Piše: Milo Lompar
U razumevanju i tumačenju književnog iskustva uvek postoji osobena dvostrukost. Iako je malo koji tumač spreman da je otvoreno prizna, ona se može prepoznati u različitim sadržajima književne hermeneutike. U knjizi Pogled na svet Dostojevskog, koja je kod nas objavljena pod imenom Duh Dostojevskog, Nikolaj Berđajev naglašava dvostrukost svoje interpretativne optike. Jer, on objašnjava kako se sprema da naporedo sa analizom književnog iskustva pisca Braće Karamazova izloži i svoje sopstvene poglede na teme koje postavlja kao sidrišta umetnosti Dostojevskog. Nema sumnje u to da ovakva usmerenost – kako je to naglasio Nikola Milošević – podrazumeva načelnu nesaglasnost tokova književne interpretacije: bilo kao nesaglasnost sa analiziranim sadržajem, bilo kao nesaglasnost unutar argumentacije tumača.
No, rezultati interpretativnog poduhvata nisu nužno neproduktivni uprkos postojanju ovih nesaglasnosti. Oni su svakako neproduktivni u slučajevima kada tumač nameće svoje shvatanje na način da izneverava elementarnu književnu evidenciju. Nije manje štetno ni kada u jednom nivou interpretacije tvrdi nešto što se razilazi sa drugim nivom iste interpretacije. To su slučajevi kada se slabosti tumačenja pojavljuju na nivou evidencije ili na nivou koherencije. No, unutar interpretativnog toka u kojem se autonomna shvatanja tumača podudaraju sa piščevim usmerenjem, može doći do bitnog produbljivanja književnog sadržaja. Momenat produbljivanja ne samo da je produktivan nego je i opravdan, jer zalazi u književni podtekst i otkriva zapretane i dejstvene učinke u književnoj konfiguraciji. On ostvaruje sintezu trodelne umetničke egzistencije, jer od saznanja o tome koji elementi sastavljaju književnu strukturu, preko saznanja o tome šta ona znači, stiže do saznanja o njenoj reaktuelizaciji u čitalačkoj svesti.
U vremenu kada su se pojavila nova dela Miloša Crnjanskog, u periodu od 1958. do 1971. godine, njihova recepcija bila je određena nekolikim pravcima razmišljanja. Dolazilo je do postepenog smanjivanja pažnje u vezi sa predratnim piščevim antikomunističkim opredeljenjem. Do toga je dolazilo zato što nije bilo moguće ponavljati uhodanu matricu ideološkog sumnjičenja Crnjanskog i ostaviti bez kritike odluku vlasti da se on vrati u zemlju. Kako se vlast nije smela izložiti kritici na taj način, onda je odabran put postepenog premeštanja javne pažnje sa političkih na književna svojstva Crnjanskog. No, zbog očuvanja ideološkog kontinuiteta komunističkog režima, sámo smanjivanje kritičko-političkog intenziteta nije bilo potpuno, jer se kao po pravilu pojavljivao poneki članak u kojem se naglašavala piščeva predratna ideološka problematičnost. Deo političkih resantimana premeštao se u estetsko područje, pa su izricane negativne književnokritičke ocene novih piščevih dela. Naročito su ih dobijali Konak, Druga knjiga Seoba i roman Kod Hiperborejaca, dok su Lament nad Beogradom i Roman o Londonu dobili pozitivniji odjek, tek ponegde prošaran negativnim nabojem.
Tadašnja shvatanja celokupnog opusa pisca Seoba obrazovana su na ustaljenoj književnokritičkoj proceni da su dela napisana između dva svetska rata vrednija od dela koja su se pojavila posle Drugog svetskog rata. Samo je Nikola Milošević iznosio suprotan vrednosni sud, jer je tvrdio da je Druga knjiga Seoba najbolji roman srpske književnosti i delo koje se može meriti sa najboljim delima svetske literature. Vremenom je ova ocena dobijala svoje privrženike. Paradoksalne su putanje kojima se prevrednovanje piščevih dometa širilo na druga dela. Premda Nikola Milošević nije davao visoku ocenu Romanu o Londonu, već je iznosio određene rezerve, upravo je ovaj roman dobio pregršt pozitivnih kritičkih prikaza. U paleti književnokritičkih perspektiva, mogla se razlikovati tradicionalna kritička optika, u kojoj su ponavljani i proširivani davnašnji sudovi o piščevim umetničkim osobenostima, od uspostavljanja novog horizonta razumevanja, u kojem su diskurzivni sadržaji piščevih dela odnosili prevagu nad ustaljenom predstavom o njegovom poetskom, stilskom i poetičkom avangardizmu.
U takvoj književnokritičkoj situaciji, eseji Dragoša Kalajića su bili potpuno posebni. Jer, nasuprot hegemoniji koju je shvatanje autonomne funkcije književnog iskustva osvojilo u književnoteorijskoj svesti XX veka, koju je kod nas pratilo pozitivističko i arhivističko shvatanje umetnosti, Kalajić je delo Crnjanskog postavljao u heteronomnu poziciju. On, dakle, nije rekonstruisao biografske pojedinosti i istorijske okolnosti piščevog života, niti je utapao piščevo književno iskustvo u stilsko i poetičko područje, u velikoj meri stabilizovano i očvrslo u samorazumljivosti, nego je nastojao da opiše značenja umetničkih dela u rezonanci sa duhovnoistorijskim vektorima modernosti: političkim, moralnim, vrednosnim. On je, dakle, književna značenja dovodio u doticaj sa epohalnom svešću modernog vremena: ono autonomno u tim značenjima prenosio je u ono heteronomno u njihovom umetničkom dejstvu. Time je intuitivno ocrtao put kojim je književnokritička recepcija književnosti krenula kasnije.
