Пише: Синан Гуџевић
Прије двије седмице добио сам позив да крајем овога јула у Приштини учествујем на скупу чији је један панел посвећен Гази. Позив ме је нашао у родном селу Грабу на Голији, у кући гдје је настала једна лијепа успомена на Газу. То је све било половином осамдесетих година. У вријеме кад се имало времена, дао сам се на превођење „Часовника у Гази“ који је саставио ретор и библијски коментатор Прокопије из Газе.
То је опис воденог сата у Гази из прве половине шестог стољећа наше ере, и свакако је био мој први сусрет с Газом као Газом у номинативу, без данашњег генитива којим управља именица појас. Појас Газе ми је био и остао неспојив са воденом уром чији је облик описао Прокопије. Само облик и вањски изглед сата описао је Прокопије, а ниједну ријеч није утрошио на сатни механизам. Херманн Диелс, који је приредио подробнији текст него што су била ранија издања текста који се чува у Ватиканској библиотеци, у коментару је изрекао оштру оцјену о Прокопијеву непознавању технике. Прокопије, по Диелсу, за технику нема ни смисла нити се у њу разумије. Сва његова шупља реторика је усмјерена на то да описујући само изглед чудесног здања уђе у такмичење са умјетником градитељем, те да у том надгорњавању изиђе као побједник, при чему му лажна скромност у предговору служи да повећа изглед за надмоћ. А кад је већ ријеч о ономе што текст јесте, дакле само опис изгледа великог сата у Гази, Диелс примјећује како је незамисливо да једна таква структура буде без уобичајених астрономских и календарских просторија. Зато је, осим ако неки дио Прокопијева текста није изгубљен, опис великога сата остао и крњ и непотпун.
Али је тај сат био један од највећих и један од умјетнички најраскошнијих на свијету. Био је читава једна зграда на главном тргу у Гази. Прокопије га убраја у чуда свијета. По његову опису, могло би се закључити да га је изградио неки домаћи Хефајст из ондашње Палајстине (Палаестина), данас се каже Палестине.
Тај је часовник био покретан водом, и био је још један примјер за изум у којем се вода употребљава за мјерење човјекове физичке илузије по имену вријеме. Таква употреба има почетак у античком Ајгипту, то јест Египту: у свом надгробном натпису фараонски службеник Аменемхет, године 1550. прије наше ере казује како је изумио часовник, који ради тако као ниједан дотадашњи, а фараон га јако цијени, јер тај изум „показује сваки часак у његово вријеме“. Опис који потом слиједи посве се подудара са посудом која је почетком 20. стољећа нађена у храму у Карнаку: клепсидра у облику одрезаног конуса, из које је кроз отвор на дну истицала вода, а сати су се ишчитавали по спуштању разине воде на унутрашњој страни, а на дванаест скала.
Отада до раскошног часовника на воду у граду Гази прошло је преко двије хиљаде година. Много се градитеља сатова прочуло за то вријеме, као Ктесибије из Александрије, чије је водене уре описао Витрувије у 8. глави 9. књиге својих „Књига о архитектури“. Витрувијев опис и описи арапских и бизантских градитеља омогућили су да се реконструира и сатни механизам који је остао изван Прокопијева описа чудесног хорологија. Сатна зграда у Гази је имала два пара стубова, а на прочељу је била фигура Горгонине главе, која би на сваки протекли сат заколутала очима. То колутање је код гледалаца изазивало чуђење и страх. Глава Горгонина је, по мишљењу Диелса, била мозаик на златној подлози, сходно обичају у Прокопијево вријеме. Вањски облик зграде Прокопије описује озгор надоље. Медусе Горгоне глава са забата симболички је опомињала на изјешу по имену Вријеме, Овидијево tempus edax rerum. Испод Горгоне се налазио низ од дванаест врата, испред којих се кретала фигура бога Хелија, господара космоса и времена.
На сваки сат су се отварала једна врата, и из њих би се појављивала фигура Херакла са приказом једног од његових дванаест митских потхвата. Хераклове подвиге је, украшен као краљ, пратио Хелије идући слијева надесно, то јест од истока према западу, као што Сунце иде небом.
Иако је Херакле своје подвиге чинио „не по заповијести Еуристеја, већ по заповијести умјетности“, њему Прокопије посвећује мање простора него Зеусовој птици орлу, која Зеусову сину Хелију носи вијенац. Тај се орао између тонских и фигуративних обличја, осим ношењем вијенца, издвајао и бучним махањем крилима. Сат је имао направу која се данас зове гонг, са које су се на сваки пуни сат чули ударци, но нису били као у данашње вријеме, од један до дванаест, већ од један до шест. Тако је бивало до подне, а понављало се послије подне. Прокопије каже како је разлог за такву редукцију тежња да се уши заштите од многобројних удара часовника, а још и зато што се преко шест избијања сата често не може тачно избројати. То избијање на сате је, по мишљењу хроничара хорологија једино свједочанство о таквом звуку у антици.
Тих дванаест врата су чинили врата дневних сати. Мора да је изнад дневних врата било и дванаест врата ноћних сати, али њих Прокопије не спомиње. Можда зато што су она умјетнички била оскудно украшена, те су зато незанимљива. Испод ноћних, а изнад дневних врата било је дванаест фигура орлова.
Херакле је смјештен у средини пространог предворја грађевине, које се може звати Херакловим храмом. Близу њега је Пан који на звук гонга напреже своје уши, е да чује глас своје вољене нимфе Ехо. Пан не смије видјети оно што звук производи, иначе ће се његова илузија о одјеку распршити. Ту је и фигура Диомеда, који је трубач и најављује повечерје. Будући да је монументална грађевина воденог сата у Гази начињена у Прокопијево вријеме, око 530. године, кад су и Прокопије и већина око њега били већ хришћани, остаје до краја неразјашњено зашто је монументални хорологиј украшен фигурама из политеистичке грчке религије. Ово, као и недостатак техничких објашњења у Прокопијеву опису, доводио је неке тумаче до закључка да је читава Екпхрасис Хорологиоу више измишљотина него стварна направа.
Том некадашњем сату у Гази данас би најприкладнији био натпис: Вулнерант омнес, ултима нецат. Сваки рањава, посљедњи убија. Мисли се на сате, на часове и на часе. То је био чест натпис на воденим часовницима у средњем вијеку и касније. Свјетски песимизам у четири ријечи.
Ово је нешто што може стати у ову страницу, а чега сам се сјетио кад сам добио позив за јулски скуп у Приштини. Наравно, било би промашено да овако нешто износим пред учесницима форума. У позиву за форум у Приштини стоји да ме организатор позива зато што сам у овом листу писао о Гази. Морам казати да такво образложење за позив, како да кажем, није баш најприкладније. Јер ја о Гази нисам писао, у овом листу сам објавио мишљења неколико Јевреја и Јеврејки из Њемачке, Италије и Израела о масовним злочинима које данашња држава Израел врши над палестинским становништвом у Гази и на западној обали Јордана. Очито је да су тих неколико разговора које сам посљедњих мјесеци водио с тих неколико Јевреја и Јеврејки неки људи узели као моје писање о Гази. На скуп у Приштини не могу отићи, не због ове „неприкладности“, чак ни зато што сам уроњен у рокове и послове, већ због тога што себе не сматрам компетентним да расправљам о политичким и ратним приликама на Блиском истоку. А и кад бих хтио писати о ономе што држава Израел чини у древном граду Гази, прије но што бих ишта довео до израза, престао бих бити разговорљив.
Извор: Портал Новости
