Пише: Драго Пилсел
У поруци СНВ-а у поводу успомене на злочин у Глини, читамо: ”Ескалација и кулминација усташког терора и геноцида над Србима у НДХ у прољеће и љето 1941., имала је свој врхунац у усташком покољу неколико стотина невиних српских цивила у православној цркви у Глини у ноћи 30. на 31. српња 1941. године. Након што су усташе поново злоупотријебиле православну цркву у Глини за нове масовне злочине над Србима у глинској околици 4. коловоза 1941., усташке власти донијеле су одлука да се 12. коловоза 1941. отпочне с рушењем цркве-стратишта. Након антифашистичког ослобођења Глине 1944. и коначног ослобођења земље 1945., на мјесту усташког злочина и порушене православне цркве акцијом солидарности грађана Баније, социјалистичке Хрватске и Југославије, изграђен је Спомен дом жртвама фашизма, који је у присуству високих представника власти свечано отворен 4. српња 1969.”. Глина, њене улице, трг на којем вршимо спомен, она зграда подигнута на темељима православне цркве, гробље, можда неке масовне гробнице у околици, свето је мјесто, ”Мјесто меморије”, мјесто које треба чувати и памтити, али памтити на здрав начин. ”Света мјеста” повезана су с обиљежјима вјере, завјета, ходочашћа. Ваљало би да мјесто цркве Пресвете Богородице у Глини добије значење које заслужује – у свијести и у повијести.
Прије и послије злочина који се догодио у тој цркви и њезину окружју од свибња до краја коловоза 1941. страдали су диљем Баније и Кордуна многобројни грађани српске националности и православне вјере – у мјестима Вељун и Благај, у селу Прекопа на предјелу званом Чукљин Анк, у шикари Латиново, у шуми Кобиљача код Бучуце, у Горњим и Дољним Јамама, у Дољнацима, у Гори и Жупи, у Равном и Маји, Видушевцу, и Топуском те, авај, још понегдје, како нас је једном подсјетио књижевник Предраг Матвејевић.
Словенски пјесник и писац Едвард Коцбек прошао је овим крајем, као партизан, више од двије године након првих покоља, настојећи стићи до Јајца, на засједање АВНОЈ-а. Ангажирани кршћанин, католик и персоналист по вјери и увјерењу, био је ужаснут призором с којим се суочио. Записао је у књизи којој је наслов ”Словенско посланство”: ”Каква страшна атмосфера! На све стране миришу огањ и крв. Посвуда, без краја и конца… Зло нећемо уништити ако уништимо само кривца, уништит ћемо га истом када ограничимо зло у себи самима…” Када Србин зна гдје лежи мртав Хрват, и Хрвату то не жели казати, то је зло. Када Хрват понижава Србина јер му нијече право на спомен и на памћење, јер не жели да се обнове плоче с именима убијених, то је исто зло, велико зло. ”Ту се нису клали само Срби и Хрвати, него и католици и православци, кршћани једни и други. Од кршћанства смо још увијек далеко” – тако је свједочио један од најзначајнијих кршћанских пјесника тадашње Еуропе, Едвард Коцбек, који се опредијелио за отпор фашизму. А народна пјесма, која је у нашим несретним приликама носила у себи и хисторију и меморију, огласила се познатом тужбалицом, коју словенски бард наводи у својим сјећањима, записује у споменутој књизи:
”На Кордуну гроб до гроба, тражи мајка сина свога”…
Вратимо се темељима цркве Свете Богородице, у којој и крај које је извршен незамислив злочин.
Његови су размјери понекад умањивани, понекад увеличавани, датуми су се помицали у разним приликама након Другога свјетског рата, само мјесто се оспоравало, бројке убијених су се у различитим изворима мијењали – али злочиначки карактер догађаја не може се притом занијекати ни умањити. Свједочење Хилмије Берберовића, муслимана који је дезертирао из усташке војске и прешао на страну партизана, спомиње чак три тисуће жртава довођених у кратком раздобљу не само из Глине него и из сусједних мјеста, покланих: ”клање је почињало навечер у 22 сата и трајало до 2 сата ујутро, и тако 6 дана”.