No, taj put se razilazio sa njegovom osnovnom intuicijom. Jer, sa naglašavanjem prvenstva koje su kulturalističke studije osvojile u XXI veku, od istorijskih preko feminističkih do rodnih studija, kao da se književnokritička žiža ponovo pomerila sa autonomnog na heteronomno područje razumevanja: književno delo je postalo prevashodno artefakt jedne kulturne situacije, jednog društvenog rasporeda sila, jednog nametnutog očekivanja. U tako uspostavljenoj žiži razumevanja raspoznaje se obnovljena ideološka funkcija – oličena u političkoj korektnosti – koja postoji kao dejstvo, a prećutkuje se kao podsticaj i zadati pravac razmišljanja. Iako se Kalajićev asocijativni pravac razmišljanja nije podudario sa pravcem i sadržajem ovog heteronomnog proučavanja književnosti, ipak mu je pripadao usled svoje heteronomne prirode: čiji je pravac i sadržaj bio bitno drukčiji.
Objavivši četiri eseja o Milošu Crnjanskom, on je osnažio svest o diskurzivnom potencijalu piščevog književnog iskustva i, istovremeno, vrednosno visoko odredio pozna piščeva dela. Dva eseja nose isti naslov: „Roman o Londonu i Evropa”. Pripadaju različitim godinama, jedan je iz 1972, a drugi iz 1975. godine, kao što im se sadržaj – i čitave tekstualne deonice – prilično poklapaju. U 1978. godini Kalajić je objavio esej pod naslovom: „Značenja Hiperboreje”. Sva tri eseja objavljena su u časopisu Delo. Taj časopis je u jugoslovenskoj javnosti bio smatran časopisom avangardne teorijske orijentacije: sa otvorenošću prema sadržajima modernog iskustva. Okolnost da je Kalajić bio član redakcije jednog modernistički orijentisanog časopisa sugeriše nam da je u njegovim stavovima, i kada su imali izrazito konzervativnu intonaciju, bio živ i delotvoran modernistički impuls. To uklanja i pomisao da je njegov konzervativizam tradicionalnog i arhaičnog tipa, već sugeriše kako je on suštinski paradoksalan, jer ima osoben modernistički karakter. U tadašnjem Beogradu, Delo je bilo suprotstavljeno tradicionalno i građanski orijentisanom Savremeniku, dok je časopis Književnost zauzimao neutralnu poziciju u književnim raspravama. Poslednji esej o Crnjanskom, Dragoš Kalajić je objavio kao pogovor romanu Kap španske krvi 1984. godine. Tako je zaokružio svoja razmišljanja o ovom piscu, sa kojim je osećao veliku duhovnu srodnost.
M. Lompar: Emigrant je „šahom“ naterao otadžbinu da ga prizna (Feljton, šah i književnost; 3. dio)
Dragoš Kalajić je Roman o Londonu poimao kao jedan od veličanstvenih primera onoga što je shvatao kao krizu evropske svesti: i njoj saobražene istorijske stvarnosti. On je tu prepoznavao tragove „procesa raspadanja evropskog pogleda na svet, odnosno procesa alijenacije od temeljnih vrednosti i originalnih etno-etičkih principa” (RL, 571).[1] Usled ovakve interpretativne perspektive, Kalajić je Crnjanskog poimao u ključu svojih razumevanja evropske sudbine, pa je ustvrdio da je pisac Romana o Londonu „jedna od najmarkantnijih i najznačajnijih pojava u evropskoj kulturi XX veka, s merom i vrlinom svedočenja ili izražavanja bitnih sadržaja evropske tragedije” (RL, 571). U određenju duhovne pozicije pisca Romana o Londonu može se pronaći nešto bitno za Kalajićevu duhovnu poziciju. On metodološki neopravdano, premda heteronomski ispravno, poistovećuje poziciju Crnjanskog i kneza Rjepnina, pisca i junaka, jer ih spaja izazovno nošenje vojničkog šinjela. Tako aktivira odnos između vojnika i civila kao formativni odnos jednog shvatanja sveta. Jer, ovo zajedničko svojstvo pisca i junaka „izražava, figurativno, daleko dublju, zapravo osnovnu diferencijaciju vitalne, originalne, autentične evropske tradicije od sveta podvrgnutog bastardnoj anti-tradiciji”.
