Пише: Проф. др Душан Крцуновић
Вишевјековно постојање и непрекидни континуитет чини универзитет једном од најстаријих европских установа, која је у својој историјској стварности вођена идејама, идеалима и вриједностима садржаним у самом имену – universitas. Знамо, још од Платона, да су идеја и стварност раздвојени, али и да су саприпадни и да стварност тежи да отјелови свој ideatum. Утолико, сваки универзитет, достојан свог имена, у коме је садржано и његово знамење, чак и без обзира на датум оснивања и дужину постојања, баштини велику традицију насталу на идеји и идеалу universitas-а – као синонима за јединство научних знања о свијету, јединство слободе истраживања и поучавања, јединство професора и студената – чиме се на симболичан, али и реалан начин укључује у ток и динамику дугог историјског трајања институције универзитета која своје постојање дугује класичној хеленској интелектуалној култури и духовној култури хришћанства.
То би требало да важи и за Универзитет Црне Горе, иза којег је само пола вијека постојања, али „испред“ којег је идеја universitas litterarum као његов terminus ad quem, као суштина и смисао, обавезујућа историјска мисија и задатак институције универзитета као такве.
Ако тежња ка крајњем циљу, идеалу и идеји универзитета оправдава полагање права на његову традицију, онда се ваља присјетити и да је појам universitas, коме данас кореспондира појам универзитета као институције високог образовања, први користио Цицерон, а да је потом Халкидије, први преводилац Платоновог космогонско-космолошког списа Тимеј, латинским појмом universitas превео грчке појмове τὸ πᾶν и τὸ ὅλον који означавају „све“ што јесте или „цјелину“ ствари, дакле тоталитет свијета.
У црквеној књижевности средњег вијека појам universitas бива семантички обогаћен значењем „универзума“, дакле свијета као Божије творевине, али уједно означавајући удружење и заједницу људи – collegium, corpus, communitas, fraternitas – повезаних заједничким циљем и у посебном смислу, заједницу учитеља и ученика.
У свом приступном предавању на Московском универзитету, гласовити руски мислилац Сергеј Булгаков језгровито је формулисао кључне димензије универзитета: „Универзитет као идеја, као идеал интегралног, универзалног, јединственог знања изражава неутаживу духовну жеђ, моћну потребу сваког свјесног човјека. Чим отвори очи и свјесним погледом погледа на Божји свијет, он већ пита: шта је све и шта сам ја у свему? Тада се у његовом уму већ рађа идеја универзитета, потреба за интегралним знањем.“ У том смислу, закључује Булгаков, „први универзитет је рођен заједно са првим мислиоцем и његовом жељом за универзалним знањем”.
Др Душан Крцуновић: Симболика јежа и лисице у збирци прича Јанка Јелића, Браћа на ломачи
Универзитет Црне Горе обавезују оба баштињена значења universitas-а: universitas као израз човјекове тежње ка идеалу свеобухватног, интегралног, цјеловитог и универзалног знања, али и universitas као колегијум и заједница професора и студената. Јер, ваља се опет присјетити да је средњовековни универзитет настао као резултат заједничког напора људи који су за циљ имали очување, развој и ширење научних знања, која су испрва његована ради њих самих, и који су у колегијалности и заједничности видјели најбоље средство за постизање тог циља. Дакле, идеја universitas-а у имену универзитета садржи реминисценцију на богату прошлост тог старог аристократе на чије се генеалошко поријекло ослањају, макар номинално, и савремени универзитети.
Као и сви савремени универзитети, и Универзитет Црне Горе је своје име, структурну подјелу на факултете, титуле управљачких функција, планове и програме, начин рада, мјерљивост знања, лиценце и звања – наслиједио од свог далеког претка.
Дакако, изворном духу, смислу, универзалистичком идеалу и идеји интегралног знања универзитета туђе је његово конципирање као пуког механичког склопа или агрегата факултета, као што му је туђа и специјализација знања и фрагментација наука које не знају једне за друге. Развој универзитетског образовања изневјериће идеју универзитета, уколико не држи пред очима идеју јединства наука и одустане од настојања да се одржи равнотежа између образованих задатака универзитета и оних практично-животних задатака економске експлоатације знања које пред универзитет постављају друштво и држава. На ту опасност упозорио је својевремено Дејвид Дамрош запажањем да савремени универзитет све више постаје „Вавилонска кула од слоноваче“. Значење Дамрошове конструкције је јасно: с једне стране, универзитет губи своје унутрашње јединство заједнице факултета и научних дисциплина, студената и професора, с друге стране, универзитет постаје кула од слоноваче чија интелектуална елита није заинтересована за оно што се догађа у друштву и свијету.
