Пише: Небојша Поповић
„Правећи се католиком“, говорио је Наполеон државном савјету – „ја сам окончао рат у Вандеји; правећи се муслиманом утврдио сам се у Египту; а правећи се ултрамонтањаром придобио сам свештенство у Италији. Ако би владао народом јеврејским, ја бих поново подигао Соломонов храм“.
Легендарни француски мислилац, Густав ле Бон, сматра да никада послије Александра Великог и Цезара ниједан велики човјек (политичар) није боље од Наполеона разумијевао на који начин ваља утицати на психологију гомиле. Збиља, сви велики државници и лидери кроз историју увијек су интуитивно готово непогрешиво осјећали невидљиво било народа којим су владали.
Колико је то важно вјероватно се најбоље у модерно вријеме показује на примјеру Црне Горе. Елементарно непознавање народа којим влада је Мила Ђукановића дословце коштало положаја и власти, са и даље отвореним епилогом који по њега може бити много гори. Управо је Ђукановићев ирационални атак на СПЦ драстичан примјер помрачене перспективе једног појединца.
Након 30. августа у Црној Гори су се десиле промјене. За кратко вријеме промијењено је неколико влада. У највећој мјери згађен традиционалном политичком понудом, народ Црне Горе је на последњим изборима одлучио да највише повјерења поклони Покрету Европа сад (ПЕС). Поред повећања плата, грађани су прије свега били жељни нечег новог, а изнурени тродеценијским Ђукановићевим режимом, понајвише већом и много бољом дистибуцијом правде у друштву.
Небојша Поповић: Шта је Вучић поручио Црној Гори о ЕУ у Котору
Елем, када је у питању боља дистрибуција правде, најмање се мисли на ону правду која се односи на промјене у судству и тужилаштву, а која је сама по себи – опет резултанта политичких договора и нагодби. Тако да данас, она (не)правда која грађане највише погађа и тангира везана је за тзв. вертикалну мобилност у друштву – а то значи да промоција и успињање на друштвеној хијерархији након промјена од 30. августа, не би више смјело бити резервисано искључиво или доминантно за оне појединце који су препознати као узданице претходног режима.
Локални избори у Будви и Андријевици недвосмислено показују да та кључна порука гласача од стране најдоминантније партије у власти и даље није довољно озбиљно схваћена. Јер ће чак и питања попут ИБАРА или ипак несрећног гласања Црне Горе за резлуцију о Сребреници, на послетку бити заборављена и потиснута у други план. Али утисак неправде који се свакодневно одиграва пред очима нашим суграђана, а који појачава дојам да бивши или и даље актуелни кадрови ДПС-а и данас имају најповљнију позицију за друштвену проходност, може се испоставит за Дамоклов мача над главом актуелне власти.
Јер ако до краја преовлада утисак да се суштинске промјене не дешавају и да и даље остаје све истовјетно, само упаковано у другој амбалажи, онда ће то бити сигнал да се баш и најбоље не разумије невидљиво било народа Црне Горе и његова тежња за правдом – односно шта је заправо била кључна порука 30. августа. А то је суштинска промјена односа у друштву након 30 година угњетавања једне стране.