Ovo razlikovanje vodi prepoznavanju duhovnog zaleđa iz kog izranja: „Uzgred rečeno, bilo bi veoma dragoceno uporediti literaturu boraca prvog rata sa onom koju su konstruisali dezerteri, simulanti i internacionalni ološ po ciriškim i pariskim kafanama.” Ova široka aluzija – u koju je moguće smestiti i dadaiste i Lenjina – priziva jedno duhovno razlikovanje: „Prva nosi izrazito obnovilački, herojski, tragični karakter, druga subverzivni, šizofren i komičan; prva je izrazito virilina, muška a druga deklarativno impotentna; prva uprkos prizora razaranja nosi ideje reda, harmonije, lepote a druga upravo ideje haosa, neuravnoteženosti i monstruoznosti.” (RL, 574) Sámo razlikovanje pripada jednom duhovnom pokretu u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata. On se obično naziva pokretom konzervativne revolucije. Činila ga je grupa intelektualaca različitih orijentacija: od pisaca, preko ekonomista i novinara, do filozofa. Značajno su bili određeni nemačkim porazom u Prvom svetskom ratu. Taj poraz je bio povod da dublje proniknu u duhovnu situaciju vremena. Bili su skladniji u dijagnozi modernog stanja nego u predlozima za njegovo prevazilaženje.
Njihove međusobne razlike nisu bile male, ali su ipak postojale unutar srodnog duhovnog strujanja koje su u javnoj svesti izazivali pisci različitih orijentacija, poput Osvalda Špenglera, ili Ernsta Jingera, ili Martina Hajdegera. I Tomas Man je bio duhovno blizak ovom pokretu. To je trajalo do 1923. godine kada je pisac Čarobnog brega izvršio promenu svojih shvatanja i stavova: u korist liberalizma i Vajmarske republike. U isto vreme, u shvatanju privrede, Verner Zombart je imao stavove koji su odudarali od uvreženih predstava o značaju finansijskog kapitala ili o prikladnoj strukturi privrede. On je, tokom Prvog svetskog rata, oblikovao antitezu junaka i trgovaca kao osnovu kulturnopolitičkih razlika između sukobljenih sila. To je imalo svojih odjeka u kasnijoj evropskoj misli. Neobičan u svom oblikovanju raznorodnog sadržaja, iznutra premrežen bitnim razlikama, začudno vezan za pred-građanski svet vrednosti, u suštini aristokratski, i − uprkos nepoverenju u demokratiju − moderno-građanske pokrete u tehnici, stvorivši paradoksalne idejne sklopove, pokret konzervativne revolucije je imao različite sadržaje, pa je imao i različit status u duhovnoj situaciji vremena: kao i u retrospektivnoj panorami ideja.
Povodom Romana o Londonu, Dragoš Kalajić reaktuelizuje neka od njihovih shvatanja, koja su fluidno natopila evropsku situaciju posle Drugog svetskog rata. On prećutno vrši jedan od mogućih izbora iz sadržaja ideja i figura mislilaca konzervativne revolucije. On stavlja u senku raznorodnost i dvosmislenost njihovog sadržaja, katkad zlokobno rasprostrtu do antisemitizma, što im je obezbedilo rđav glas u javnoj svesti: često su svođeni na nacističke i fašističke prethodnike i sledbenike. Tako je prodornost njihovih kritičkih misli, analiza i uvida, ciljano i propagandno neutralisana u javnoj svesti: unapred je onemogućavana svaka njihova alternativnost vladajućem poretku vremena. Jer, svest o problematičnim aspektima konzervativne revolucije – kakva je razvijena posle Drugog svetskog rata – prevashodno je služila kao oblik posleratne apologetike vladajućeg rasporeda sila u Evropi: koji su diktirale SAD. U reakciji na to stanje, kritičari su pronalazili tačne nagoveštaje i saznanja u mislima pisaca konzervativne revolucije. Oni su stvorili podlogu za sadržajnu kritiku demokratije kao nihilističkog instrumenta vladavine anglosaksonskih sila. Iako Kalajić ništa od toga ne spominje, nije neopravdano njegovo posredno dovođenje Crnjanskog u ovaj horizont. Jer, pisac Knjige o Nemačkoj je bio savremenik i svedok međuratnog vremena u kojem su ideje pisaca konzervativne revolucije imale znatan odjek u nemačkoj javnosti, pa je nešto od toga i otisnuto u njegovom putopisnom pripovedanju.[2]
Kako god ocenili pisce konzervativne revolucije, ocenama koje variraju od žiga krajnje desnice, preko nacionalističkih oznaka, sa jakim naglaskom na nacističkim i fašističkim svojstvima njihovih orijentacija, do viđenja herojskih značenja u njima, u gotovo svakom od sadržaja njihovog mišljenja kao središnji mislilac pojavljuje se – Fridrih Niče. Pisac Antihrista i Volje za moć bio je od formativnog značaja u Kalajićevom shvatanju evropske sudbine: i u njegovim temama kada je reč o Crnjanskom. Kalajićeva podudarnost s Crnjanskim imala je svoje poreklo u strepnji evropskih intelektualaca koja se vidno ospoljila između dva svetska rata. Tu strepnju je, naime, pisac Seoba mogao osetiti u atmosferi sopstvenog koračanja kroz vreme: kao savremenik. Svest o toj strepnji produbila se posle Drugog svetskog rata: kada je Dragoš Kalajić išao putem duhovnog izgrađivanja.
