Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Лијепо је Рамбо Амадеус рекао једном од овдашњих „комита“: Није Милошевић срушио Југославију. Срушили су је Словенци. Они су, каже Рамбо, били „најпаметнији“ и „најзападнији“ међу нама. Први су отказали „штафету младости“, први исмијали симболе државног јединства у оној својој „Младини“, први напустили СКЈ … Једноставно су цијелом својим ставом демонстрирали да Југославија не заслужује борбу за опстанак.
Услиједио је сплет околности у којима Милошевић покушава да унитаризује ствари у Србији ( Стамболић, Косово…) што свакако није допринело јачању нагрижене федерације, али ни на који начин не може бити изговор за понашање Туђмана и ХДЗ, који су српски народ у Хрватској избацили из уставне категорије конститутивног. Е то сигурно није помогло да се сјећања на НДХ кланицу превазиђу и да Срби, без проблема, прихвате „раздруживање“ Југославије.
Пошто данас, трудом међународне заједнице, све бивше републике СФРЈ (а не народе који су живели у њој) посматрамо као основне ентитете будућег политичког живота, морамо нагласити да издвајање БИХ из СФРЈ не може да прође нити један тест логике, а поготово не – политичких принципа. Наиме, по законима комунистичке (као уосталом и данашње дејтонске) БИХ, таква се одлука није могла донијети без консензуса сва три народа, па дакле, никако – против воље Срба. А догодило се!
Распад СФРЈ, крвави и потресни, десио се против правде и закона на којима је почивала дотадашња политичка заједница. Случајно или не, једностраност и нелегалност свих тих дезинтегративних процеса, истовремено је пратила и њихова нелегитимност, супростављеност вољи великог броја грађана српске националности, који су и у Хрватској и у БИХ чинили значајни дио популације, и чије је историјско присуство у тим земљама аутохтоно и државотвотно.
Услиједио је вишедеценијски благонаклони поглед Запада на анти-српску политику ДПС-а у Црној Гори, као и на етничко чишћење Срба из јужне српске покрајине Косова и Метохије.
НАТО авијација је подржала војне акције Хрвата да сачувају целовитост хрватске државне територије, макар по цијену нестанка Срба из Хрватске. Иста та авијација се супротставила војној акцији Србије да сачува интегритет своје државе на Косову. Аргумент је био: спријечити егзодус Албанаца из Србије.
Данас, када се Република Српска у БИХ показује виталном политичком заједницом, и када су Срби у Црној Гори, мирним и демократским путем изборили своја права да и они управљају земљом у којој живе, осјећа се јасан притисак Запада да било какав српски интегрализам на Балкану, макар он био културни, макар био дипломатски и регионално-прекогранични, једноставно – спријече. У стилу овдашњих „комита“ Запад се пита : шта ће нам двије или три српске државе на Балкану?
То пита исти тај Запад који је створио двије (ако не и три – рачунајући Македонију) албанске државе на истом том Блакану; и који се спрема да послије Хрватске, од БИХ направи другу хрватску државу, опет – на истом том Блакану.
Све то раде народу који је у оба велика рата током 20. вијека показао јасан и недвосмислен про-западни или бар партнерски однос према англо- санксонском Западу. Што се баш не би могло рећи за друге народе и њихову ратну улогу у поменутим збивањима.
Па ко је овђе, или ко би по мишљењу Запада, требало да буде- луд ?
До читања у сљедећем броју….
