Пише: Огњен Тадић
Коње историја не занима. Коњи, који су иначе предивне и племените животиње, просто по природном закону немају свијест о историји, па је природно да их историја не занима. Коњи немају свијест о томе одакле су, ко су им преци, чиме су се бавили, кроз које и какве битке су их јахали, шта су вукли, гдје су орали…
Додуше, имају неке способности да одређене појединости памте. Стручњаци кажу да им у томе највише помажу мириси, јер се наводно преко мириса препознају, па чак и комуницирају. Када видите коња који изгледа као да је насмијан, заправо је ситуација у којој он повлачи своју горњу усну како би отворио пут до слузнице и боље осјетио феромоне који му помажу у споразумијевању, воде га до хране и сл.
Коњи су наравно у стању и да науче одређене послове и команде којима човјек управља поступцима дресираних коња. Дресура се обавља у коњској младости и тада научене команде остају им за читав живот. Коњима због тога није лако. Често добију новог газду и свако привикавање им је траума. Ево само ово мало информација о коњима довољно је да замислимо о каквим се траумама може радити.
Рецимо, прода Турчин коња Аустријанцу. Коњ научио да га због љености газда Турчин зове канџијашем и да му виче биста, па је џаба Аустријанцу клицати форверц. Још више забуне коњу би правило то што је научио да прави газда мирише на соган долму или донер кебаб, а не на бечке кобасице или свињске кољенице. Вјероватно би зато такав коњ код газде Аустријанца изгледао насмијан сваки пут када би у близини осјетио близину феромона старог газде Турчина.
Ипак, иако историја није предмет коњског интересовања, људи су од првог сусрета са коњима осјетили наклоност, поштовање и љубав према тим животињама, па су нашли начин да им пронађу мјесто у сопственој историји. Александров Букефал, Калигулин Инцитат, Марков Шарац, само су неки од њих. Ти коњи су остали познати по својој љепоти, снази, изгледу, храбрости, али се у нашој причи нећемо бавити њима, јер много пута неупоредиво обавјештенији приповједачи рекли су много тога. Бавићемо се само једним коњем, познатим по свом господару и по томе што се у једном о његових похода наводно утопио у једној нашој ријеци.
Коњ и Дрина
Да прво објасним како је дошло до идеје да настане овај текст. Јуче се на X мрежи уобичајено заподјенула полемика о свему и свачему, па и о некадашњој Дринској бановини. Поменуо сам је успут, заједно са Зетском и Врбаском бановином (кога интересује сама полемика може је пронаћи на X мрежи).
Ничим изазван, онако заједљиво, један од учесника у расправи ми рече: “Помињете Дринску бановину, па ме занима како се ријека Дрина и бановина звала на старосрпском, будући да сад носи назив по турцизму? Хвала”. Морам рећи да ми у први мах није било јасно зашто ме то и на такав начин пита. Мислио сам да се човјек збунио, па сам му крајње добронамјерно појаснио да је народно име ријеке Дрине, одмила, увијек било Зеленика, а ово званично највјероватније настало из старословенске ријечи “дер” (знач. цијепати), да осим Дрине имамо и Дреницу, Дрим, па у ширем смислу и Драву, са сличним називима, те да имамо једну савремену ријеч “вододерина” (у основи има глагол “дерати”), која је истог поријекла.
По реакцијама саговорника видио сам да је створен неспоразум. И ту се сјетих да саговорник очито мисли на једну од овдашњих легенди која говори о томе како је турски султан Мехмед Фатих, у походу на краљевину Котроманића, негдје код Устиколине кренуо скелом преко Дрине, па му се насред ријеке одвезао коњ, упао у Дрину и удавио се.
Легенда даље каже да је у том тренутку султан узвикнуо: “Бу су дерин”, а што би значило “ова вода је дубока”, те су од ријечи “дерин” извели име ријеке Дрине. Лијепо ме насмијало то чега сам се присјетио, па упитах саговорника радили се о томе и добих полујасан одговор да је на то мислио.
Не би ми тешко да му појасним да је то бајка, бајка каквих је на стотине и које служе томе да подвежу или подрежу историју на одређеним мјестима како се даље не би истраживало поријекло назива и становништва које овдје живи, али да то благе везе нема са истином.
Наиме, не постоји тачан податак о томе када је ријека Дрина добила своје име, али га је свакако добила прије доласка султана Мехмеда Фатиха на ове просторе. Примјера ради, Котроманићи су у својим краљевским титулама врло јасно истицали да су између осталог краљеви и Подриња.