Bila je to strepnja nad evropskom sudbinom kakva se sve više pomaljala: uklještena između sovjetizma, odnosno komunizma, i amerikanizma, odnosno liberalizma. Da je sama strepnja bila široko rasprostranjena, da ona nije bila samo privilegija desnih mislilaca, pokazuje Sartrov spis Šta je književnost, iz 1947. godine, u kojem Sartr tematizuje ovu upitnost koja lebdi nad evropskom sudbinom. Rasponi ovakve intelektualne strepnje pripadali su, dakle, i Kalajićevim godinama učenja. Uprkos magistralnom toku vremena, on je nesavremeno odabrao marginalni tok, koji je imao potpuno drukčiji sadržaj: i u njemu pronašao pripovedanje Miloša Crnjanskog. Bila je to sličnost dve situacije, međuratne i posleratne, tri figure koje se podudaraju u istom vremenu, Crnjanskog, Rjepnina i Kalajića. Kao što one – bilo fikcionalne, bilo stvarne – dele epohalno iskustvo, tako u njihovim egzistencijalnim odgovorima sijaju nesumnjive razlike.
One se prepoznaju pred pitanjem koje je pripadalo ne samo nemačkoj nego i evropskoj sudbini. Kao neka vrsta zajedničkog imenitelja različitih duhova, ono se jezgrilo u zaokupljenosti smislom žrtve. U odjeku na Prvi svetski rat, ono je različito osvetljavano. Da li su žrtve pale u ratu obesmišljene saznanjem o ratu koji je izgubljen? Gde potražiti njihov smisao uprkos ratnom porazu? Odjek tog pitanja mogao bi se potražiti u mislima kneza Rjepnina: gde pripadnik u građanskom ratu poražene carske vojske može potražiti smisao vlastitog emigrantskog života? Kod pisaca konzervativne revolucije, smisao se nije mogao potražiti u ishodu rata, već se mogao potražiti u dinamizmu i intenzitetu čovekove odluke da učestvuje u ratu. Jer, to učešće je obezbeđivalo osećanje čovekovog samopotvrđivanja bez obzira na ishod rata. Ovakav odgovor nije, međutim, bio u skladu sa Dnevnikom o Čarnojeviću. Zašto Dragoš Kalajić projektuje poznog Crnjanskog u horizont ideja konzervativne revolucije, iako se Dnevnik o Čarnojeviću, kao delo mnogo bliže u vremenu, razilazi sa njihovim odgovorom na pitanje o smislu žrtve? To bi značilo da on redukuje višesmernost pripovedanja Crnjanskog, piščevo duboko pounutrašnjivanje nihilizma, na aktivistički pol u shvatanjima pisaca konzervativne revolucije. Ovakva interpretativna redukcija je karakteristični plod hermeneutičke heteronomije.
Milo Lompar: Savremeni čovek ne želi društvene ili političke rizike
Otud saznanje da je „sam roman u suštini hronika sudara između ideje vrednosti koju nosi princ Rjepin i sveta ne-vrednosti koji ga okružava” (RL, 575). U ovom tačnom uvidu je jezgro čitave linije razumevanja Romana o Londonu koja se proteže do naših dana: nizovi interpretativnih uopštavanja, koji počivaju na prikazanoj predmetnosti književnog sveta, od naglašavanja kako dolazi do uklanjanja prostora sreće u urbanom prostoru do vladavine velegrada nad svetom, vode ovakvom zaključku. Oni, otud, tematizuju sukob junaka i sveta – kao temeljnu opoziciju u doživljaju Crnjanskog, koja razgranava nasleđe romantizma – u okviru orijentacije u svetu: kao najprepoznatljivijeg oblika pripovednog iskustva. Otud u njima izostaje svest o pripovednoj problematizaciji lika kneza Rjepnina, jer ona dovodi u pitanje jednoznačnost same interpretativne konstrukcije.
Upravo tragovi te problematizacije postavljaju sukob junaka i sveta u područje rasvetljavanja egzistencije, u kojem se kroz višeoblični odnos nadličnih sila želje i smrti prepoznaju momenti koji daju egzistencijalnu dubinu kneževom liku. Unutrašnja pripovedna putanja samog sukoba, koja uklanja idealizujuće momente kneževog lika, dovodi do prepoznavanja metafizičkog jezgra samog sukoba: kao sukoba čoveka i đavola, koji je, istovremeno, unutrašnji sukob u čoveku i spoljašnji sukob u svetu. Književna heteronomija, nužno ostvarena kao interpretativna redukcija, kao da ne može obuhvatiti pripovednu slojevitost Romana o Londonu. No, iz perspektive egzistencijalnosti i metafizike, koji su pohranjeni u pripovednoj slojevitosti, prirodno proističe i uvid na kojem završava interpretativna putanja kritičke heteronomnosti.
On baca svetlost i na odnose želje i smrti kao romaneskne veze između rasvetljavanja egzistencije i metafizike u Romanu o Londonu. U formuli „seks je koren svega” može se potražiti trag omnipotentne želje. Ona – na nivou rasvetljavanja egzistencije – razlistava pripovedanje, rasprostire ga u raznim pravcima. No – na metafizičkom nivou – ona odgovara libertinskom aspektu gnostičke osećajnosti. U Nađi – kao jedinstvenom liku pripovedanja, čija jedinstvenost proističe iz neporeknute veze sa Hristom – strukturirana je ravnoteža između ljubavi i seksa: kao ravnoteža između produktivne i restriktivne želje, pripovedanja i priče, egzistencije i metafizike. U Rjepninu, pak, odjekuje – u nivou rasvetljenja egzistencije – želja za smrću, priča a ne pripovedanje, dok – na metafizičkom nivou – postoji asketski aspekt gnostičke osećajnosti.
