Piše: Vladimir Đukanović
U Tjencinu se upravo odigrao samit Šangajske organizacije za saradnju, događaj koji mnogi vide kao najvažniji geopolitički skup ove godine. SCO, nekada zamišljen kao regionalna platforma za saradnju Kine, Rusije i centralnoazijskih država, danas prerasta u forum koji pretenduje da oblikuje novi globalni poredak. Ovaj put domaćin je bila Kina, a predsednik Si Đinping je iskoristio priliku da jasno stavi do znanja kako ova organizacija više nije sporedni igrač u međunarodnoj areni, već potencijalni stub multipolarnog sveta. U Tjencin su došli Putin, Modi i još dvadesetak lidera, uključujući i generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, što već samo po sebi pokazuje da se SCO ne može ignorisati.
Antizapadni sentiment je bio više nego prisutan u vazduhu koji je odisao dobrim raspoloženjem. Glavna poruka je jednostavna: Kina, Rusija i Indija su saveznici bez obzira na mišljenje Zapada. Nakon sankcija koje je Tramp uveo Indiji zbog uvoza ruskih energenata, premijer Modi je 4 puta odbio telefonski poziv američkog predsednika, a indijske firme su povećale uvoz ruskih proizvoda. Poruka je jasna: globalni jug neće poštovati poruke iz Vašingtona i Brisela. Prve slike koje su otišle u etar su neformalno druženje tri lidera zemalja sa najviše stanovnika i teritorija na svetu.
Retorika sa samita bila je usmerena na suverenitet, protivljenje zapadnim vrednostima i promociju multilateralizma. U prevodu znači da je ceo događaj bio usmeren protiv američke dominacije u svetskim poslovima. Kina je predložila osnivanje posebne razvojne banke SCO-a, koja bi služila kao instrument finansiranja zajedničkih infrastrukturnih i energetskih projekata. To je direktna poruka svetu da zemlje okupljene u ovoj organizaciji žele da grade sopstvene institucije, razvedene od zapadnih. Rusija je, očekivano, podržala tu viziju i naglasila da budućnost leži u alternativnim centrima moći, dok je Indija vešto balansirala između svog učešća u SCO-u i sopstvenih strateških interesa. Modi je porukama jasno stavio do znanja da Indija neće dozvoliti da se njeni interesi potisnu, posebno u odnosu na Kinu i Pakistan, a istovremeno je naglasio da Indija ne želi da bude ničiji satelit.
Samit je bio praćen i grandioznom vojnom paradom u Pekingu. Kina je iskoristila trenutak da pokaže svoje raketne sisteme, podvodne dronove i misteriozne laserske tehnologije, sve u prisustvu lidera sa kojima je napravio tesnu saradnju poslednjih godina. Ta parada je imala simboličku vrednost: da se prikaže vojna moć i tehnološki napredak, ali i da se pošalje poruka o solidarnosti među državama koje su u otvorenom ili latentnom sukobu sa Zapadom. Fotografije na kojima Putin i Kim sede pored Sija dok prolaze kolone tenkova i balističkih raketa ne ostavljaju mnogo prostora za pogrešna tumačenja. Radi se o demonstraciji sile i spremnosti da se uđe u otvorenije rivalstvo sa Sjedinjenim Državama i NATO-om.
SCO se odavno prestao baviti samo centralnoazijskim bezbednosnim pitanjima. Danas se on predstavlja kao jedan od glasova Globalnog juga, kao platforma na kojoj se preispituju pravila međunarodnog poretka. To se savršeno uklapa u kinesku viziju sveta u kojem Zapad više nije dominantan, već samo jedna od strana na globalnom pregovaračkom stolu. Istovremeno, SCO ima svoje unutrašnje kontradikcije. Indija i Kina imaju nerešene granične sporove, Rusija i Centralna Azija ne dele uvek iste interese, dok Pakistan i Indija predstavljaju večite rivale. Uprkos tome, ono što ih spaja jeste nezadovoljstvo poretkom koji su decenijama oblikovale zapadne sile. SCO je njima bitan forum u pronalasku prostora za alternativni model saradnje.
Kada se govori o SCO-u, ne može se ignorisati njegovo poreklo. Nastao je krajem devedesetih kao “Šangajska petorka”, forum namenjen rešavanju bezbednosnih pitanja između Kine, Rusije i nekoliko centralnoazijskih država. Tokom godina prerastao je u organizaciju sa deset stalnih članica, a status posmatrača i partnera dobile su i brojne druge zemlje. To nije puki birokratski skup: činjenica da se sve više država prijavljuje da makar posmatra rad SCO-a pokazuje da se radi o strukturi koja ima realnu privlačnost, naročito za zemlje koje žele da se izvuku iz zavisnosti od zapadnih finansijskih centara. Ako je na samitima u Astani ili Taškentu SCO delovao kao regionalni eksperiment, današnji događaji u Tjencinu pokazuju da Kina pokušava da organizaciju pretvori u globalni forum.
Reči Sija Đinpinga o „novom nivou“ SCO-a zvuče kao slogan, ali iza njih se krije jasna strategija. Dok Zapad pokušava da okupi svoje saveznike u NATO-u, EU i kroz različite trgovinske i sigurnosne sporazume, Kina i Rusija stvaraju paralelni sistem. To uključuje banke, energetske saveze, infrastrukturne projekte i bezbednosne aranžmane. Takav svet bi mogao postati duboko podeljen, gde će svaka strana razvijati sopstvene standarde, tehnologije i pravila igre. Upravo to je ono što mnogi analitičari danas nazivaju fragmentacijom globalizacije. U praksi to znači da bi države mogle biti prinuđene da biraju između dva ekonomska i politička univerzuma, što će posebno teško pasti onima koji zavise od globalne trgovine, i malim i srednjim ekonomijama koje nemaju luksuz geopolitičkog prenemaganja.
