Теоретичарка књижевности и песникиња Катарина Пантовић објавила је монографију Актуелна читања Кафкиног дела (издавач: Службени гласник, 2023) у којем интердисциплинарним приступом анализира нека од најважнијих тумачења Кафке у 20. веку. У књизи о Кафкином књижевном стваралаштву аутор полемише са делима Делеза и Гатарија, Џудит Батлер, Ђорђа Агамбена и других како би преиспитао став који данас имају савремени теоријски и критички увиди у стваралаштво овог аутора. У поглављу које вам овде представљамо „Изазов превођења Франца Кафке [преглед два превода приповетке „Преображење“]“, Катарина Пантовић нас упознаје са преводима Кафке, од којих су неки настали током века аутора. Поред тога, дата је и процена уређивачких, уређивачких и преводилачких домета у случају Кафкине прозе, у којој се не смеју превидети суптилне и промишљене стратегије аутора у погледу језика, звучности и семантике. Можете наручити књигу овде.
Бројни теоретичари и писци истицали су Кафкин немачки језик као посебно правилан и узоран у чисто лингвистичком смислу. Стенли Корнголд, професор емеритус на Универзитету Принстон и један од најтемељнијих савремених Кафкиних научника и преводилаца, има сличан став: „Кафка је писао углавном на нормативном, високом немачком“ (Вудс 2014: 7, према: Корнголд 2004: 273).
Синтија Озик сматра да је „Кафкин немачки био редукован, суморан, комичан, луцидан, чист, формалан, али не и крут“, као и да „Кафка поседује готово платонску чистоту језика нетакнуту модерним изразима, жаргоном или колоквијалним говором“ (Озик 2018: 140), али подсетимо се текста Џудит Батлер „Ко је власник Кафке?“ и примећује да Кафкина преписка са Фелисом Бауер и Миленом Јесенски обилује језичким исправкама (и на немачком и на чешком) на које су му скренуле пажњу његове две вољене жене, као нпр. Делезова и Гватаријево становиште да Кафкин „најчистији немачки“ носи обележја некога ко улази у језик споља.
Како је могуће да постоји толики несклад између разумевања Кафкиног језика, између доживљавања језика његовог текста, истог текста? Узимајући у обзир Кафкино вишејезично окружење и свакодневну приватну преводилачку клацкалицу на којој је живео, можда није необично на ком језику пише, већ како користи тај језик: испитује га, дефамилиаризује (Вудс 2014: 7, према: Крамш 2008 : 331).
Штавише, један од разумних одговора који се намећу јесте да су Кафкини текстови временом свакако прошли темељну редакцију и уреднички рад – Макс Брод, Кафкин пријатељ и човек који је игнорисао његову самртну жељу да спали све своје рукописе, био је први својеврсни уредник. његових дела. Роман Суђење Брод га је уредио у оном облику који данас познајемо, слажући његова неуређена поглавља по свом осјећају и логици. Слично је било и са готово свим осталим сачуваним Кафкиним делима. Стога је сасвим могуће да су Кафкине љубавнице и веренице Фелис Бауер и Милена Јесенска, које су у приватној преписци исправљале његов немачки и/или чешки језик, имале приступ његовим текстовима и, уопште, његовом писању (под тим првенствено мислимо на писма које су размењивали у великој мери) у свом оригиналном, „изворном“, сировом и нерегованом облику, са свим његовим граматичким грешкама, језичким недоследностима и лапсусима. Као што знамо, Кафкино дело је признато и афирмисано тек постхумно, а извесно је да је од 1915. године, када је писао Суђење, па чак и од 1925. године, када је објављен, рукопис је вишеструко уређивачки и језички обрађен (можда је то радио сам Кафка до своје смрти 1924). Не располажемо прецизним подацима о броју издања и редакција које су његова дела доживела у оригиналу, на немачком језику, до данас, али се може претпоставити да увелико премашује стотину редакција, током којих су ови текстови доживели систематизацију. и постепену лектуру – чиме је прашки немачки убрзо преведен у високонемачки (високонемачки-а). Не треба заборавити ни спољне околности – историјске, друштвене, културне, политичке, идеолошке, коначно и личне – које су могле утицати на ове промене.
Како је могуће да постоји толики несклад између разумевања Кафкиног језика, између доживљавања језика његовог текста, истог текста? Узимајући у обзир Кафкино вишејезично окружење и свакодневну приватну преводилачку клацкалицу на којој је живео, можда није необично на ком језику пише, већ како користи тај језик: испитује га, дефамилиаризује (Вудс 2014: 7, према: Крамш 2008 : 331). Штавише, један од логичних одговора који се намеће јесте да су Кафкини текстови временом свакако прошли темељну редакцију и уређивачки рад – Макс Брод, Кафкин пријатељ и човек који је игнорисао његову самртну жељу да спали све своје рукописе, био је први својеврсни уредник. његових дела.
