Piše: Slobodan Antonić
Reformu obrazovanja u Srbiji, nakon 5. oktobra 2000, možemo slikovito predstaviti kao tranziciju iz sistema koji proizvodi odgovornu nacionalnu elitu, kao i modernizacijski kvalifikovanu srednju klasu, u sistem obuke i socijalizacije „pomoćnog stanovništva“ – koje je planirano da obavlja samo rutinske, polukvalifikovane i uslužne poslove za centar svetskog kapitalističkog sistema.
Glavni domaći akter takve reforme obrazovanja u Srbiji je ovdašnja kolonijalna politička klasa, a njen prvi pomoćnik je kompradorska inteligencija. Pokazatelji takve transformacije naše prosvete su očevidni: komercijalizacija obrazovanja, opadanje kvaliteta svih nivoa obrazovanja, uvođenje „dualnog“ obrazovanja, te pražnjenje gradiva od sve većeg dela štiva koje je u vezi s kulturnim i nacionalnim identitetom.
Ipak, u srpskom školstvu radi još mnogo prosvetara – nastavnika srpskog jezika, istorije i drugih humanističkih disciplina – koji kod učenika bude i razgorevaju ideju narodnog samoodržanja, kulturnog identiteta i društvenog samopoštovanja i napredovanja. Dokle god je tako, kompradorstvo ovdašnje društvene elite neće moći da određuje ton celokupne naše prosvete.
Ali, nažalost, srpski univerziteti umnogome daju sve manjkaviju inteligenciju, kako po znanju tako i po odanosti ovom društvu. Zato je borba za univerzitet verovatno ključna u godinama koje nam prestoje.
Generalno, u Srbiji postoji jasno uočena tendencija smanjenja kvaliteta obrazovanja, od onog u osnovnoj školi, do onog na univerzitetu. Ova tendencija povezana je s nastojanjem da se društveno proizvedu generacije ograničenog obrazovanja, nespremne za kritičko mišljenje, kojima će se lako manipulisati ne samo u sferi politike, već pre svega u domenu ekonomije – od odnosa u proizvodnji, do obrazaca potrošnje.
„Uz izuzetak uskog segmenta poslovno–menadžerske elite i nešto šireg sloja visoko obrazovane tehničke inteligencije, ostatak (populacije – S. A.) ide u drobilicu iz koje izlaze krotki, za sudbinu svog radnog mesta vazda zaplašeni, proizvođači i potrošači. I tako se proizvode za samostalan život nesposobni moroni, koji su upravo ono što je potrebno velikom biznisu“.
U takvom svetu, dok pripadnici transnacionalne elite i dalje nastavljaju da se obrazuju u izdvojenim klasičnim školama i na arhipelagu tradicionalnih univerziteta, za pripadnike svih ostalih slojeva proizvođača–i–potrošača, rezervisane su „moderne“ i „kreativne“ metode učenja kroz razne „napredne školigrice“, po „oglednim programima“, kao i neprestano snižavanje kriterijuma – tzv. ishoda učenja.
U Srbiji su posebno napadnuti, kada je reč o osnovnoj školi, nastava iz srpskog jezika i književnosti, koji je ne samo jedan od osnovnih identitetskih predmeta, već i temeljac za razvoj samostalnog mišljenja, sposobnosti razumevanja i izražavanja, kao i umetničkog ukusa. Odmah posle 5. oktobra bilo je planirano da se „prema rumunskom modelu, predmet razbije na dva dela: 1) maternji jezik i komunikacije, i 2) umetnost – u okviru koje bi se književnost radila zajedno sa muzikom, slikarstvom i dramom“ (Vukadinov, 2002).
Cilj je bio „depolitizacija“ predmeta, o čemu je otvoreno govorio pomoćnik ministra prosvete Vigor Majić, na seminaru za nastavnike srpskog jezika i književnosti (Aranđelovac, 15–16. mart 2002). On je izneo optužbu da je ovaj predmet „isuviše okrenut istoriji“, da profesori književnosti „politizuju decu preko emocija“, te da će od sada glavni sadržaj predmeta Srpski jezik i književnost biti usvajanje „jezika komunikacije“: „I mnoge veće nacije su žrtvovale značajne delove svojih književnosti radi nekih novih stvari“, objašnjavao je Majić (inače po obrazovanju geograf), „tako će biti i ovde (u Srbiji – S. A.) – sviđalo se to nekom ili ne“! (nav. ovde).
Da bismo razumeli značaj izučavanja nacionalne književnosti, najbolje je da poslušamo svedočenje Slobodana Vladušića.
