Пише: Елис Бекташ
Затекао се ја недавно, драга дјецо, у радној и пријатељској посјети оном паралелном дуњалуку три сахата источно од нашег а да сам знао какви ће ме јади тамо затећи радије бих отишао на мостарски или београдски дерби само да се не морам мучити одгонетајући поуке згода којима сам тамо свједочио.
Тамо је, наиме, избио некакав омањи финограђански рат са елементима агресије па су ме као уваженог госта одвели у обилазак бојишта не обазирући се на моје протесте да је то опасно и да би неко могао страдати у таквој безумној и беспотребној авантури. Само су ми казали да се не бринем јер је тамо гдје идемо ствар већ готова и да је сврха обиласка искључиво пропагандна у смислу конструисања лажне медијске слике да ми из међудуњалучке заједнице подржавамо једну од зараћених страна и њене напоре да потуче осталих четрнаест зараћених страна.
Морам бити поштен па признати да ме домаћини нису слагали и да је заиста све било већ готово кад смо стигли на одредиште што ће рећи у тек заузето село на чијим су се кућама видјели трагови нетом окончаног тешког и крвавог окршаја, али не на свим пошто је отприлике свака четврта ил пета кућа била поштеђена стравичног учинка артиљерије и на себи изузев ожиљака од покојег залуталог куршумчића или гелерчића није имала других оштећења. Кроз село су се кретали војници у омањим скупинама носећи у рукама бакље којима су палили куће што им артиљерија није дохакала али ни они нису били посве темељити и понеку су кућу остављали посве нетакнуту.
– Који је разлог да и ове куће нису скрхане и ужгане као већина осталих? упитах пуковника који ми је био додијељен као водич.
– Ништа ме не питајте драги господине, каза он резигнирано уздахнувши и одмахнувши руком, то је тако услијед сујевјерја с којим се никако не успијевамо изборити и од њега излијечити наше војнике.
Елис Бекташ: Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству
– А о каквом је сујевјерју ријеч? опет упитах.
– Они сматрају да ние допуштено жртвовати јалове куће, објасни ми мој љубазни водич у униформи.
У међувремену у село уђе вод прекаљених ветерана који су се враћали са фронта који је веч био поприлично одмакао. Мада уморан, корак им је још увијек био мушки чврст а у погледима су имали ону мјешавину резигнације и одлучности својствену старим ратницима.
– Ко су вам ови? упитах свог водича, нисам знао да имате и праве војске овдје.
– То је добровољачки литерарни вод, одговори љубазни пуковник.
– Зар код вас писци ратују? узвникнух пренеражен, и то добровољно?
– Па видите господине, стаде ми стрпљиво објашњавати мој водич, у нас је на снази закон по ком се није допуштено бавити умјетношћу ономе ко је рат провео у дијаспори или у подруму.
– То је прилично ригорозан и суров закон, рекох.
– Можда и јест, сложи се мој водич, али од њега и војска и књижевност имају огромну корист.
– Какву корист можете имати од шачице писаца? упитах.
– У томе и јесте квака господине, одврати мој водич, сад их је шачица али на почетку рата имали смо читаву дивизију добровољаца јер и овдје као и код вас свака шуша хоће да буде писац.
– И шта је било с њима? опет упитах, није ваљда читава дивизија дезертирала?
Елис Бекташ: Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству
– Наравно да није господине, каза пуковник осмјехујући се. Било је нешто дезертера али њих је војни суд ријешио по кратком поступку а остатак дивизије јуначки је изгинуо у одсудним биткама и од ње нам је остао само овај вод.
– Корист за војску разумијем ама какву корист има књижевност од тих страдања и крвопролића? још једном поставих питање.
– Јесте ли читали ишта из наше књижевности? узврати питањем мој водич.
– Нисам, скрушено и постиђено призндох.
– Ето видите, каза мој водич добродушно се осмјехујући.
Након овог објашњења мог љубазног водича чврсто одлучих да се суздржим од даљих питања и једва сам дочекао да се радна и пријатељска посјета заврши и да се вратим у овај наш лијепи дуњалук јер ми је овдје остало још мало оне дроге од које се инсан подијели надвоје. Вечерас ћу је узети јер сам никако не могу изаћи накрај с поукама из ових згода па ћемо их нас двојица скупа ваљда некако растумачити.