У самој цркви Пресвете Богородице преживио је младић по имену Љубан Једнак. Нађен је, како сам тврди: ”сав крвав, рањен, главе разбијене, згуљене”. Није више могао себи предочити колико је трајала глинска ”Бартоломејска ноћ” – за њега цијели живот. У таквим околностима јучер и данас лако се претворе једно у друго те поистовјете. Разлике у навођењу датума и мјесту несреће не могу умањити нити поготово избрисати несрећу саму. А несрећа је голема. Нема двојбе да су се у Глини догодили злочини и да су повезани с мјестом Прекопа и с црквом Пресвете Богородице. Најприје је, између 12. и 13. свибња 1941. убијено ”више од 300, мање од 400” Срба, тврди Славко Голдстеин, аутор књиге ”1941. година која се враћа”, који је трагично изгубио оца, Жидова, у јамама сусједнога Јадовна. Концем српња и почетком коловоза ће бити убијено најмање тисућу, можда и пар тисућа Срба. Неки истраживачи тврде да је глинска црква служила прије свега као затвор – да су у њој затваране будуће жртве и из ње извођене на околна стратишта, гдје су убијане камама и куршумима. На врху звоника, крај самога крижа, устријељена су мецима тројица затвореника који су се пропињали увис тражећи спас.
Чули смо не тако давно како се из градске власти темељито умањивао па и нијекао злочин. Осветнички, на рачун Хрвата који су страдали тијеком српске побуне од 1991. до 1995. Наравно, и ми тражимо истину о тим жртвама. Говорим вам као нетко тко је био хрватски бранитељ 1991. и који је у Домовинскоме рату изгубио брата који се до данас води као несталог хрватског бранитеља. И ја желим истину о моме брату. Моја мајка жели истину.
Али то што тражимо истину за једне не смије нам дати право да другима нијечемо право на њихов дио истине. Знам и то да је пуно лакше доћи из Загреба до Глине и казати неколико ријечи (што сам имао прилику једном учинити) него ли живјети у Глини, око Глине, под страшним теретом повијести и мржње која притишће тај крај. У Глини су се догодиле геноцидне радње које су имале за циљ брисање Срба с овога простора и не само с ових крајева. Овдје су у посљедњем рату страдали и Хрвати. Зато нам је потребан дијалог, а дијалог се мора темељити на истини. На истину какву је, боравећи у Израелу, признала и предсједница Колинда Грабар-Китаровић која је рекла, цитирам: ”Усташки режим није био одраз истинских жеља хрватског народа за неовисном државом. Нажалост, манипулирали су жељом хрватског народа за неовисношћу”. Нажалост, тај говор није објављен на wеб страници хрватске предсједнице и морали смо се надати како она заиста стоји иза онога што је рекла у Израелу, баш као што се тако имамо надати када слушамо градоначелника Дубровника и друге ХДЗ-овце које би ипак ”за дом” били спремни, Богу одани.
Ријечи хрватске предсједнице у Израелу обавезују, обавезују свакога у Хрватској: обавезују бранитеље, обавезују чланове градске власти у Глини, обавезују и католике и православне, и вјернике и невјернике, обавезују и старо и младо. Данас желим казати нешто као кршћанин који истодобно грли и католике и православне јер ја међу њима не правим разлике: Исус Крист их не прави, Бог их не прави.
Желим упозорити оне који ће ме/нас критизирати и то ријечима папе Ивана Павла II. на миси на загребачком Хиподрому, у Загребу, 11. рујна 1994. Цитирам светог Ивана Павла II. онако како је он разумио и прихватио приједлог Предрага Матвејевића: ”Народи ових крајева међусобно су се кроз стољећа прихваћали, остваривали су многоврсне размјене у подручју умјетности, језика, писма, културнога народног блага. Зар није заједничко богатство и традиција вјерске сношљивости, која се одржала кроз готово једно тисућљеће, па и кроз врло тамна раздобља повијести? Не, не може се вјери приписивати феномен националистичких нетрпељивости које харају овим крајевима!
То вриједи не само за кршћане различитих црквених припадности, које Бог данас позива на посебно залагање да се постигне пуно заједништво, него и за вјернике других вјероисповијести, посебно за муслимане, који су знаковито присутни на Балкану. Сви су они позвани остварити цивилизиран суживот, у међусобном поштовању….
