Piše: Tufik Softić
Pokušavam da se sjetim gdje sam bio kada je stečajni upravnik “Simon vojaža” prodao devet autobusa ove kompanije za 34 hiljade eura i odvezao ih za Podgoricu. Čini mi se da me ta vijest zatekla u kafani, i dojč mi je presjeo. Kažem kolegi sa kojim sam odavno krenuo u neke biznise – kakve smo mi, bre, budale, pijemo kafu, a ispred nosa nam oteše posao. Pihh, mogli smo da budemo dobri po nekoliko desetina hiljada eura. Psujem sam sebe, a psuje i kolega i sebe i mene.
Priča je poznata, ali nevjerovatno da sva dosadašnja pisanja o tome nisu imala nikakvog efekta. Stečajni upravnik beranske autoprevozne firme „Simon vojaž“ osam najboljih autobusa i jedan kombi koji su bili parkirani u krugu autobuske stanice u ovom gradu, kao i još jedan autobus koji se nalazio u Novom Pazaru, prodavao je po početnoj cijeni od 34.076,2 eura.
Iz njegovog izjašnjenja koje je dao Privrednom sudu može se vidjeti da su se na oglas javila dva kupca, doo „Novo prevoz“ iz Bijelog Polja, koji je ponudio 40.101 euro, dok je drugi kupac, „First travel Montenegro“ doo (BLT) ponudio svega hiljadu više, odnosno 41.103 eura. Pa je onda objašnjeno kako je to bila cijena bez uračunatog PDV, što je na kraju za „boljeg“ ponuđača bilo ukupno 55.796,72 eura.
Osim što je, kako tvrde, razlika od početne, do cijene sa PDV, ako je uopšte tačna, beznačajna u odnosu na prodatu imovinu, radnici, povjerioci, drugi prevoznici iz Berana i regiona, postavljaju pitanje kako je stečajni upravnik došao do toga da krene od 34 hiljade eura za sve prodate autobuse i jedan kombi, kada je procijenjena vrijednost tih autobusa bila 174 hiljade eura, što je, takođe, problematično malo.
Smijemo se konstataciji stečajnog upravnika da ih je prodao kako ne bi propadali od stajanja. Smiju se i vozači tih autobusa, koje sada vozi neko drugi. U međuvremenu je oko trideset najboljih vozača „Simon vojaža“, od početka štrajka i uvođenja stečaja, otišlo trbuhom za kruhom u inostranstvo.
Prodaja autobusa i njihovo odvoženje za Podgoricu bila je kap u prepunoj čaši za bivše radnike, koji su više puta štrajkovali i blokirali saobraćaj, uz zahtjev za smjenu stečajnog upravnika, vraćanje autobusa u Berane, i hitno stavljanje u funkciju autobuske stanice.
Osim što niko ne može da vjeruje da su za tako male pare autobusi iz Berana odvezeni za Podgoricu, i što traže da se vrate firmi i gradu kojem pripadaju, ne samo bivše radnike i povjerioce, već i sve stanovnike Berana i drugih gradova iz ovog dijela Crne Gore, najviše interesuje da li bilo ko ima plan kako da se prekine četvorogodišnja agonija.
Plan smo imali kolega i ja. Počeli smo skromno. Napravili smo najprije mikro elektrane, od kojih nam kapa i ne fali za kafu. Zatim smo mislili da kupimo autobusku stanicu, to je već ozbiljan biznis i pare bi brojali na aparatu. A ako već kupujemo autobusku stanicu, probali bi da otvorimo linije sa onih devet autobusa. Prema inostranstvu, a i na lokalnim relacijama. Jednu novu liniju bi otvorili preko Lubnica za Kolašin, na svakih sat, dva. To bi bio pun pogodak, sa nama bi išli svi, i onda u Kolašinu čekali autobuse koji idu magistralom u rekonstrukciji i oko Ribarevina.
Tako bi izbjegli istrasanja bubrega, uhvatili malo planinskog vazduha preko Jelovice, a iz Kolašina su već na autoputu. Tu bi nam baš dobro došli oni takozvani “setra 319”, dugački, 66 mjesta za sjedenje i 55 za stajanje.
Stečajni upravnik je dva takva autobusa prodao za po tri, četiri hiljade eura, a jedan od njih, nađem prekjuče na oglasima “prodajem, kupujem”, nudi se sada po cijeni od 21,5 hiljada eura. Da budem siguran, pozovem broj i pitam je li to onaj autobus iz Berana? Jeste, jeste, kaže glas sa druge strane, ali baš je dobro remontovan, mogao bi, dodaje, da spusti cijenu za jedno 500 eura, ne više od toga. Remontovan? A čitavu jesen vozio po ulicama Podgorice, o čemu postoje video zapisi.
Auuu, kaže kolega, koliko bi koštali onda ona dva što su bili u najboljem stanju i držali liniju za Njemačku i Luksemburg? Pa, brata bratu, 60 hiljada, jedan naravno, odgovaram.
Tu se ja i kolega pogledamo. Ustvari, šta je trebalo da uradimo? Trebalo je samo da kupimo tih devet autobusa, kombi i još jedno manje teretno vozilo. Svejedno, 34 ili 55 hiljada sa PDV. Onda im udarimo malo “šminke” i duboko pranje. Mirišu kao duša. I jednostavno prepodamo.
U prosjeku, devet puta 55 hiljada. To je 495 hiljada eura. Pola miliona, pita sa nevjericom kolega. Vala, pola miliona, a ne mrdnemo prstom. Uhhh, to bi bio biznis, i ne bi nikako mogao da se poveže sa organizovanim kriminalom, jer nas je samo dvojica. Baš zbog toga ovdje ne bi uključivali trećeg kolegu, jer bi to već mogla biti OKG. Mada bi on bio idealan da radi na aparatu za brojanje para.
Izmače nam se ovog puta, nego, možda je i dobro. Tri krivične prijave su zbog autobusa kod Specijalnog državnog tužioca. Bataljuj posao, kaže kolega, ovi iz SPO se ne šale u poslednje vrijeme. Osim da nam je dojavljeno, pa da ponudimo 41.104 eura, onda bi sve bilo regularno.
Izvor: RTCG