Samu perspektivu egzistencijalnosti i metafizike osnažuje, iako je ne ostvaruje, Kalajićev uvid da je „ideja gubitka središta… jedna od konstanti dela Miloša Crnjanskog”. No, naglasak koji na ovo saznanje stavlja naš autor otkriva prirodu njegove recepcije: ideja gubitka središta bitna je zato što „kroz figure otadžbine, vatre ili doma evocira ideje tradicije, energije i biti” (RL, 576). Naš interpretator nastoji da dvosmisleno iskustvo stranosti u doživljaju Crnjanskog, sa njegovim neprekidnim osciliranjem između stranosti i autentičnosti, postavi u obavezujući odnos sa pronalaskom reda i energije u junaku, ako ne u svetu. On precizno imenuje da je gubitak personalnosti temeljan za Rjepninov doživljaj sveta, ali ne naglašava neprestanu borbu za autentičnost u junaku. Otud tvrdi da je kneževo samoubistvo „agens principa akcije, pošto se korozija vremena ne prihvata pasivno već se gubljenje integriteta postavlja u domen isključivo lične odluke”. U ovoj perspektivi, samoubistvo nije čin nemoći nego moći jednog višestruko nemoćnog junaka. Do ovakvog razumevanja dolazi usled neopažanja tragične sfere u kojoj poraz junaka nije uklanjanje njegove veličine. Jer, kada podlegne porivu poništenja, kada se potvrdi u smrti kao poslednjoj autentičnosti, Rjepnin doseže tragičku sferu u sebi: otkriva njenu veličinu kao svoju veličinu tragičkog junaka. Ali, on – u tome je učinak nihilističke dvosmislenosti u pripovedanju Crnjanskog – ne uklanja svest o svom sveobuhvatnom porazu: i kao čoveka polisa, i kao čoveka kosmosa.
Odsustvo tematizacije sukoba unutar junaka, poraza koji je njegov, a ne dolazi od sveta, njegovog podleganja rasprostiranju sveobuhvatne seksualnosti, koja prazni ličnost, posledica je osnovnog nauma našeg interpretatora, koji u kneževom samoubistvu vidi razliku „između evropskog poimanja fenomena sudbine i istočnjačkog fatalizma” (RL, 579). Kalajiću je stalo da knez Rjepnin prevashodno reprezentuje evropsku, a ne čovekovu sudbinu. Iako s pravom naglašava da Rusija u memoriji kneza Rjepnina ima različita značenja, naš interpretator u njima vidi „relej ka mladosti, iskoni, praporeklu, ideji velikog povratka ili Evropi u najvišem smislu tog pojma” (RL, 579). On, međutim, ne može da tematizuje raskol između metafizičke i političke ideje iskona, kakav stvara sugestija proistekla iz gnostičke osećajnosti, koja je obnovljena u modernoj ideji autentičnosti. Kao čovek kosmosa, Rjepnin ne može – i kad hoće – biti čovek polisa: i obrnuto. U tom neprelaznom raskolu očituje se njegova modernost.
No, Kalajić misli da se u ideji Evrope sinteza ostvaruje na karakteristično ničeovski i, neobično, politički način: „To je, u stvari, jedna velika, evropska ideja imperije, potpuno različita od imperijalizma.” (RL, 580) Nije teško naslutiti duh konzervativne revolucije: negde između amerikanizma i komunizma mora postojati imperija koja ih prevazilazi. Ako ona postoji u duhu, kao kosmosu, onda ne može postojati u svetu, kao polisu. Naš interpretator kao da oseća izvestan nesklad između svoje konstrukcije i pripovedanja Crnjanskog, jer opaža da „ova dimenzija memorije evropskog prajedinstva nigde nije eksplicitno prisutna” (RL, 581). Taj uvid pokazuje da pripovedanje Romana o Londonu nije moguće svesti na orijentaciju u svetu, jer ono stavlja u dejstvo sadržaje koji njoj izmiču: sadržaje karakteristične za rasvetljenje egzistencije i metafizičko iskustvo kao takvo.
Prepoznavši u romanu Crnjanskog, kao kontrast sudbini kneza Rjepnina, kao epohalnom bilansu evropske sudbine, kategoriju krize i opadanja, Dragoš Kalajić eksplicitno pominje – dekadenciju. To je jedan od formativnih pojmova Ničeovog načina mišljenja. On navodi našeg interpretatora da umesto sudbine Rusa otkrije sudbinu Evropljanina. Njegova univerzalizacija prevashodno je kulturalistički određena. To je otvara za književnu heteronomiju kakva je u našim danima gotovo preovlađujući vid razumevanja književnosti. No, sam Crnjanski − i to Kalajić obzirno beleži − ne nudi nikakvo razrešenje krize evropske svesti. Kao da njegove pripovedne univerzalizacije idu drukčijim pravcem. U krizi svog junaka, on tematizuje krizu Rusa i, sa bitnom rezervom, Evropljanina. Ali, on mnogo naglašenije tematizuje krizu emigranta, koja dovodi do ishodišne egzistencijalne, a ne situacione odrednice: do krize stranca. Nije u krizi samo čovek polisa nego je njegova kriza samo obrazina za krizu čoveka kosmosa: to je krajnji razlog aluzivnog posezanja za parabolom o đavolu. Interpretacija Dragoša Kalajića − u dva momenta − odvaja se od pripovednog toka Crnjanskog: u prepoznavanju simbola krize, u kojem naš interpretator vidi evropskog čoveka, a ne čoveka kosmosa, i u svesti o tome kakve su mogućnosti za razrešenje krize.