Роман Суђење Брод га је уредио у оном облику који данас познајемо, слажући његова неуређена поглавља по свом осјећају и логици. Слично је било и са готово свим осталим сачуваним Кафкиним делима. Стога је сасвим могуће да су Кафкине љубавнице и веренице Фелис Бауер и Милена Јесенска, које су у приватној преписци исправљале његов немачки и/или чешки језик, имале приступ његовим текстовима и, уопште, његовом писању (под тим првенствено мислимо на писма које су размењивали у великој мери) у свом оригиналном, „изворном“, сировом и нерегованом облику, са свим његовим граматичким грешкама, језичким недоследностима и лапсусима. Као што знамо, Кафкино дело је признато и афирмисано тек постхумно, а извесно је да је од 1915. године, када је писао Суђење, па чак и од 1925. године, када је објављен, рукопис је вишеструко уређивачки и језички обрађен (можда је то радио сам Кафка до своје смрти 1924). Немамо прецизних података о броју издања и редакција које су његова дела до данас у оригиналу, на немачком језику доживела, али се може претпоставити да увелико премашује стотину редакција, током којих су ови текстови доживели систематизацију. и постепену лектуру – чиме је прашки немачки убрзо преведен у високонемачки (високонемачки-а). Не треба заборавити ни спољне околности – историјске, друштвене, културне, политичке, идеолошке, коначно и личне – које су могле утицати на ове промене.
Преведен Кафка: једноставан језик не значи једноставан превод
Темељна студија о изазову превођења Франца Кафке појавила се 2014. у америчком издању Блоомсбурија. Написала га је Мишел Вудс, професорка на Државном универзитету Њујорка и бивша директорка Центра за превођење и проучавање текста у Даблину. У овој књизи Вудс је дала доследну анализу процеса превођења Кафкиних дела, при чему је преводилачку праксу ставила у службу критике књижевног текста и његовог тумачења. Поред опширног увода који показује актуелност Кафкиног дела и Кафкаиан кроз неколико помена његовог представљања у популарној култури, студија прати почетке превођења Кафкиних дела, закључно са савременим преводима. Централни део студије чине четири поглавља посвећена четири истакнута Кафкина преводиоца: прво Милени Јесенској и Вили Мјур, које су биле прве Кафкине преводиоце, а затим и савременим преводиоцима Марку Харману и Мајклу Хофману. Истовремено су представљена четири различита погледа на Кафкину прозу. Преведена књижевност и изворна књижевност на датом језику улазе у различите међусобне односе, чија природа у већини случајева не зависи само од књижевноисторијских или поетских фактора (Веселиновић 2019: 7). Упоређујући међусобно различите културне и историјске позадине сваког од ових преводилаца, што је неминовно утицало на сам квалитет и особености превода, Вудс закључује да се Кафкина дела поново преводе у покушају да нови превод поврати оно што је можда изгубљено у претходни (Вудс 2014: 3) [1]. Наиме, она примећује да су многи преводи (пре свега на енглеском) стилски мањкави, измењени упркос већ пречишћеном оригиналном тексту, или превиђају одређене идиосинкратичне импулсе које Кафкино дело садржи.
Пре свега, мислимопонављања (понављање), било звучно, на нивоу једне реченице у форми алитерације, или лексичко, на нивоу пасуса; па чак и понављања која не морају бити у оквиру истог текста већ у оквиру више текстова. Ова понављања имају свој веома значајан одјек сваком пажљивом читаоцу оригинала на немачком (Вудс: 3, према: Мичел 1998: XVIII).
Кафкин стил, са свим својим особеностима, утицао је на постмодернистичке и савремене ауторе [2]. Поред поменутих понављања гласова, речи, мотива, дугих пасуса испресецаних запетама или тачком и зарезом, интерпункција у Кафкиним делима није стриктно испоштована, већ оквирно, интуитивно, при чему се при читању осећа да што је више ушао у писање. , што је више знакова интерпункције посвећивало мање пажње: као да је хтео све да саопшти у једном даху (Вудс: 4). Мишел Вудс примећује да су преводиоци (посебно француски) током времена правили грешке о Кафки буквално прекомпонујући његов стил, скраћујући дугачке пасусе у неколико краћих, што је одавало утисак рационалног распореда текста, али и укидало фину напетост која постоји у све Кафкино по делима.