Тако краљ Стефан Дабиша Котроманић, који је владао од 1391. до 1395. године, носи титулу “краљ Срба Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња”. Доказ за то су његове повеље. Овдје ћу навести једну од њих, чува се у Лондону, а коју је упутио браћи Вукмиру, Твртку и Стефану Семковић 17. маја 1395. године.
На самом почетку повеље краљ се представио пуним насловом титуле и њој навео “Подриње”. Султан Мехмед Фатих рођен је 1432, а умро 1481. године. Краља Стефана Дабишу смрт је задесила 1395. године. Дакле, Дрина је по Мехмед-Фатиховом коњу могла добити име те 1463. године само уколико је краљ Стефан Дабиша знао да ће се Мехмед послије њега родити, да ће постати султан, да ће покорити Дабишине насљеднике, да ће коња натоварити на скелу код Устиколине, да ће се коњ одвезати и утопити, да ће султан узвикнути: “Бу су дерин”, те да ће вјерни поданици од тог узвика надјенути име ријеци Дрини.
Морате признати да је то мало вјероватан развој догађаја. Биће ипак да је и на овом примјеру, као и на многим другим којима се српска историја и географија преправљају у турске, а потом преко турских у данашње бошњачке, десило ништа друго до још једне измишљотине.
Прича је у сваком случају маштовите и лијепа, па би међу коњима, када би је разумјели, и могла послужити за понос и истицање још једног чувеног, додуше неименованог, припадника племените четвороножне коњске расе, али, сложићете се, колико год да је маштовита, не би била баш и људском поносу примјерена. Људима су ипак примјереније чињенице, наравно, уколико желе да опстану као људи.
Коњи, људи и економија
Но, људи не би били људи када сваку прилику не би користили да на свој млин воду натјерају, па тако ни ја ову шансу нећу пропустити а да користећи се претходним поукама не изнесем мишљење о једној великој и актуелној теми.
Наиме, било ко ко води рачуна о просторном планирању територија на којима већински живи српско становништво, мора имати у виду да је у период од 1929. до 1941. године постојала Дринска бановина. То је био први пут, сигуран сам не и посљедњи, када ријека Дрина није била граница, него, како се често и пјеснички воли рећи, кичма и централно подручје територије на којој живе Срби.
Дринска бановина обухватала је простор од Травника, на западу, до Чачка, на истоку, те од Шамца, на сјеверу, до Чајнича, на југу, а сједиште јој је било у Сарајеву. У односу на данашњу БиХ то је дио простора који је у насловима Котроманића обухватао Босну, Подриње, Усору и Соли. Мора се признати да се уз додатак оног дијела Подриње који се данас налази на територији Републике Србије, ради о сасвим логичној територијалној организацији.
Данас се у просторним плановима тај простор најчешће помиње када се говори о двије теме – изградњи прстенастог ауто-пута од Београда, преко Бијељине, па до Сарајева и даље преко Котромана, па до Београда, те о ископавању руде од које се праве те за будућност пријеко потребне батерије.
Потпуно подржавам имплементацију пројекта ауто-пута и тиме стављам тачку на прву тему. Истовремено, без намјере да се на овој другој теми укључујем у расправе о екологији – о томе не знам довољно, желим да кажем да би ми било логично да се некаквим планом, законом или уговором дефинише да ни грам ископане руде не може бити извезен са овог простора, те да свака експлоатација подразумијева да се руда користи у земљи, у домаћој индустрији која се бави производњом тих батерија без којих се будућност не може замислити.
Та идеја мени звучи као вишеструка корист која истински води развоју и доводи до стварног профита везаног за тај вид развоја, а што је значајно боља опција од тога да по ко зна који пут док ми продајемо сировину други узимају екстра профит на финалним производима.
У супротном, исто као што је овај текст настао под насловом “Коњи, људи и историја”, неко би могао написати други текст под насловом “Коњи, људи и економија”, базирајући тезу на томе да коње економија не занима, јер немају свијест о економији и довољно им је да су сити на дневној бази.
То би већ била права дугорочна штета, јер можда је и прихватљиво да се у недостатку докумената и података о прошлости причају бајке и фантазије, али се економија данас сасвим јасно може и научно и искуствено предвидјети, па је фантазирање недопустиво и неодговорно.
Извор: Бањалука.нет
