Пише: Никола Чукановић
Четвртог јуна 1967. пошло је на школску екскурзију нас седамдесетак ђака трећег разреда сјеничке гимназије и три професора, с маршрутом Сјеница, Пријепоље, Бијело Поље, Титоград, Цетиње, Котор, Дубровник, Мостар, Сарајево, Горажде, Вишеград и опет Сјеница. Другог дана, нешто пре поднева, стигли смо до Иванових корита испод Ловћена. Ту смо се зауставили, умили, хладне воде напили, с чобанима који су на коритима овце напајали мало се дружили и доручковали, па наставили пут ка Његошевој капели на Ловћену. Око поднева смо стигли близу капеле, а онда се због стрмих камених степеница, нас двадесетак ђака, са два професора, попело до ње. Зидови и кров капеле су били саграђени од камена, а врата су била од бронзе, на њима је био разапет крст, урезбарени Његошеви иницијали и два орла. Око капеле-цркве био је саграђен камени зид висине око метар. На крову капеле стојао је крст од белог мермера, поред њега неколико громобрана, а у мермерној плочи испред капеле били су написани стихови из „Горског вијенца”: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити: вечна зубља, вјечне помрчине, нит догори нити свјетлост губи.” Пошто нисмо могли да уђемо у капелу, направили смо пар кругова око ње, издодиривали је рукама, побацали каменчиће у језеро подно капеле, поклонили се костима великог владике Рада, неки се и прекрстили, па се упутили назад.
У Цетиње смо дошли око 14 сати, ручали, па се упутили ка двору краља Николе и Биљарди. Кустос музеја провео нас је кроз оба објекта и испричао нам да су преци династије Петровић-Његош били Срби из средње имућне босанске властеле, који су живели у долине реке Босне, недалеко од данашње Зенице и да су се населили на просторе планине Његуш, а потом у саме Његуше, тј. на територију Дубровачке Републике, после пропасти српског царства, за време владавине султана Бајазита, с циљем да се спасе од надирућег ислама, који је тада био захватио, не само Србију, већ и тадашњу Босну, те да се то десило током 15. века.
На црногорски престо су дошли крајем 17. века и владали дуже 200 година, све до завршетка Првог светског рата, до 1918. године, када се одлуком Велике подгоричке скупштине Црна Гора припојила новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Кустос нам је испричао да је Петар Други Петровић Његош, владика Раде, за живота направио црквицу (капелу) на Ловћену и у тестаменту наручио да га сахране у њој, с жељом да ту мирно почива. Умро је 1851, али због јаког невремена није се могло изаћи на Ловћен, па су његови посмртни остаци сахрањени у манастиру на Цетињу, а тек 1854. пренети у гробницу капеле на Ловћену. У јануару 1916, аустроугарска војска је напала Цетиње и убрзо окупирала Црну Гору.
Почетком августа гувернер окупиране Црне Горе Вебер најавио је гранатирање Његошеве капеле на Ловћену, па је митрополит црногорски издао наредбу да се Његошеви кости хитно ексхумирају из капеле и сахране у манастир на Цетињу. У ноћи између 12. и 13. августа 1916. ловћенска капела-црква је срушена топовским ђуладима, али су владикине кости сачуване.
Пар година после Великог рата, Александар Карађорђевић, Зоркин син и унук Николин, о свом трошку је направио нову капелу на Ловћену, сличну оригиналној, али квалитетнију, а свештенство је септембра 1925. свечано пренело Његошеве мошти у њу. „Тренутно постоји идеја да се уместо капеле, на Ловћену направи Његошев маузолеј, изливен је велики бронзани споменик с Његошевим ликом, израдио га је хрватски вајар Иван Мештровић и сада се налази у дворишту Биљарде, рекао нам је кустос. Гледајући на шта тај споменик личи и где ће бити постављен, а имајући у виду песников завет, чини ми се да и није нека мудра црногорска одлука”, бојажљиво се исповедио кустос. И о књазу Николи је говорио врло надахнуто. Рекао нам је да је на власт дошао 1860. године са 20 година. Гајио је љубав према Немањићима и Призрену и држао до Косовског завета. Црном Гором је владао 58 година, обезбедио њено признање 1878. у Берлину, емигрирао је 1916, умро 1921. у Француској и сахрањен у једној руској цркви.
Извор: Политика