Samit u Tjencinu pokazao je da ta fragmentacija nije samo teorijska, već realnost u nastajanju. Ako SCO uspe da institucionalizuje razvojnu banku i poveže članice kroz konkretne projekte, biće to veliki udarac za globalnu finansijsku arhitekturu kojom i dalje dominiraju MMF i Svetska banka. Paralelni finansijski sistem je već u procesu formiranja, i smatram da je konkurencija zastarelom SWIFT sistemu neminovna i dobrodošla. Svet je dovoljno velik za nekoliko platnih i finansijskih sistema, a ne samo postojeći, koji je trom, transferi traju nekada danima, i moć zapada da blokira novac drugih igrača neprihvatljiva. Skoro 40 država je pod nekim vidom sankcija koje značajno usporavaju ekonomski rast i životni standard njihovih stanovnika. Samo uklanjanje sankcija bi povećalo rast globalnog BDP-a za više od jednog procentnog poena. Takođe bi značajno uticao na borbu protiv siromaštva jer ekonomske sankcije najviše pogađaju najsiromašnije slojeve.
Ako pak SCO ostane forum velikih reči bez stvarne integracije, onda će samit biti zapamćen samo kao spektakularna predstava sa vojnim paradama i velikim izjavama. Ono što je sigurno jeste da je Kina uložila ogroman politički kapital da se ovaj događaj prikaže kao prekretnica, a činjenica da su Putin, Modi i Guteres sedeli za istim stolom sa Sijem dovoljno govori o ozbiljnosti tog pokušaja. Zapad, koji je sve uradio da izoluje Rusiju, a donekle i Kinu, je ostao sam, rastrzan između levičarske Evrope u ekonomskom škripcu i Trampove desničarske, MAGA, Amerike.
Svet se lomi ponovo. Zašto? Pa zato što su to prirodni istorijski procesi kada određene sile dobijaju na važnosti, a druge gube. Pivot ka Aziji, koji je još američki predsednik Obama pokrenuo, je došao prekasno. Amerika mora da zaustavi razvoj Kine, a to može da uradi samo uz punu podršku Rusije. Toga je Tramp veoma svestan. Kisindžer je upozoravao američku elitu da zbližavanje Kine i Rusije može biti najveća geostrateška greška u istoriji Zapada. Samit SCO je ilustracija baš tog trenda. Komično je čitati zapadne medije koji providno pokušavaju da podriju ovaj novi savez peckajući Rusiju da je donja u tom odnosu. Kisindžer, kao i mnogi politički analitičari sa pola grama mozga, je znao da su Rusija i Kina savršen vojno-ekonomski savez. Kina ima tehnologiju a Rusija sve resurse sveta. Potpisani sporazum o izgradnji još jednog gasovoda Snaga Sibira 2 je način da se skoro sav gas, koji je nekada jeftino tekao ka Evropi, preusmeri ka Kini. Kada se završi rat u Ukrajini, Evropa će se šokirati činjenicom da gasa za Evropu nema dugoročno. Moraće da ostanu pri skupom LNG iz SAD, koji je preskup za industrijsku strukturu Evropske Unije.
Kina je, uz SAD, lider u razvoju veštačke inteligencije. Količina energije koja je potrebna za nove sisteme i data centre je ogromna, i Kina se pametno sprema za budućnost u rukama AI. Sledeća ilustracija mora da brine one koji pokušavaju da se prilagode novom svetu u Vašingtonu i Briselu.
U brojevima je uvek istina, i šta mislite šta zbori ova ilustracija? Da Rusija treba Kinu ili Kina Rusiju? Zadojenost političkim ideologijama je čudo, i često navlači skramu na oči ostrašćenim slepcima. Zato se i probude jednog dana a Fukujamina bajka o kraju istorije se pokaže baš kao to – bajka.
Dok su sve oči uprte ka Kini i samitu, u isto vreme se odigrava evropski samit na Bledu, koji je jedva dobio prostor na novinskim stupcima. Evropa, pritisnuta ključnim ekonomski problemima, je totalno izgubila moć da utiče na svetska događanja. Dok su se u Kini udarali temelji nekog novog sveta, na Bledu je sve bilo bledo: tipično belačko moralisanje, promašene teme poput globalnog zagrevanja, kao i nemoć da se Rusiji pokažu vojni zubi. Lideri minijaturnih, irelevantnih država laju kao pekinezeri pred kavezima lavova.
Za svet, kao i za zemlje Balkana, ovo nosi važne poruke. U vremenu kada se globalni poredak raspada na blokove, male zemlje moraju da pokušaju da izbegnu da budu uvučene u tuđi sukob. SCO je još daleko od toga da postane ravnopravan rival NATO-u ili EU, ali njegov politički i simbolički značaj raste. Ako ništa drugo, samit u Tjencinu nam je pokazao da je era nesporne dominacije belog čoveka završena i da se otvara prostor za novi oblik hladnog rata, ovaj put sa mnogo više aktera, mnogo složenijih savezništava i potencijalno mnogo većim rizikom od sukoba. Dolaze decenije ratova, izdaja i previranja. A to je trend koji niko, ni u Beogradu ni u Briselu, ne bi smeo da ignoriše.
Izvor: Fejsbučenje