Slobodan Antonić: Dodatni glas na izborima za roditelje – moguće rješenje demografske krize
„Nacionalna književnost čoveku daruje osećanje nacionalnog ponosa. O tome mogu da posvedočim iz ličnog primera. Kada sam početkom devedesetih godina počeo da studiram, Srbija je bila satanizovana zemlja pod sankcijama u kojoj je vladala hiperinflacija. Dakle, to nisu bili baš idealni uslovi za studiranje. Ali vremenom, tokom studiranja, sa mnom je počelo nešto da se dešava. Naime, kanon srpske književnosti koji sam tada usvajao zajedno sa veštinom tumačenje književnosti (i sveta), počeo je u meni da stvara osećanje ponosa. Shvatio sam da svet ne počinje sa mnom i da se neće završiti sa mnom. U dodiru sa veličanstvenošću srpske književnosti sve optužbe o našem tzv. urođenom divljaštvu, o našoj inferiornosti, necivilizovanosti, postajale su mi smešne. Postao sam svestan da je srpska književnost jedna vrednost koja ne može da se izrazi novcem i da ja ovakav kakav sam, mogu da se nastavim u njoj i da se borim za nju. Tako je, odjednom, život dobio jedan dublji smisao. Posle toga, nisam mogao da postanem ni autošovinista, niti sam se osećao inferiornim u odnosu na tzv. svet, niti sam razmišljao o tome kako da se prodam za šaku valute. I to osećanje ponosa i veština tumačenja koju sam stekao zahvaljujući svojim profesorima, proželi su me nekom tihom srećom, koja traje i dalje: to je sreća što postoji nešto kao srpska književnost, sreća što mogu da je čitam bez prevoda, sreća što mogu da učestvujem u njoj, i da preko nje budem deo jednog boljeg, istinitijeg i vrednijeg sveta“ (Vladušić 131-132).
Iako se zbog pobune jednog dela stručne i opšte javnosti ipak odustalo od Majićeve „reforme“ Srpskog jezika i književnosti, nastavilo se sa snižavanjem standarda očekivanog znanja, pogotovo iz nacionalne književnosti. Tako je na završnom testu iz Srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi, 2012. i 2013. godine, odlukom prosvetnih vlasti omogućeno da se kao tačni odgovori učenicima priznaju i oni koji drastično krše pravopisna pravila. Recimo, ako đak odgovori da je „Gorski vijenac” napisao „petar petrović njegoš”, takav odgovor se priznaje (Vladimir Dimitrijević 90). U ovim testovima više „nije bilo ni gramatike, a ni književnosti – nacionalni element, koji je sastavni deo politike identiteta jedne države, takođe je potpuno izbrisan; nije bilo spomena o znamenitim piscima i delima, … nije bilo zahteva da se pokaže poznavanje autora i dela koja spadaju u korpus nacionalne, odnosno svetske književnosti“ (isto 93–94).
Takođe, „učenicima je dato pravo da dobiju bodove na testu iako ne poznaju službeno pismo Republike Srbije, jer im je omogućeno da ćirilični test popunjavaju latinicom (nacionalne manjine imaju testove na svom jeziku). (…) Kako može da se boduje znanje učenika koji ne poznaje službeno pismo u tolikoj meri da nije u stanju njime da popuni završni test?“ (isto 94; 115).
Prema analizi Olivere Krupež, „navedeni tekstovi i traženi odgovori jasno šalju poruku učenicima da nacionalna književnost nema vrednost jer nije neophodno njeno poznavanje. Nacionalna književnost `nema kapaciteta` da se iz nje izdvajaju komentari, argumenti, pripovedači, bitno i nebitno, stilska izražajna sredstva. Umesto `primitivnog` Njegoša, čiju dvestagodišnjicu slavimo, đacima se nudi postmoderni Umberto Eko“ (nav. u Dimitrijević 114).
Slična tendencija opadanja znanja primećuje se i na univerzitetima. Studenti pokazuju sve manje znanje na ispitu, zbog čega se snižava kriterijum ocenjivanja, da bi zatim studenti još manje učili i još slabije znali. Lično mogu da posvedočim pad sposobnosti studenata sociologije da čitaju i razumeju duže tekstove, a o čitanju knjiga i da ne govorimo. Naravno, u svakom naraštaju ima izuzetno dobrih studenata, kao i veoma loših. Ali, problem je što se nivo znanja one sredine (koja je prosek) generacije – a ta kohorta je najveća i najvažnija – iz godine u godinu spušta sve niže. Danas doživljavam da na osnovnim studijama sociologije studenti mešaju Svetog Pavla i patrijarha Pavla, a na doktorskim studijama imao sam slučaj da niko u grupi nije znao odgovor na pitanje šta je agrarna reforma (što bi moralo da se nauči još u gimnaziji).
Očigledno, neokolonijalna koncepcija (anti)obrazovanja uspešno pustoši srpsku prosvetu i možda je poslednji čas da se tome pruži otpor. Zato je ova knjiga i napisana. Ne samo kao analiza stanja i trendova, već i kao apel za objedinjavanje snaga razuma, prosvećenosi i otpora.
(uvodni i zaključni deo knjige Slobodana Antonića koja je upravo izašla iz štampe: Kolonijalno (anti)obrazovanje: srpsko školstvo pod igom atlantizma, Beograd 2024, Catena mundi, str. 127)
Izvor: Iskra