On razrešenje krize vidi u duhu ničeovske obnove: kroz stav „pesimizma snage”, koji u narednom koraku dovodi do utemeljenja vrednosti. Otud naš interpretator jednu scenu spasavanja brodolomnika, koja je pripovedno polemički upravljena na formulu da je „seks koren svega”, što je formula đavolove ponude u Romanu o Londonu, tumači na karakterističan način: „Ova slika, takođe, evocira javu onog etosa kada su se ljudi pomagali a nisu pitali zašto ni pošto, evocira, takođe, zašto ne, i vrednost drugarstva koja je jedna od osnova svakog društva inspirisanog mladošću, pokrenutog visokim putem idealima obnove, gde se kompaktnost celine stvara spontano a ne prinudom, i gde konačno heroj ima svoje pravo mesto primera.” (RL, 583−584) Oblikovanje obnovljenog etosa evropskog čoveka, obnavljanje ratnog drugarstva u mirnodopskoj situaciji, ideali obnove celine koji su plod spontanosti, heroj kao primer zajednice: sve su to pojmovi konzervativne revolucije koji ostaju da lebde nad tumačenjem Romana o Londonu kao nesumnjiv Kalajićev udeo. Jer, pripovedanje Crnjanskog ima svoju korespondenciju sa njima, ali ih u mnogo čemu ne potkrepljuje: u smislu da se ne iscrpljuje u njihovim značenjima.
Da označi duhovne osnove svog razrešenja krize evropske sudbine i utvrdi njegovo prisustvo u pripovedanju Crnjanskog, Dragoš Kalajić je posegao za prepoznavanjem i određenjem toposa hiperborejstva. To je učinio u eseju „Značenja Hiperboreje”. U njemu je napravio svoju skicu univerzalističkog i evropskog puta Crnjanskog. Obeleživši njegovu Itaku i liriku Itake kao neku vrstu srpske Itake, obeleživši njegove Seobe kao mesto gde se kao simbolička ideja pojavljuje Rusija, obeleživši njegov Roman o Londonu kao nešto što opisuje evropsku sudbinu čoveka, on je u Hiperboreji prepoznao žarišnu tačku mitskog i nadistorijskog zavičaja svih evropskih naroda (ZH, 2).[3] To je „hijerarhijski vrh osovine” piščevog opusa (ZH, 1). Ponekad bi ga obuzetost ovakvom predstavom o piščevom duhovnom kretanju odvela do evidentnih činjeničnih pogreški, poput tvrđenja o piščevom „poslednjem romanu Kod Hiperborejaca” (ZH, 1, 3). Zato što postavlja hiperborejstvo kao ishodišnu tačku piščevog duhovnog luka, naš interpretator menja činjenice o tome koji je roman Crnjanskog poslednji. On nastoji da duhovni luk prenese u elementarnu evidenciju. To znači da teži empirijskoj evidenciji kao potkrepljenju svoje predstave i, važnije, da ne uvažava druge tipove ontološkog iskustva koji stvaraju simbiotičke sklopove sa hiperborejstvom u delu Miloša Crnjanskog. U ovoj interpretativnoj zamisli, linija simboličke topografije Crnjanskog išla bi prepoznatljivim stadijumima: srpska Itaka → Rusija kao simbol → London kao kriza Evrope → Hiperboreja kao zavičaj. Da je Kalajić držao do ovog zaključka, pokazuje okolnost da ga je − u opštem i završnom kontekstu − ponovio u pogovoru za roman Kap španske krvi: 1984. godine (P, 200).[4]
Put ka Hiperboreji je Dragoš Kalajić opisao kao „put obnove prvobitnog stanja potpunosti, dakle kao sredstvo rehabilitacije ili osvajanja izgubljenih vrednosti” (ZH, 2). Da bi se to postiglo, neophodno je da „duh… upućen svetlosti Hiperboreje” bude ono što „trijumfuje nad silama uništenja materijalnog sveta” (ZH, 9). Kao da je on put ka Hiperboreji poimao u duhu Ničeove ideje o onome što dolazi posle strmoglavog pada evropske sudbine koji je izazvao nihilistički talas. U odnosu na pripovedni ton Hiperborejaca ima suviše delatnog aktivizma u ovakvom razumevanju, jer se ono nalazi u protivnosti sa pasivnim i rezignirajućim razmišljanjima junaka Hiperborejaca. Da bi ovu interpretativnu pukotinu prekrio, naš interpretator naglašava kako je „neophodno… taj mit o prazavičaju razmatrati u širem kontekstu indoevropskih tradicija koje ne samo dopunjuju njegove praznine, već ga i nizom analogija potvrđuju u njegovom jezgru” (ZH, 5). Iako se neke od analogija pojavljuju u širokom spektru veza koje pominje roman Crnjanskog, ipak je ostalo skriveno koja tekstualna evidencija opravdava njihovu upotrebu u tumačenju Hiperborejaca: mora postojati izvesna hijerarhija u pripovednoj realizaciji svake od mogućih analogija. Ovakvo zatajivanje je karakteristično za kritičku heteronomiju.
