Пише: Јовица Аћин
Био је на јединствен начин сам за живота, а наставио је у нашем свету да буде сам и у смрти. Многи ће рећи да је Франц Кафка мртав и да је од његове смрти прошло стотину година, али Кафка је још жив и још је сам. Можда и живљи него икад. Годинама сам исписивао одломке свог романа о дружењу са Кафком у бившој Југославији и садашњој Србији. И са сваком речи сам био затечен у којој мери је он жив, попут вечитог савременика, са својим причама и романима. Као да се од његовог времена до нашег ништа није променило. Не престаје да буде изузетак у књижевној историји.
Умро је у мукама. Молио је пријатеља да му убризга смртоносну дозу морфијума. Разједеног грла, није могао да говори, па му је написао на папирићу: „Убијаш ме, ако ми не даш ту ињекцију.“ Умреће сутрадан, и тако ће почети његов други живот и наставак самоће у другом виду. То је самоћа на којој је засновано Кафкино дело и данас нам казује суштинску дубину наше сопствене самоће. Али немојмо стрепити због тога, јер страх нас не лечи нити спасава.
Са њим су своју приповедачку иницијацију доживели и такви писци као што су Борхес и Гарсија Маркес, а свакако више од других Томас Бернхард и В. Г. Зебалд. За сваког од њих бисмо могли рећи да је прави Кафкин потомак који је успешно прокрчио сопствени пут. Све су то велики писци који су у приповедање и романсирање увели нове облике. Али, нема их много. Кафка се не може опонашати, а да се не пређе у метафизику или у пастиш. Он је мета која се не да погодити. Писце мами и плаши. Ниједан од њих, у ствари, не досеже неизрециву Кафкину истину. Само је више или мање дочарава док саздаје своју.
Остављамо га самог. Кад помисле на новост његовог дела, писци се осете у ненаданој замци. Боје га се режимске структуре, које уместо хуманијем свету доприносе његовој дехуманизацији. Све је већи мрак у који нас обурвавају. А Кафкино дело их разоткрива. Његова истина је и у чињеници да човек бива са све изолованијом егзистенцијом у клопци дехуманизованог света, а време постаје све бирократизованије, отуда лишеније живота и готово лажно или барем некако туђе. Ко уме да гледа, види живот који нам је у просеку биолошки све дужи, а заправо је све краћи у погледу онога што називамо дух слободног и пуног живота. Читаоци који су преплашени од тога да се нађу у свом бездану, недовољно одважни да се суоче са унутрашњим крволиптањем и својим фрагментованим идентитетом, желећи искључиво срећан завршетак романа и лаку забаву, одвраћају поглед од његових књига.
Милорад Дурутовић: Кафкина смрт и љубав – сто година касније
И књижевни истраживачи оклевају пред тим делом. Немају за њега коначно решење. Није то филозофија, још мање нека психологија или богословље. Кафка је створио дело које свако од нас може да тумачи различито. Не схватамо да је отвореност тог дела управо његово најбоље разумевање. Оно као да се шали с нама. Наше лутање у тумачењу могло би бити лавиринт евоциран у роману Замак. Зато га ваља читати, не интерпретирати. Ниједан концепт не паше Кафкином делу. Зато што је он лично свеколику своју егзистенцију прометнуо у књижевност. Кад својој првој вереници пише да он сам јесте књижевност, мора да се стресемо. Ако његову тврдњу дословно схватимо, једва да би било још писаца и, разумљиво, читалаца. Тврдња се мора разумети у складу са Кафкиним делом. Кафка је био усамљеник. У књижевности је видео суштину своје самоће. Његово дело је крик из те самоће, по много чему јединствене. Истовремено, колико год та самоћа била само Кафкина, ми је осећамо и као непризнати део сопствене. Она је део хоризонта око нас.