У периоду од годину дана који је омеђен „Сорбонском декларацијом“ (1998) и „Болоњском декларацијом“ (1999), није се догодио само пуки прелаз са једне на другу декларацију, скок са једног на други акт. Преоријентација са „Сорбонске декларације“, која је још увијек била заснована на традиционалној идеји универзитета као засебног свијета са својим тежњама ка истини, у хармоничном споју образовања и научно-истраживачког рада, и усмјеравање погледа на „Болоњску декларацију“ која је фокусирана на свијет тржишта и пословних интереса, с правом слови као промјена парадигми универзитетског образовања. Та промјена универзитетских парадигми прихваћена је и на Универзитету Црне Горе 2004. године, у години у којој се обиљежавала тридесетогодишњица његовог постојања. Двије деценије касније, на педесетогодишњицу постојања Универзитета Црне Горе, назире се линија раздвајања два поларизована гледишта, при чему је за једно гледиште традиционална идеја универзитета и даље идеалистичка неодрживост, док је за друго та идеја још увијек референцијална тачка. То што је дебатни талас о идеји универзитетског образовања и образовном систему, са уобичајеним закашњењем, захватио црногорску академску заједницу говори о виталности те идеје и њеној моћи да узбурка духове и покрене питање, колико год стидљиво, о смислу образовања у новим научно-технолошким и социо-политичким околностима глобализованог свијета.
Као незамјенљиви и неприкосновени носилац идеје и идеала интегралног, универзалног и јединственог знања, једном ријечју, као носилац просвјетитељске мисије, универзитет је институција будућности. Универзитет је будућносно отријентисан већ по својој дефиницији, али да би то био не само номинално, већ и суштински, универзитет мора да одбрани свој дигнитет установе образовно-истраживачког подухвата, да очува своју тежњу ка универзализму идеје истине и знања (универзитет као universitas litterarum) те да обнови и учврсти своју тежњу ка унутрашњем јединству (universitas као communitas), да би путем та три академска начела сачувао и везу са друштвеном стварношћу у којој је ситуирана и за коју је везана његова просвјетитељска мисија.
Криза образовања на свим нивоима само потврђује терет одговорности универзитета и његове мисије у савременом свијету. Тим прије што је дошло до инверзије у основним тежњама универзитета и до преиначења његових основних појмова: појам знања данас се везују за све већу специјализацију знања, насупрот класичном универзализму; са специјализацијом знања одвија се све већа фрагментација и расцјепканост знања, насупрот класичној идеји јединства знања и њиховој међусобној повезаности; са трагања за истином акценат се пребацује на трагање за апликативним и практичним знањима; друштвена функција „знања“ (и науке) своди се на економску димензију; тржишна компетитивност наметнула се као критеријум компетентности; образовање се претворило у обуку за радни процес, па је хуманистичку идеју образовања потуснуо вокационализам; знање постаје тржишна роба, људски живот постаје средство, а сами људи се све више посматрају као ресурси и као потрошачи.
Па ипак, у самој ријечи универзитет чује се и даље зов идеала universitas-а који позива, призива и подсјећа универзитет да слиједи своју мисију, да слиједи просвјетитељску мисију и образовно-истраживачки подухват за који је најпозванији.
Нема сумње да се образовни задатак универзитета нашао у тензионом односу са практично-животним задацима које намеће држава и корпоративна култура под чијим растућим притиском савремени универзитет мора да оправда своју легитимност. Али, колико год да су колидирајући захтјеви новог духа времена, с једне, и изворне универзитетске мисије, с друге стране, у савремену етапу вјечне просвјетитељско-образовно-истраживачке мисије универзитета спада проналажење и успостављање равнотеже између два, наизглед узајамно искључујућа императива образовног и практично-животног задатка. Добру оријентацију и ослонац за проналажење жељене равнотеже још увијек може да нам пружи мудрост једног Фридриха Шилера који је на почетку своје професуре 1780. године, студенте и себе суочио са чињеницом да на универзитетске студије људи долазе са два различита мотива: једни те студије посматрају као средство за стицање прихода, док други студије виде као начин да се испуне потребе за образовањем и знањем. Философски ум академаца који теже знању, Шилер је супротставио академцима којима студије и факултетска диплома обезбјеђују хлеб (Brotgelehrter). Поента овог Шилеровог разликовања академских мотивација није самој у њиховој поларизацији, већ у позиву и одговорности професора, у самој професури која у изворном значењу те ријечи упућује на исповиједање вјере, преданост завјету, лично свједочење и вјерност, у овом случају академским принципима и мисији универзитета, дакле завјетовање хуманистичкој образовној идеји и установи у којој се, према дефиницији Умберта Ека, „човјек образује за рачун човјечности“.
На крају, али не по значају, ембрион из којег се развио Универзитет Црне Горе је Цетињска богословија, основана 1863. године. Прошле године је обиљежено 160 година од рађања високошколског образовања у Црној Гори и прве богословске школе, чији је изданак Филозофски факултет у Никшићу. Студијски програм за философију, по коме је именована ова највећа универзитетска јединица, био је главни носилац хуманистичке идеје образовања и интегралног знања, али и чувар идеје античког polis-a и средиште интелектуалног и духовног отпора тродеценијском аутократском режиму.
Док јавну сцену опсједају донедавно деполитизовани конформисти, прича о златном добу једне универзитетске јединице у „оловним временима“ још није испричана.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
