Od Ukrajine zavisi i stabilnost političkih sistema u mnogim državama. Među njima su i Češka i Slovačka. Tema ukrajinske krize – odnosno aktualizacija te teme i rasprave koje iz toga proizilaze – imaju veliki destruktivni potencijal. Razarajući.
Najpre se to manifestovalo u svetskoj politici, na relaciji između kolektivnog Zapada i „Globalne većine”, a potom u paralelizaciji međunarodnih inicijativa od strane G7 i BRIKS, da bi se konačno stiglo do žestokih okršaja na unutrašnjim političkim scenama u pojedinim zemljama. Sa tendencijom radikalizacije.
Narušeni odnosi
Češka je – zbog stava nove parlamentarne većine u Slovačkoj o Ukrajini – odložila dalje međuvladine konsultacije. U praktičnom smislu, posledice ovog poteza neće biti velike. U političkom smislu – već su velike.
Naime, ubrzo posle pomenute odluke kabineta Petra Fijala, češki premijer je u Pragu primio lidera opozicione „Progresivne Slovačke” Mihala Šimečka, dok je Robert Fico u Bratislavi razgovarao sa bivšim češkim predsednikom Vaclavom Klausom.
Podrazumeva se, slovačka opozicija podržava Češku, a bivši češki predsednik Slovačku. Naizgled, sa međudržavnog, kriza se prelila na unutrašnji plan. Ipak, može se tumačiti i kako je zbog unutrašnjih trendova poremećena bilateralna relacija. Jer, ne samo u ekonomiji, saobraćaju ili energetici, već i u kulturi, nauci, umetnosti, obrazovanju, između ove dve zemlje sve je toliko isprepletano i povezano da se ponekad stiče utisak kako „čehoslovački duh” i dalje živi.
Uostalom, legitimne većine za razdvajanje u dve države nije bilo ni te presudne 1992. godine, a po svoj prilici ni nakon nje. U trenutku rasturanja Čehoslovačke Federativne Republike za takvu opciju bilo je 36% stanovnika Češke i 37% punoletnih građana Slovačke. Zbog toga ni referendum nije sproveden – iako je to bilo predviđeno ustavnim zakonom.
Kako bi se obezbedila legalnost, dogovorom Vaclava Klausa i Miroslava Mečijara usaglašen je novi ustavni zakon i referendum je zaobiđen. Jednostavno, zemlja se raspala zato što političke i intelektualne elite u postkomunističkoj eri nisu bile kadre da pronađu funkcionalno rešenje za zajedničku državu.
Rat za crticu
U Pragu su više bili za federaciju sa jakom centralnom upravom, u Bratislavi za labavu federaciju koja bi u nekim elementima podsećala i na konfederaciju. U takvim okolnostima svaki detalj bejaše osetljiv, pa je došlo i do takozvanog „rata za povlaku” ili „crticu” (pomlčková vojna) pošto se ime države na češkom jeziku pisalo na jedan (gore naveden), a u slovačkom na drugi način: Češko-Slovačka Federativna Republika.
Inače, elite nisu bile kadre da pronađu rešenje, pošto je pitanje unutrašnjeg uređenja bilo na stolu još od završetka Drugog svetskog rata. I večito je neko ostajao nezadovoljan. Moguće je i da se prelomni momenat odigrao nakon Praškog proleća 1968. godine, kada su komunističke vlasti usvojile novi Ustav (stupio na snagu 1. januara 1969.) kojim su osnovane dve ravnopravne socijalističke republike.
Otuda i različita percepcija među Česima i Slovacima o toj, u evropskoj svesti „utisnutoj” 1968. godini. Za Čehe to je predstavljalo slom svih težnji o „strateškoj autonomiji” u odnosu na Sovjetski Savez, dok se u Slovačkoj na te događaje nešto drugačije gledalo, između ostalog, i zbog činjenice da su predstavljali početak decentralizacije i suverenizacije.
Istraživanja javnog mnjenja po pitanju (ne)opravdanosti razdvajanja, redovno sprovođena nakon 1993. godine, uporno su pokazivala da u obe zemlje procenat ispitanika koji podržavaju ovakav rasplet nije predstavljao natpolovičnu većinu. Oba društva su ostala podeljena, a čini se da i danas polovina Čeha i Slovaka ne bi imala ništa protiv ujedinjenja.
Međutim, politički sistemi su ostali razdvojeni. Iz ovog razloga je uticaj dešavanja u Slovačkoj na političke procese u Češkoj relativno veliki i obrnuto, iako se između stranaka koje deluju u dve zemlje uočavaju brojne razlike.
Šta ako se vrati Babiš?
Povratak Roberta Fica na vlast doneo je i promene u pogledu slovačke vlade na ukrajinsku krizu. U velikoj meri, to je bilo i očekivano. I zbog raspoloženja stanovništva Slovačke – koje nije delilo optimizam prethodnih vlasti o neograničenoj podršci Kijevu – ali i zbog toga što je među Slovacima jako teško širiti anti-ruski narativ konstruisan u raznim evro-atlantističkim propagandnim centrima.
Od Ljudovita Štura do Svetozara Hurbana Vajanskog, o Rusiji i Rusima među Slovacima se govorilo biranim rečima. Sa druge strane, izbor Petra Pavela za šefa države i njegovog imenjaka Fijale za šefa vlade označio je i zauzimanje dijametralno suprotnog kursa Češke oko Ukrajine.
Pri tome, ključni problem za dva Petra u Pragu jeste i što sve manje Čeha deli njihov optimizam o neograničenoj podršci Kijevu, a rejting Andreja Babiša, doskorašnjeg premijera, ostaje stabilan. Nije nemoguće da se, poput Fica, i Babiš vrati na vlast već na sledećim izborima.
Nije nemoguće da u takvom razvoju situacije i Češka promeni svoj pogled na ukrajinsku krizu. Babišu su stavovi Fica i Orbana daleko bliži od stavova Pavela i Fijale. Ovo je pretnja ne samo za aktuelnu vladajuću većinu u Češkoj, nego i velika neprijatnost za NATO. Takav razvoj situacije pokušava se sprečiti problematizovanjem češko-slovačkih bilateralnih odnosa, uz prozivanje Roberta Fica kako je isključivo on odgovoran za to. Naravno, ni Fico ne sedi skrštenih ruku, već traži saveznike u Češkoj koji će mu pomoći da relativizuje pritisak i amortizuje udare.
U prvim procenama čeških i slovačkih analitičara ocenjeno je kako se ove nesuglasice mogu nastaviti sve dok traje sukob u Ukrajini. Možda će tako biti. A možda i neće. Jer, sve se može promeniti već nakon narednih parlamentarnih izbora u Češkoj.
Dušan Proroković
Izvor: Novi Standard/ Sputnjik