Писао је као нико други. Кафка је преступник, наг човек усред гомиле обучених, како је о њему рекла Милена Јесенска, којој је упутио хрпу незаборавних писама, чија напетост потиче из несвакидашње, драматичне љубави коју само писање разапиње и онемогућава. Кад га читамо, схватамо да је измислио за себе књижевну уметност која се издваја од књижевног писања каквом нас досадашња историја учи, било да је реч о причама или романима. Нема код њега потраге за рационалнијим погледом на однос човека и света као што је то код других писаца. Дигао је руке од наводно широког спектра могућности живота. Обузет је питањем немогућности да будемо живи. Открива тамну страну света у којем људи стварају толико тога што укида могућност живљења и онда се пита да ли је уопште могућно бити жив. Живот је, у ствари, за њега само прелазно стање. Непрестано смо подвргнути процесу, баш како гласи наслов најпознатијег од његова три романа. Као да смо осуђени на процес који тешко да икад може да заврши добро, утолико пре што је процес без краја. Његова бесконачност је заправо већ пресуда која нам је досуђена. Његови ликови су махом као онај човек из његове приче о царском гласнику: чекају поруку од већ давно мртвог цара.
Кафка није живео Кафкијански
Као усамљеник, није увек био сигуран ни како изгледа. Питао се о томе и чудио. Није се питао само о свом лику. Није био баш начисто, у извесним тренуцима, кад би се пробудио, да ли је уопште живо биће или да ли је човек или инсект. Био би запрепашћен тиме да људи могу да буду живи на неки свакодневан начин, који њему као да је измицао. Заправо му није измицао. Напросто је био друкчији од свих осталих. Није био у стању да лаже ни друге ни себе. Зато је тражио шта је најдубља потка човековог живота. За њега је све било чудесно и необично. Тако је успевао да види својеврсну игру сенки иза живота схваћеног као позорница. Тако је раскривао истинску причу која је прикривена у стварности света.
Кафка је, дабоме, апсолутно разумео своју самоћу. У сваком тренутку живота, он ју је проживљавао. Водио је са њом страшну борбу, о којој нам непосредно и околишно сведочи дело. У овом свету, ту борбу настављамо да делимо с њим. У тој борби био је нови Одисеј на путу до куће.
Овако га видим као Одисеја. Враћа се кући. На свом путу је изложен свакојаким ужасима. Ти ужаси су, наравно, у човековој природи. Сваки од њих личи му на врата кроз која мора да прође да би доспео до свог завичаја. Иза сваких од тих врата вребају га убице. Довољно би било само да покуца на врата, па да се убице обруше на њега. А време га обмањује. Обећава му да ће стићи донде куд је наумио, али треба да буде стрпљив, истрајан и да причека свој тренутак. Никад неће разумети да сви ужаси, сва врата са убицама, све обмане времена и свеколико његово надање и чекање да му се на обзорју појави кућа јесте његова једино могућна кућа. Добро је што не разуме, мислим, иначе би потпуно онемоћао и схватио да му је повратак немогућан. Кафка је, ипак, разумео која нам је једина кућа, са свим последицама по човеков свет, и то болно разумевање које је успео да преточи у књижевно дело без премца, учинило га је генијем. Знао је у којој мери нас такво дело погађа и рањава као тешко подношљива истина, те је желео да све што је написао буде спаљено. Пријатељ је одбио да испуни тај завет, и тако је Кафка наставио да буде сам међу нама. А потребан нам је такав какав јесте. Свеједно што нам то ретко сине.
Роман о Кафки
Јовица Аћин је вишегодишњи преводилац Франца Кафке на српски језик. Његов крунски преводилачки подухват су Кафкина Сабрана дела, чије се прво коло појавило издању Службеног гласника. Обухватају целокупну пишчеву уметничку прозу, скупа са цртежима. Уз то, Аћин је аутор књиге Дозвола за бицикл (ново издање Агора, 2023) коју назива „роман с Кафком“. Реч је о једином роману о Кафки у овдашњим крајевима.
Извор: Радар
