у срцу онога ко се речју, делом или оружјем бори за слободу оних које је лични или колективни егоизам учинио или жели да учини неслободним. Само мајке, несебичне креаторке, лекари поштовани у народу и револуционари не подлежу питањима о мерхамету. Сви ми остали – на вагу правде!
Војислав Дурмановић: Смрт Југославије у визији Родољуба Чолаковића
Приказивању прошлости Босне приступао је андрићевски реалистично, здравом средином између екстремних представа канибалске земље мржње (попут касније Војислава Лубарде у Васкрсењу) с једне и бесконфликтне утопије где звоно никад није засметало мујезину с друге стране. Оно у чему није наследовао Андрићу су натуралистички изливи сладострашћа и хуморна жаока којом својеврсно депатетизује приповедни дискурс. Да није било исцрпног есејистичког осврта Тарика Хаверића поводом четрдесет пет година Парергона бх. јавности би испод радара прошла етикета бошњачког Руждија (ерго богохулника) коју у својим гласилима Сушићу пришивају неомладомуслимански клерикални кружоци – кивни, ваљда, што је пре времена преко идеолошких им претеча раскринкао и генезу њиховог успона. Политичко проклетство невакта које Сушић описује – то је проклетство естаблишмента који никада у историји није пропустио прилику да пропусти прилику. То је проклетство огорчених антиреформских буна које је Порта гушила у крви, проклетство најжешћих инаџија Аустроугарској који су на крају остали њени очајнички поборници с надом за присаједињење постријанонској Мађарској, проклетство негдашњих Павелићевих лакеја који су у паници пред партизанима ступали у комбинације с Дражом Михаиловићем, проклетство суицидног стрмоглава у најсмртоноснији грађански рат за резултат лошији од гарантованог у миру, па и проклетство обарања априлског пакета уставних промена да би се потом пред сваким страним чиновником клечало за упола мање од тога. То је, о концу, она туробна судбина о којој је суд изрекао и Милорад Екмечић када је написао да је ту морална и историјска одговорност муслиманских интелектуалаца у Сарајеву: што су постали коњовоци, слепи, безглави у једном простору који више није ни провинција у позадини, нити је у интересу муслиманског народа.
