Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
На моја јучерашња размишљања о једној информатичкој питалици, надовезало се сјећање на дјетиње вријеме и на једну полу-шаљиву а полу-озбиљну питалицу, којом су се старији чашћавали међу собом, приликом сваког сусрета. Она гласи : какав си ка(о) чо(вј)ек? Та је шала некако подразумијевала да по том питању сви стојимо несумњиво утемељени у постојаном чојству – јер, шта би друго и како би се другачије могло живјети или постојати осим као људско биће пуно моралних врлина? Зато је она и била шала, питање чији се позитиван одговор подразумијева, јер би, у супротном она била увредљива провикација, која ту основну моралну претпоставку доводи у питање. Под том општом претпоставком да смо сви учесници тог шаљивог игроказа све саме моралне громаде, знао се чути једнако шаљив одговор: а богами никакав сам – или – танак части ми…итд.
Добар психолог би могао у том дијалогу да нађе зачетке неке потребе за међусобним исповједањем слабости, или бар на подсјећање да се о томе мисли, али најприје оне потребе да једни друге храбримо опоменом да „имамо обавезу“ да будемо људи.
Ова шаљива питалица, чије значење и смисао тешко да је разумљив данашњим генерацијама, остатак је оног војничког менталитета Старе Црне Горе, у ком су људи, вјековима, једни друге куражили да су дисциплиновани, храбри, заједници одани, искрени и подвигу склони припадници људске врсте. Наиме, само су таквим узајамним бодрењем могли да сачувају амбијент великог и вјековног војног логора, гдје су се мушке главе бројале као пушке, а гдје је сваки женски створ био или косовка ђевојка или сестра Батрићева или царица Милица (сестра Бошка Југовића). Стара Црна Гора имала је свакодневно постројавање у тој својеврсној касарни у четири нахије и седморо брда, а као у сваком постројавању, мирни, утегнути и спремни за бој дјеловали су подједнако и они истински јунаци и највеће кукавице.
„Какав си ка чоек“ питање је које представља реликт једне такве епохе, атипичне, неуобичајне, замрзнуте у једном тренутку постојања. Данас је то питање добрим дијелом постало карикатурално, онда када се спартанска озбиљност наших предака претворила у самозадовољну уображеност потомака склоних превари, корупцији, криминалу и беспоговорном подаништву једном једином господару.
Али ето, упркос свему, преосталим трагаоцима за хуманошћу и људским достојанством, нека као подсјетник, умјесто јутарње молитве, без превеликих очекивања и самозаваравајућих идеала, остане ово питање из огледала: Какав си као човјек?
До читања у сљедећем броју….
