Пише: Небојша Поповић
Доњи дом британског парламента одобрио је почетком маја једногласно Предлог британске посланице Алише Кернс о Западном Балкану, којим се признаје „акутна безбједносна ситуација на Западном Балкану“. Током дебате о безбједности, Кернсова је чак предложила да Уједињено Краљевство пошаље мировне снаге НАТО-а у стратешки дистрикт Брчко.
„Чак и један батаљон НАТО трупа у Брчком би војно онемогућио отцјепљење(Републике Српске) и имао би стабилизирајући ефекат на цјелокупну босанску политику“, рекла је она.
Посланик Боб Стјуарт казао је да у потпуности подржава ту идеју, јер би отцјепљење Републике Српске, коју, како каже, подржава Русија, резултирало ратом.
„Британски батаљон, постављен у Босни и Херцеговини, дао би веома јак сигнал. Искрено, британски батаљон је вјероватно најбољи батаљон за слање у такву ситуацију одржавања мира“, рекао је Стјуарт.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Околност да се у британском парламенту уопште разговара на тему слања трупа у дистрикт Брчко веома је интересантна и уједно злокобна. Дојче веле то без околишања објашњава – град Брчко са својим од памтивијека већинским муслиманским становништвом је попут клина, забијеног тачно између двије регије оног што ће касније постати Република Српска.
Дакле, Брчко практично дијели Републику Српску на пола, што значи да разматрање о слању британских трупа у тај град Бањалука не може схватити другачије осим као пријетњу. Наравно, дебата у британском парламенту јасно показује да су у Лондону савршено свјесни да ће изгласавање резолуције о Сребреници само појачати тензије у региону. Али то је, ваљда, од почетка и био циљ..
Шира слика
Ако се сагледа шира слика и постави питање откуда наједном толика хитност Запада да се кроз УН прогура резолуција о Сребреници, а Косово што прије прими у Савјет Европе и НАТО, иако је НАТО дефакто одавно на Косову – тј. зашто се жури да се недовршени посао на Балкану чим прије коначно оконча у складу са интересима геополитике атлантизма, чини се да се одговор намеће сам по себи.
Наиме, ближи се дан када ће са Русијом и Кином, хтјели то или не, морати да се прави нови глобални договор. Да ли ће бити организована мировна конференција великих сила по узору на мировне конференције из 19. вијека, или пак нека нова Јалта, мање је важно што се тиче саме форме и модалитета, али рат у Украјини који је само (највидљивији) дио процеса нове трансформације свијетског поретка мораће добити свој коначни епилог. А то значи разговоре не само о Украјини већ о свим спорним питањима…
У тренутку када се поново сједне за преговарачки сто да се договарају нове зоне утицаја и правила игре, биће необично важно ко са чиме располаже, и ко има каквог адута у рукаву. А питања као што су Босна и Херцеговина, и нарочито Косово и Метохија – питања су од глобалног значаја на којима велике силе одмјеравају свој престиж. Чињенца да и Европа и САД у овом тренутку траже од Пекинга помоћ за украјинско питање само потврђује релативну слабости Запада, али и објашњава зашто је Запад све више склон радикалним и агресивним решењима.
