Пише: Александар Жикић
Кад је 1979, уочи времена које ће нешто више него што је уобичајено бити наклоњено креацији и експерименту, објављен први албум Слађане Милошевић „Горим од жеље да убијем ноћ“, Београд је за тренутак прешао на вишу вибрацију, брујећи на начин који је најављивао важну уметничку појаву, чија основна карактеристика ће бити и остати јединственост. Јединственост, наиме, која је била резултат несвакидашњег јединства животне енергије, талента, интелигенције, лепоте и воље.
С обзиром на околности и искуство, изненађујуће велики део јавности желео је да учествује у њеном својеврсном освајању слободе и пружао јој је безрезервну подршку на том путу.
Њена популарност није се битно смањивала ни у годинама кад није била физички присутна у овим крајевима или је из неких других разлога није било на сцени. Људи који су је волели – волели су је топлином какву је, у то нема никакве сумње, потпуно заслуживала. Она им је заузврат непрестано приређивала нове представе и изненађења, која су произлазила из њеног дубоког и посвећеног односа према свему чиме се бавила. Ако би Слађанин опус био представљен као низ увек добро упакованих кутија, из сваке од њих би искочио чупавац сасвим другачијег изгледа. И сваки чупавац би доносио нешто узбудљиво и атрактивно, али никада површно, никада плитко, никада без „разлога за песму“.
Слађана је, са својом племенитом музикалношћу и, у сваком погледу несвакидашњим, вокалним перформансама, летела висинама које су за већину остајале заувек недоступне. Била је у самом врху међу овдашњим вокалним солисткињама (тај израз јој је, колико се сећам, био много дражи) баш зато што је била тако много више од певачице. Била је комплетан стваралац, неко ко је у сваком тренутку знао шта може, шта хоће и, што је најважније, како и зашто да то уради. Свако од музичких остварења која нам је оставила, од првог албума, преко мистичног пулсирања „Неутрал Десигн“ и дисертације о евергрину са Дарком Краљићем, до арт метала (њен термин) „Анимал Тестед“, на коме је све ствари, од оловке до гитаре, узела у своје руке, носило је искре посебности и радости истинског стварања.
На локалном такмичењу за Песму Евровизије оба пута кад је учествовала учињена јој је значајна неправда: „Рецепт за љубав“ (1981) био је супериоран у односу на конкуренцију на исти начин на који је Слађана одувек била супериорна у односу на, потенцијалну или стварну, конкуренцију, али је ноншалантно склоњен у страну. Други покушај, три године касније, остао је, међутим, забележен као можда најупадљивији, најочигледнији и најсрамотнији пропуст у историји овог фестивала. „Принцеза (Изван планета)“, вероватно најбоља песма Сање Илића, коју је извела у дуету са Дадом Топићем, морала је да уступи место некој другој песми, заборављеној чим је направљена.
Током читаве каријере бавила се истраживањем, откривањем и усавршавањем. Са њом је могло да се разговара о најразличитијим темама, а сваки од многих разговора које памтим био је пријатан и садржајан – било јој је веома важно да своје мисли изрази на достојан и достојанствен начин и у томе је успевала са припадајућом елеганцијом и грациозношћу.
„У оваквом друштву“ – рекла ми је једном, а сада каже и вама – „носити у себи било какве екстреме врло је компликован, заправо надљудски захват. У мом случају из таквог конфликта излази се управо инсистирањем на екстрему и свесним подвлачењем властитог јавног лика под једну такву карактеристику. Другим речима, иза паравана екстремног и екстравагантног добијам право да радим оно што желим. Мислим, у ствари, да сам тек сада дошла до свог правог статуса антизвезде. Нисам очекивала да ћу икада постати звезда у класичном смислу, али тренутак је био такав да сам, борећи се за егзистенцију у музичком свету – а не желећи да прихватим правила која су ми наметали озбиљна музика и друштво са својим конзервативним схватањима о свему и свачему, те неслободом мишљења и постојања – дошла до победе на начин на који је то било једино могуће“.
Извор: НИН
