Пише: Туфик Софтић
Покушавам да се сјетим гдје сам био када је стечајни управник “Симон војажа” продао девет аутобуса ове компаније за 34 хиљаде еура и одвезао их за Подгорицу. Чини ми се да ме та вијест затекла у кафани, и дојч ми је пресјео. Кажем колеги са којим сам одавно кренуо у неке бизнисе – какве смо ми, бре, будале, пијемо кафу, а испред носа нам отеше посао. Пихх, могли смо да будемо добри по неколико десетина хиљада еура. Псујем сам себе, а псује и колега и себе и мене.
Прича је позната, али невјероватно да сва досадашња писања о томе нису имала никаквог ефекта. Стечајни управник беранске аутопревозне фирме „Симон војаж“ осам најбољих аутобуса и један комби који су били паркирани у кругу аутобуске станице у овом граду, као и још један аутобус који се налазио у Новом Пазару, продавао је по почетној цијени од 34.076,2 еура.
Из његовог изјашњења које је дао Привредном суду може се видјети да су се на оглас јавила два купца, доо „Ново превоз“ из Бијелог Поља, који је понудио 40.101 еуро, док је други купац, „Фирст травел Монтенегро“ доо (БЛТ) понудио свега хиљаду више, односно 41.103 еура. Па је онда објашњено како је то била цијена без урачунатог ПДВ, што је на крају за „бољег“ понуђача било укупно 55.796,72 еура.
Осим што је, како тврде, разлика од почетне, до цијене са ПДВ, ако је уопште тачна, безначајна у односу на продату имовину, радници, повјериоци, други превозници из Берана и региона, постављају питање како је стечајни управник дошао до тога да крене од 34 хиљаде еура за све продате аутобусе и један комби, када је процијењена вриједност тих аутобуса била 174 хиљаде еура, што је, такође, проблематично мало.
Смијемо се констатацији стечајног управника да их је продао како не би пропадали од стајања. Смију се и возачи тих аутобуса, које сада вози неко други. У међувремену је око тридесет најбољих возача „Симон војажа“, од почетка штрајка и увођења стечаја, отишло трбухом за крухом у иностранство.
Продаја аутобуса и њихово одвожење за Подгорицу била је кап у препуној чаши за бивше раднике, који су више пута штрајковали и блокирали саобраћај, уз захтјев за смјену стечајног управника, враћање аутобуса у Беране, и хитно стављање у функцију аутобуске станице.
Осим што нико не може да вјерује да су за тако мале паре аутобуси из Берана одвезени за Подгорицу, и што траже да се врате фирми и граду којем припадају, не само бивше раднике и повјериоце, већ и све становнике Берана и других градова из овог дијела Црне Горе, највише интересује да ли било ко има план како да се прекине четворогодишња агонија.
План смо имали колега и ја. Почели смо скромно. Направили смо најприје микро електране, од којих нам капа и не фали за кафу. Затим смо мислили да купимо аутобуску станицу, то је већ озбиљан бизнис и паре би бројали на апарату. А ако већ купујемо аутобуску станицу, пробали би да отворимо линије са оних девет аутобуса. Према иностранству, а и на локалним релацијама. Једну нову линију би отворили преко Лубница за Колашин, на сваких сат, два. То би био пун погодак, са нама би ишли сви, и онда у Колашину чекали аутобусе који иду магистралом у реконструкцији и око Рибаревина.
Тако би избјегли истрасања бубрега, ухватили мало планинског ваздуха преко Јеловице, а из Колашина су већ на аутопуту. Ту би нам баш добро дошли они такозвани “сетра 319”, дугачки, 66 мјеста за сједење и 55 за стајање.
Стечајни управник је два таква аутобуса продао за по три, четири хиљаде еура, а један од њих, нађем прекјуче на огласима “продајем, купујем”, нуди се сада по цијени од 21,5 хиљада еура. Да будем сигуран, позовем број и питам је ли то онај аутобус из Берана? Јесте, јесте, каже глас са друге стране, али баш је добро ремонтован, могао би, додаје, да спусти цијену за једно 500 еура, не више од тога. Ремонтован? А читаву јесен возио по улицама Подгорице, о чему постоје видео записи.
Аууу, каже колега, колико би коштали онда она два што су били у најбољем стању и држали линију за Нјемачку и Луксембург? Па, брата брату, 60 хиљада, један наравно, одговарам.
Ту се ја и колега погледамо. Уствари, шта је требало да урадимо? Требало је само да купимо тих девет аутобуса, комби и још једно мање теретно возило. Свеједно, 34 или 55 хиљада са ПДВ. Онда им ударимо мало “шминке” и дубоко прање. Миришу као душа. И једноставно преподамо.
У просјеку, девет пута 55 хиљада. То је 495 хиљада еура. Пола милиона, пита са невјерицом колега. Вала, пола милиона, а не мрднемо прстом. Уххх, то би био бизнис, и не би никако могао да се повеже са организованим криминалом, јер нас је само двојица. Баш због тога овдје не би укључивали трећег колегу, јер би то већ могла бити ОКГ. Мада би он био идеалан да ради на апарату за бројање пара.
Измаче нам се овог пута, него, можда је и добро. Три кривичне пријаве су због аутобуса код Специјалног државног тужиоца. Батаљуј посао, каже колега, ови из СПО се не шале у последње вријеме. Осим да нам је дојављено, па да понудимо 41.104 еура, онда би све било регуларно.
Извор: РТЦГ