No, kao da je za našeg interpretatora presudan duhovnoistorijski stadijum evropske svesti koji odslikava upotreba mita o Hiperboreji: „Istorijsko iskustvo uči da se, poput reke ponornice, mit o Hiperboreji pojavljuje na površini istorije kao izraz svesti o krizi najširih kompleksa evropske kulture: u doba helenističke dekadencije; u sumraku rimske imperije; u ̕ jesen Srednjeg veka̕ , te u ̕katastrofološkoj̕ literaturi moderne zapadne kulture, od Ničea, preko Rene Genona, sve do savremenih, popularnih biblioteka ̕feljtonističkog doba̕ koje podstiču i eksploatišu masovne potražnje ̕fantastičnog realizma̕.” (ZH, 9) Mit o Hiperboreji obeležava, dakle, pripovednu svest Hiperborejaca kao premreženu znakovima duhovnoistorijskog sloma evropskog čoveka. Tu se nalazi srž Kalajićevog poimanja romana Crnjanskog: „ideologija romana Kod Hiperborejaca se može svesti na kategoriju neo-paganske tendencije savremene evropske misli.” U ovom zaključku vidno odbljeskuju odsjaji recepcije Ničea u ključu konzervativne revolucije. Jer, „najvredniji izrazi neopaganske tendencije posmatraju krizu zapadne civilizacije kao poslednju tragičnu posledicu unošenja stranog tela, hrišćanstva, u telo iste civilizacije. Međutim, krajem zapadne civilizacije okončava se samo pogubni uticaj hrišćanstva, otvarajući prostor za obnovu verodostojnih evropskih vrednosti.” (ZH, 11) Nema sumnje u to da postoji jaka i osvešćena destrukcija hrišćanstva u Hiperborejcima. Ona pokazuje na koji način, u slučajevima podudarnosti tekstualne evidencije i interpretatorove dispozicije, dolazi do produbljivanja značenja umetničkog izraza. No, izvan interpretatovog vidokruga ostaje činjenica da poraz prati svako iskustvo junaka u pripovedanju Hiperborejaca. Ostavši rezigniran u odnosu na epohalno iskustvo nihilizma, koje prožima evropsku svest, ne usprotivivši se, za razliku od kneza Rjepnina u Romanu o Londonu, junak Hiperborejaca nije otkrio težnju za prevrednovanjem vrednosti u pravcu verodostojnih evropskih vrednosti. Nema takvih naznaka u pripovedanju Hiperborejaca.
To je, dakle, momenat u kojem se razdvaja pripovedanje Crnjanskog i Kalajićeva interpretacija. Jer, naš interpretator počinje da plovi sopstvenom umetničkom i intuitivnom barkom, u kojoj, pod zastavom Crnjanskog, oblikuje sopstveni odgovor na izazov koji upućuje slika sveta u sumraku humanizma: „Odgovor Crnjanskog se može definisati u terminima voluntarističke rehabilitacije originalnih vrednosti evropske tradicije, koje su uprkos svom praistorijskom poreklu uvek aktuelne jer su trajne.” (ZH, 10) Kako bi, međutim, junak Hiperborejaca mogao biti voluntarista, kada je on rezignirani posmatrač sebe i sveta? Nije akcija nego kontemplacija njegovo izabrano svojstvo. Koje to tradicijske vrednosti on rehabilituje? Ni klasični pojam istine, ni antičko poimanje lepote, ni renesansno otkriće čovekovih moći, nisu u pripovedanju Hiperborejaca lišeni pripovednog, kontrasnog i perspektivističkog posmatranja. To znači da su istovremeno posmatrani ne samo sa pozitivnog nego i sa negativnog stanovišta. Ovakav raskol između tekstualnih naznaka i interpretatorovih tvrđenja pokazuje originalnu usmerenost Dragoša Kalajića. On – za razliku od Crnjanskog – ima potrebu za kreativnim i aktivističkim odgovorom na rasprostiranje evropskog nihilizma. Kao da je Crnjanski – u Hiperborejcima – bliži poznom i posmrtnom Hajdegerovom uzdahu: „Samo nas neki novi bog može spasiti.”
U eseju posvećenom potcenjenom romanu Crnjanskog Kap španske krvi, Dragoš Kalajić je izričito polemisao sa dotadašnjim negativnim kritičkim ocenama ovog romana (P, 173−174). On je ukazao na metafizičko zaleđe, misterijsku podlogu i književni značaj figure fatalne žene. Utoliko ih je povezao sa svojom opsesivnom temom „agonije ancien règime Evrope, jer je hibridnost ili ne-autentičnost kulture obavezni simptom dekadencije. Dakle, spektakl ne-autentičnosti je skup pokazatelja sumraka aristokratske Evrope” (P, 177). Ocenivši da „roman Kap španske krvi možemo čitati i kao jednu veliku lekciju o dualnosti (a ne dualizmu), te organskoj sprezi erosa i smrti” (P, 178), on je ustvrdio da „možemo u Loli Montez Miloša Crnjanskog prepoznati jedan sekularizovani primer seksualnog vampirizma koji se hrani žudnjama, žrtvama i smrću ljubavnika” (P, 181).