У овим крајевима данас стављеним на толику кушњу, вјера мора поновно постати снага која уједињује и даје добре плодове, попут ријека које протјечу овим земљама. Као Сава, која извире у Словенији, протјече вашом домовином, наставља уз хрватску и босанско-херцеговачку границу те у Србији утјече у Дунав. Дунав је друга велика ријека која повезује хрватску и српску земљу с великим земљама Источне, Централне и Западне Еуропе. Те двије ријеке се сусрећу, исто као што су позвани на сусрет и разни народи које оне повезују. То посебно морају остварити двије кршћанске Цркве, Источна и Западна, које управо у тим крајевима одувијек живе заједно. У тој метафори ријека, можемо скоро запазити трагове пута којим Бог од вас тражи да крочите у овом тешком повијесном тренутку… То је пут јединства и мира који нитко не смије избјегавати. Њега изискује сам разбор, још прије вјере. Није ли повијест створила тисуће нераскидивих веза међу вашим народима? Ваши језици, иако различити, нису ли међу собом тако блиски да се међусобно споразумијевате и разумијете више него је то случај у осталим дијеловима Еуропе?
(…)
Без обзира на људске рачуне, на тај хитан задатак ти, Загребачка Цркво и Цркво у цијелој Хрватској, позвана си једним категоричким моралним императивом. Императивом који се неодољиво појављује у свакој вјерничкој савјести, сваки пут када усне изговоре молитву ”Оче наш”. Тим нас је ријечима Крист учио како се требамо обраћати Богу. ”Оче”, ријеч слатка, али и врло захтјевна! Ако нам је дакле Бог Отац, онда сви ми јесмо и морамо бити браћа. Прије свих разлика, прије сваког припадништва, прије сваке националности, постоји дубоко темељно јединство које уједињује свако људско створење. Ми кршћани, позвани смо да то јединство свједочимо посебном снагом и одговорношћу. Зар не би била недопустива дволичност понављати ”Оче наш”, док се гаје осјећаји срџбе и зависти, или чак намјере насиља и освете? ”Оче наш” уистину садржи у сржи одређени нацрт друштва, које не само да искључује свако насиље, него се у сваком свом виду изграђује према начелима братске солидарности. Ради се о друштву, схваћеном као једна велика обитељ, у којем се појединци и групе, осјећају, без икакве дискриминације, поштовани и вољени…ж
Шта Драго Пилсел замјера Милатовићевом протоколу око позива папи у Црну Гору
Вријеме је да Загребачка црква као и цијела Црква у Хрватској, постане промицатељица међусобног опроштења и помирења. ”Тражити опрост и сам опростити”: тако би могла бити сажета задаћа која је пред свима, ако се желе поставити чврсте претпоставке за постизање истинског и трајног мира.” Морамо се питати гдје смо ми данас, готово 30 година од тога папина говора? Гдје смо и колико смо напредовали од те 1994.? Знамо, само годину дана након тих пророчких ријечи Ивана Павла II. велика се невоља опет сручила на многе Србе, што ћемо ускоро комеморирати.
Ако Хрвати мисле да ће наћи срећу у томе што Срба више неће бити, гадно се варају. Није могло бити среће у плану Анте Павелића и усташких власти да протјерају Србе, да их асимилирају или да их убију, што је био злочиначки концепт тзв. НДХ. Кад је створена Република Хрватска, у Уставу је потписан чек за сваког хрватског грађанина, да ће неотуђива права на живот, слободу и трагање за срећом бити сваком зајамчена. Хрватска је многим нашим суграђанима у руке дала лажан чек, чек без покрића: људска права нису поштована, било је неслободе, социјална биједа и лоповлук украли су нам срећу. Ми данас на неки начин обнављамо вјеру да банка правде није пропала. Не желимо вјеровати да су фондови морала ове земље недовољни. Зато смо дошли уновчити чек који ће нам дати богатство слободе и сигурност правде. Ми то дугујемо убијеним Србима Глине и Кордуна, ми то дугујемо и себи, ми морамо устрајати због добра домовине.
Оно што осјећамо у овом тренутку, најбоље је изречено у химну хвале и захвале: ”Тебе Бога хвалимо”. Тај древни хвалоспјев завршава се здушним зазивом Богу да спаси свој народ: ”Спаси свој народ, Господине”. То је зазив који се данас диже као крик из наших срдаца: спаси, Господине, свој народ који живи у Хрватској; спаси мене Србина и спаси мене Хрвата; спаси народе на Балканском полуотоку и све оне који у било којем крају Земље још траже мир. Спаси, Господине, своје народе! Спаси нас, Господине. Само се у тебе уздамо: ”У тебе се, Господине, уздам, не дај се да се икада постидим!” Нека вам је мир и радост срдаца.
Извор: Аутограф
