Piše: Bogdan Petrović
Junski lokalni izbori pokazali su još jednom nespornu sposobnost Aleksandra Vučića da manipuliše političkim protivnicima. Postigao je da se podele prozapadne stranke, kao što je uspeo da pred decembarske izbore obezbedi da se podele i nacionalno orijentisane stranke. To mu očigledno nije bilo dovoljno, već je čitavim nizom poteza uspeo da do kraja obesmisli lokalne izbore.
Prvo je u vešto fingiranom „dijalogu“ sa opozicijom pristao da „ispuni“ određene zahteve, ali je u tom procesu potrošeno par nedelja od kampanje. Dogovor je, nekako „slučajno“, postignut neposredno pred praznike koji su se poklopili, pa je listama koje izlaze na izbore nedelju dana bilo onemogućeno da pristupe overi potpisa. Tako je izborni proces suštinski počeo tek 7. maja, umesto da počne 2. aprila kada su izbori raspisani, čime je vreme za kampanju svedeno na tri nedelje.
Kao da vlastima ni to nije bilo dosta, pa su rešili da dodatno skrate i taj rok na vrlo vešt i podmukao način, kada su prihvatili zahtev opozicije da na lokalnim izborima ne mogu glasati birači koji su 11 meseci pre izbora promenili prebivalište. Stranke koje izlaze na izbore su to „proslavile“ kao „veliki uspeh“, ali se ispostavilo da je njihovo „slavlje“ bilo kratkog daha.
Vlast je podmetnula da predlog izmena zakona urade opozicione stranke, i tu su napravljene omaške koje su, iskreno govoreći, lako mogle da se izbegnu (na primer, da izmene zakona stupaju na snagu u roku od 8 dana od usvajanja), ali se o praktičnim pitanjima kod Zeleno-levog fronta (kao autora predloga) nije vodilo računa, pa je nastao pravi haos.
Ispostavilo se da je nemali broj opozicionih kandidata za odbornike u centralnim beogradskim opštinama promenio prebivalište od 3. jula prošle godine do sada, čime je gubio pravo da bude biran na tim opštinama (problema nije bilo samo sa listama predatim pre stupanja zakona na snagu). Grešaka je bilo i kod zastupljenosti polova na listama, što je tek amaterski propust predlagača.
Usledila je šarada koja je opoziciji dodatno skratila vreme za kampanju: izborne liste su poništavane na zahtev „zabrinutih građana“ a u očiglednoj režiji vlasti, pa su onda volšebno „vraćane“ kada su stranke zapretile da će se povući sa izbora (iako je obaranje lista bilo u skladu sa zakonom).
Jedini izuzetak, i to nimalo slučajno, napravljen je u slučaju liste Save Manojlovića na Vračaru, kome je posle poništavanja, pa vraćanja na snagu liste, na žalbu advokata koji zastupa CRTA-u, listu na kraju poništio Viši sud.
Time je Savo Manojlović, koji je pretio da će „blokirati“ izbore ukoliko mu se obori bilo koja lista, napravljen smešnim i neozbiljnim, a vlast je u za nju kritičnoj beogradskoj opštini, eliminisala listu koja je mogla da prođe cenzus. Ne samo to, već je to dovelo do dodatnih sukoba između Đilasa i Manojlovića i samim tim povećalo konfuziju kod birača.
Šta se na kraju dogodilo: vlast je od izbornog procesa za lokalne izbore (gde je mogla da računa na gubitke u pojedinim gradovima) napravila farsu. Ne samo što je rok faktički skraćen na tri nedelje, nego je poništavanjem i „vraćanjem“ lista dodatno obesmislila legitimne izborne teme i vreme za kampanju svela na nepune dve nedelje.
Ispostavilo se da „migracije“ birača postoje ne samo kod vlasti, već da se „sele“ i birači i kandidati opozicije, čime je dovedena u pitanje teza o masovnoj „krađi“ usled fiktivnih selidba birača. Što je još gore, vlast je gledanjem kroz prste i „puštanjem“ opozicionih lista koje nisu smele da budu proglašene pokazala i da je opozicija „dvolična“, jer je ćutke prihvatila „milost“ vlasti koja je „pustila“ i njihove očigledno nezakonite liste. Uz komični izuzetak vračarske liste „Kreni-promeni“.
Izvor: Nova Ekonomija
