Piše: Branko Milanović
Video sam u životu mnogo snimaka i pročitao mnogo članaka o slučajevima kada su policajci upadali na univerzitete da razbiju studentske demonstracije. Dolazili su obično po pozivu lokalnih vlasti, nezadovoljnih zbog studentskih oaza slobode. Ulazili su naoružani, tukli studente i rasturali proteste. Rukovodstvo univerziteta bi onda podržalo studente, pozivajući se na načelo „autonomije univerziteta“ (koje policiji ne dozvoljava da tamo interveniše). Zatim bi članovi uprave bili smenjeni ili bi sami podneli ostavke. To je nekada bio uobičajeni redosled događaja.
U sadašnjem talasu demonstracija za slobodu govora u Sjedinjenim Državama novo je to što intervenciju policije traže sami predstavnici uprave univerziteta. U bar jednom slučaju, u Njujorku, policajci su i sami bili zatečeni takvim zahtevom. Mislili su da će to biti kontraproduktivno. Takav stav rukovodilaca univerziteta mogao bi se očekivati u autoritarnim zemljama, gde upravitelje postavljaju lokalni moćnici da održavaju red u studentskim domovima. Tamo bi poslušni državni službenici, naravno, podržali akciju „čišćenja“, kojoj ionako ne mogu da se usprotive.
Ali administratore univerziteta u Sjedinjenim Državama ne imenuje Bajden, niti to čini Kongres. Zašto šalju policiju na sopstvene studente? Jesu li to neki naopaki ljudi koji misle da omladina zaslužuje batine?
Nagazna mina za Crnu Goru – Rezolucija o genocidu u Srebrenici
Odgovor je ne, nisu. To su samo ljudi koji su završili na pogrešnom poslu. Oni svoj angažman ne shvataju kao služenje tradicionalno shvaćenoj misiji univerziteta, kao rad koji mlađim generacijama treba da prenese vrednosti slobode, morala, saosećanja, uzdržavanja, empatije, svega što se u društvu smatra poželjnim. Administratori su danas generalni direktori fabrika koje nazivamo univerzitetima. Studenti su sirovina koja ulazi u fabriku. U godišnjim proizvodnim ciklusima studenti se pretvaraju u diplomce. Zato je svako remećenje proizvodnog procesa ravno prekidanju lanca snabdevanja i mora se odmah otkloniti da bi se proizvodnja nastavila. Diplomce treba „isporučiti“, osloboditi mesto za nove studente, prebrojati njihov novac, pronaći nove donatore, osigurati dodatne fondove. Studenti koji remete proces moraju se disciplinovati, ako treba i silom. Policija se poziva da uspostavi red.
Administratore ne interesuju društvene vrednosti, već godišnji finansijski izveštaji. Njihov posao ne razlikuje se od posla šefa kompanije Volmart, CVS ili Burger King. Rado govore o vrednostima, o „intelektualno izazovnom okruženju“ i „živim diskusijama“ (i još mnogo čemu), kao što je nedavno analizirano u članku u magazinu Atlantik. Ali za njih je to samo promotivni, prigodni način govora kakav šefovi velikih kompanija mogu da proizvedu i u snu. U te reči niko više ne veruje. Ali one se opet moraju neprestano ponavljati. Problem je što takva mera hipokrizije na visokoškolskim ustanovama dosad nije bila uobičajena, budući da univerziteti, iz istorijskih razloga, nisu bili posmatrani na isti način kao fabrike kobasica. Od univerziteta se očekivalo da proizvode bolje ljude. Ali u trci za profitom i prilozima donatora na to se zaboravilo. Fabrika kobasica ne sme stati. Zato je ovo posao za policiju.
Izvor: Peščanik
