Пише: Милорад Дурутовић
Недавно објављена „Књига о Андрићу. Мале-велике драме: Андрићева проза из перспективе Јунгове психологије“ др Јасмине Ахметагић може се сврстати у ремек-дјела књижевне критике.
Књига је већ самим насловом профилисана као херменеутички „сужено“ поље испитивања Андрићевих проза. Међутим, читање књиге отвара гејзире ерудиције и аналитичке проницљивости, тако ријетке у данашњој критици. Поред тога, књига садржи страст класика, те се може читати „у даху“.
Ахметагић убједљивио открива оно о чему Андрићеви јунаци ћуте, оно чега, условно говорећи, ни сами нијесу свјесни. А то „несвјесно“ и јесте антрополошка и архетипска шифра коју је сам Андрић оставио читаоцу на одгонетање.
Најзад, потребно је уочити да „Књига о Андрићу“ није само прича о „лепим [и ружним] бићима“ Ива Андрића, већ да функционише као универзални кључ што отвара двери психичког живота. Ко то разумије, осим „задовољства у тексту“, након читања ове књиге може осјетити и (онтолошки) језу у костима… Према томе, Ахметагић показује да јунговски третман литературе није нека бочна херменеутички раван у књижевној науци.
