Пише: Оливер Јанковић
Фудбал је колективна спортска умјетност. Тражи сјајне зналце и појединце, штавише памти их и слави, али само и једино кроз призму колективних успјеха. Нема тог Пелеа, Марадоне, Месија или Бекенбауера који је постао славан а да није себе уградио у неку (или више њих) колективну побједу и успјех заједнице. Коначно, шта би био Пикси без Звезде или касније Нагоје?
У протеклим годинама Пикси лута, тражећи како да посложи несумњиви индивидуални квалитет српских фудбалских индивидуалаца. Пред одлучујући меч са Данском јасно је да офанзивна игра Србије није исто што и два врхунска шпица у нападу. Досадашњи ток ЕУРО 2024 показао је да тандем Митровић- Влаховић изгледа убојито, страшно и офанзивно само на оној графици која се на екрану очита уочи меча. Кад утакмица почне постаје јасно да су њих двојица одсјечени напријед, и да њихова истовремена игра на терену значи – један везни или крилни играч мање у транзицији.
Да не би било забуне, не ради се нити о њиховим индивидуалним квалитетима, ни о тренутној форми ни о међусобном „уклапању“. Ради се о њиховом доприносу екипи која броји 11 играча. А он је мањи ако су обојица у игри истовремено. То се мање види против Бугарске или Црне Горе, али против Енглеске је бјелодано, и биће још видљивије против Данске.
Није ли Новак Ђоковић најбољи тенисер свих времена? Несумњиво јесте. Али какав је у дубл-игри? Испод просјека! Кохабитација са смо још једним (а не са још 10) сличним играчем не иде му од руке. Насупрот томе, врхунски дубл играчи потпуно су анонимни међу шампионима индивидуалне игре. Дакле, не ради се ни о знању, ни о хтијењу, него о поставци игре која колективном спорту даје нешто сасвим друго.
Српски фудбалски навијачи надају се да је Мистер повезао ову просту спортску једначину, и да ће, послије популистичких залијетања са „два Ђоковића“ на противника, коначно једног од њих замијенити неким од толиких „Зимоњића“ међу орловима, и из трећег покушаја намјестити ниш(анс)ке параметре за први, прави погодак. Ајде да видимо.