Ponovo dolazi do zanemarivanja književne evidencije u korist kritičke heteronomije: zato što mu je stalo da ukaže na slabljenje muškog načela u dekadenciji evropskog čoveka, unutar epohalnih „procesa de-virilizacije” (P, 184), naš interpretator previđa da je junakinja romana i sama izigrana i odbačena u kolopletu društvenih sila koje je pokrenula. Otud ona teško može biti „inkarnacija vitalnosti i snage koja tu svima nedostaje” (P, 186). Uzdižući njenog antagonistu kneza Valerštajna kao „živo otelotvorenje spiritualne virilnosti na sceni minhenske dekadencije i razvrata” (P, 198), kao „jedan od najoriginalnijih doprinosa velikom pan-istorijskom krugu tematike askeze kao specifičnog puta metafizičke realizacije čoveka” (P, 198), naš interpretator stavlja u senku pripovedne naznake o mogućoj kneževoj homoseksualnosti. On bi tada bio nepodložan čarima fatalne žene ne zato što je asketa nego zato što je čovek drukčije usmerene seksualne želje. Pripovedno nije prikazano ni da je dosledni asketa niti ostvareni homoseksualac. Sve mogućnosti su ostale da lebde u hotimičnoj neodređenosti.
To nagoveštava da postoji programska dvosmislenost u oblikovanju fatalne žene u Kapi španske krvi. Ona bi mogla problematizovati sadržaje koje naš interpretator nastoji da afirmiše. Dalji korak na stazi pripovedne problematizacije predstavlja činjenica da je katolička crkva, u čijem znaku postoji minhenska pozornica, i čiji je Valerštajn opunomoćenik, istinski pobednik nad izazovom koji je stvorila fatalna žena. Teško da se ovakav tip odnosa može uklopiti u shemu spiritualne virilnosti kao pobednika. Zato što je dvoboj između fatalne žene i minhenske sredine postavio samo u horizontu polne sukobljenosti, kao misterijske pozadine društvenih sukoba, naš interpretator je prevideo da postoji druga misterijska mogućnost samih sukoba. To je sukobljenost device, koju reprezentuje crkva kao zaštitni znak minhenske scene, i bludnice, koju očituje fatalna žena. Ova sukobljenost svedoči o dualizmu ženskog načela koji ide u strukturu gnostičke osećajnosti.
Ako osmotrimo eseje Dragoša Kalajića u horizontu književne hermeneutike, možemo uočiti da je naš interpretator – u vreme dominacije predstave o autonomiji književnosti – samosvojno naglasio bitne aspekte heteronomnosti piščevog iskustva. Time je otvorio horizont razumevanja Crnjanskog u sasvim novom pravcu. Tu leži velika zasluga njegovog asocijativnog i promišljenog pristupa piščevim delima. Ne samo da je Crnjanski bio pisac o kome je Dragoš Kalajić pisao dobro, već je pisac Romana o Londonu služio kao oslonac njegovom interpretatoru da neke od svojih stavova izoštri, neke naglasi odlučnije, a u nekima potraži uporište. Bilo je to produktivno podudaranje interpretatorovog pogleda na svet i umetnikovog književnog iskustva.
Svakako je bio odvažan – u maju 1972. godine i u tadašnjem okruženju – sud našeg interpretatora da je delo Miloša Crnjanskog „nesumnjivo… jedna od najmarkantnijih i najznačajnijih pojava u evropskoj kulturi XX veka” (RL, 571). No, on je išao i dalje od ovakvog suda. Nije najmanja zasluga Dragoša Kalajića, već je ona od znatnijih, okolnost da je u Milošu Crnjanskom osetio i naglasio jednu egzistencijalnu osobenost koja je retka i u svetu i u vremenu, jer „predstavlja, u masificiranom svetu kulture, pojavu koja odstupa od pravila, koja ide nasuprot struji i koja se odmah uočava kao labud među svrakama” (RL, 572). Kao da je u takvom mišljenju bilo istine i simpatije, ali je na njihovom dnu bilo i – samoidentifikacije. Jer, Dragoš Kalajić je na kraju svog eseja o Kapi španske krvi, nazvao Crnjanskog − ne, dakle njegove junake, kneza Rjepnina ili junaka romana Kod Hiperborejaca, nego samog Crnjanskog − „jednim od poslednjih ̕ gibelina̕ Evrope” (P, 200). To se podudarilo sa naslovom njegovog potonjeg romana: Poslednji Evropljanin. To što je on video u Crnjanskom odjekivalo je nekako identifikaciono u slojevima njegove ličnosti. Drama Evrope je spojila najvećeg modernog srpskog pisca i njegovog osobenog tumača.
[1] Ova skraćenica označava esej: Dragoš Kalajić, „Roman o Londonu i Evropa”, Delo, Beograd, maj 1972.
[2] Milo Lompar, Crnjanski – biografija jednog osećanja, 1, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2023, 143−178.
[3] Ova skraćenica obeležava esej: Dragoš Kalajić, „Značenja Hiperboreja”, Delo, Beograd, maj 1978.
[4] Ova skraćenica obeležava pogovor Dragoša Kalajića izdanju: Miloš Crnjanski, Kap španske krvi, Književne novine, Beograd, 1984.
Izvor: Iskra
