Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Знам да су многи навијачи Србије поново изнервирани Јокићевом најавом да ће „да размисли“ о игрању за Србију на ОИ у Паризу овог љета, али како се не ради о научној дисциплини, ни бизнису, ни дипломатији, него о играма, о витешком надметању, ја ето, док Јокић размишља гдје ће провести љето, волим да се „играм“ најљепшим претпоставкама.
Једна од тих мојих игара изгледа овако:
Јокић је размислио и рекао: ма за..би купање и коњске трке, ове сезоне ми је титула измакла из руке, за мало. Треба ми неки адреналински додатак у виду златне олимпијске медаље. Треба ми једна добра побједа над НБА дрим-тимом, како бих избацио из себе ову фрустрацију зарађену у мајсторици полуфинала западне конференције. Јокић је „мало“ размислио, а „више“ емотивно одреаговао, и рекао „важно је учествовати“. А кад то он каже, онда такмичарски моменат долази до врхунца.
Исто тако, Новак Ђоковић, индиспониран учинком у првих пет мјесеци сезоне (тек два полуфинала, и неколико испадања у првим фазама турнира) „мало је размислио“ како да распореди снагу пред наредна три велика такмичења, Олимпијске игре између два грен слема, и рекао: толике сам изгубљене мечеве добио у великим преокретима, и толике титуле освојио онда кад се то није очекивало. Хајде да то урадимо још овај пут.
До читања у сљедећем броју….
