Пише: Бојана Шумоња
Последња два меча које је Новак Ђоковић одиграо на Ролан Гаросу и победе које је остварио изазвали су одушевљење и дивљење како париске публике, тако и тениских стручњака који су коментарисали догађаје на терену. Био је у оба меча два сета у минусу, деловао је поражено, изгубљено и на ивици снаге, а онда се уздигао и победио. Снагу за тај подвиг дала му је публика, рекао је на крају меча, и највећу захвалност изразио је управо људима који су скандирали његово име и учинили га несаломивим. Можда је том надахнућу допринела и Наполеонова мисао исписана на трибинама стадиона “Филип Шатрије” – да победа припада најжилавијима.
Али, цела Новакова каријера испуњена је подвизима који су били више од победа моћних противника и освајања великих турнира. Улазак у сам врх светског тениса обележио је на Мастерсу у Канади 2007. године када је у три дана победио прва три играча на светској ранг листи: Федерера, Надала и Родика. Своју жилавост је показао и у најдужем финалу гренд слема на Аустралиан опену 2012. године када је, после пет сати и 54 минута, савладао Рафаела Надала. “Такви дуели, са таквим играчима, направили су од мене играча какав сам данас. Без дилеме. Ово су мечеви за које се живи – финале против највећег ривала који је у најбољој форми. Шта више да тражите? То је место на којем желите да будете”, говорио је Новак.
После повреде лакта и операције која је уследила, Новак Ђоковић је 2017. годину завршио на 12. месту ранг листе, али је повратак у светски врх почео већ наредне године освајањем Вимбдона, “златног мастерса” (постао је први тенисер који је освојио све турнире из серије1000) и УС Опена. Годину је завршио на првом месту.
Ни пандемија корона вируса није га сломила, ни несрећна дисквалификација са УС Опена када је случајно лоптицом погодио линијског судију. Вратио се у Европу и наставио да побеђује. Ту 2020. опет је завршио као најбољи. По шести пут.
Нису само спортски терени били места Новакових битака. Било је то и поље политике. Почетком 2022. године аустралијске власти поништиле су Ђоковићеву визу и уз понижавајући третман депортовале га из земље јер није био вакцинисан против корона вируса. “Министар за имиграцију искористио је своје дискреционо право да ми поништи визу на основу своје перцепције да бих могао да створим неки антивакс осећај у земљи, са чиме се уопште не слажем”, рекао је тада Новак пошто се вратио у Србију. У Мелбурну је требало да брани титулу освојену претходне године. Зато је његов повратак идуће године био спектакуларан – освојио је јубиларни десети пехар Отвореног првенства Аустралије.
Ове, 2024. године, Новакова издржљивост (жилавост?) биће на новом искушењу. Имао је план и жељу да освоји Ролан Гарос, Вимблдон и Олимпијске игре – једини трофеј који му недостаје. Стицајем несрећних околности, Отворено првенство Француске морао је да напусти (непоражен!) пред четвртфинале због повреде менискуса. У дану кад је требало да се бори за улазак у полуфинале, он је већ започео опоравак после успешно изведене операције у Паризу.
Прогнозе лекара су да би већ за три недеље могао да се врати на терен. Претпоставља се да су мале шансе да брани трофеј у Вимблдону који почиње 1. јула, али да би за Олимпијске игре у Паризу, три недеље касније, могао да буде спреман. “Не треба се бавити спекулацијама о Новаковој повреди”, каже за “Време” др Драган Радовановић, професор хирургије, председник Здравствене комисије Олимпијског комитета Србије и лекар кошаркашке репрезентације. “Прво, мучимо Новака тим причама у јавности и било би коректно према величини тог спортисте да о томе не говоримо. Он има право на своју приватност. Желимо му да се што пре опорави и поведе наш олимпијски тим у Париз крајем јула.”
На питање колико је Ролан Гарос “крив” за Новакову повреду, доктор Радовановић каже: “Па, крив је! Пре свега зато што је терен био неадекватан, што се видело по томе колико су се клизали и Новак и његов противник. То што је падао и окретао се не може да се каже да је последица његове неспретности, већ је последица лоше припремљеног терена. Проклизавање је у тенису саставни део игре и може да представља опасност за повреду. Једно је проклизавање на трави, друго на бетону, а треће на шљаци и играчи тачно знају на који начин то изводе. Овде то очигледно није могло да се контролише, или вас убрза, или нагло успори, а и једно и друго може да доведе до повреде. Осим тога, дозволили су да Новак Ђоковић заврши претходни меч у три сата ујутру! То није коректно према било ком спортисти, а нарочито не према најбољем тенисеру света свих времена. То је нефизиолошки. Друго, играње у том периоду повећава ниво умора и он је могао и на том мечу да се повреди. У наредни меч он је ушао уморан јер није имао довољно времена за опоравак. То је правило.”
Без обзира на медицинска правила и законе физике, о подвизима одлучују неке друге силе од којих су саздани најжилавији. Угледни тениски тренер Патрик Муратоглу каже да оно што играча чини најбољим није таленат, већ колико је конкурентан у мечевима, колико је способан да направи у великим дуелима, да окрене меч у своју корист када је у тешкој ситуацији. Та способност долази из главе. Шампиони не размишљају као обични играчи и у томе је огромна разлика између њих.
У та размишљања шампиона спада још један Новаков став о границама.
“Стварно нема граница”, рекао је он пре пет година, “и не верујем у било какве границе, ни професионалне, ни људске, ни спортске. Тако да, зашто да не, у животу је све могуће. То из прве руке могу да тврдим јер сам то и сам искусио. Ја идем на победу у сваком мечу, на сваком турниру, то је сигурно. Наставићу да се трудим да бележим добре резултате, али да притом живим свој живот на начин који ће ми помоћи да трајем и да се добро осећам. Мислим да је јако важно неговати ту љубав према овој игри. Све креће из вашег срца и из вашег ума и ако желим да наставим, наставићу.”
Извор: Време