Променили су и знакове интерпункције тако да је цео текст постаограматички исправно, чиме је неповратно нарушена првобитна реченица, односно њен тон и атмосфера. Овде се Вудс дотиче Делезовог и Гатаријевог увида о огољелости Кафкиног речника као резултат његовог отуђења од језика, са чиме се, с друге стране, Милан Кундера не слаже и сматра да је то његова „естетска намера“ (Вудс: 4, према: Кундера 1996: 110).
Овде је важно осврнути се на есеј Милана Кундере о преводима Кафкиног дела „Реченица“ (Реченица), који се бави проблемом дефектних превода Кафкиног романатерети. Кундера исправно примећује да Кафканамерно понавља одређене речи, односно облици речи, наводећи на пример речстранци (стран, туђ, чудан, непознат), који се у једној реченици понавља три пута, као својеврсни хор, стварајући мелодијски ефекат. Једна од најчешћих грешака Кафкиних преводилаца, према Кундери, јесте елиминисање ових понављајућих речи и, уместо тога, увођење нових, синонимних облика речи. Због ове потребе за синонимизацијом речи које се понављају више од два пута у истој реченици или пасусу, оригинални текст је неправедно исправљен, јер „ако писац бира реч, то чини са свешћу о стилу“ (Кундера 2019, интернет ).
Другим речима, свака реч је пажљиво одабрана и употребљена. Они често укључују метафоре које оличавају егзистенцијалне ситуације у Кафкином делу, сматра Кундера, а често се чини да је то само опис, што није случај. Стога је важно да преводилац има на уму да се оваквом изменом метафоре не квари само њена естетска вредност, већ се она из егзистенцијалног домена преноси у домен визуелног описа, чиме се метафора завршава. У том смислу, важно је да преводилац препозна аутентичне намере аутора како би превод био веродостојан.
О Кафкиним искуствима превођења сопствених текстова сазнајемо из његове преписке са Миленом Јесенском. Прва преводилачка рецепција његовог дела догодила се већ 1919. године, када је овај чешки новинар и преводилац контактирао Кафку са намером да његову приповетку „Шпорет” преведе на чешки (која је касније постала почетно поглавље романа). Америка). Ова размена писама, од којих је сачувана (и објављена) само Кафкина, сведочи о регенеративним могућностима љубави кроз језик, с обзиром да је љубавни однос Кафке и Јесенке распламсао управо разговоре о језику, преводилачким решењима, књижевности. Сам Кафка је њене преводе окарактерисао као „верне” јер су остали верни тону, форми, наизглед ексцентричним реченицама и дужини пасуса – све аспекте онога што Кундера назива „лични стил писца” (Вудс: 14). Њени преводи сугеришу да је Кафка знао чешки језик и да је на неки начин био део чешке књижевне сцене током свог живота.[3]. Захваљујући Милени, Кафкино дело је остварило везе са још једним великим језиком и културним животом његове родне земље (Вудс: 14). Макс Брод је, пак, био скептичан према њеним преводилачким и језичким способностима и у Кафкиној биографији је истакао да је „њен немачки био несавршен“, иако је била „велики писац и дивна жена“ (Вудс: 16, према до: Брод 1992: 219‒222).
Кафка је толико ценио и хвалио Миленине преводе, вероватно због љубави и опчињености њом, али и зато што је у њој препознао одличног посредника,агент између изворног и циљног текста који препознаје и осећа све особености текста. Јесенска је, према Кафкином признању, изузетно верно превела „Ложач”, јер је схватила да је понављање појединих речи од централног значаја за разумевање дела; такође, настојала је да у преведеном тексту задржи све еуфонијске и лирске карактеристике оригиналног текста, посебно алитерацију.
На текстуалном плану занимљива је једна примедба коју је Кафка имао у вези са њеним преводом, а тиче се можда кључног питања његовог језика и употребе лексема у одређеном облику. Наиме, саветовао је Јесенску да проговорируку, синтаксајадни родитељи (руку [немачки] – сиромашан, сиромашан, јадан, јадан), што је превела каомршави родитељи (чешки) /јадни родитељи (Вудс: 26), преводи се ипак каојадан. „Јадно овде има и секундарно значење:сиромашни, али без икаквог посебног истицања осећања“, каже Кафка (Вудс: 26). Другим речима, имао је на уму реч која би, готово иронично, требало да изазове сажаљење, а не саосећање, и очигледно није био привржен номиналном, примарном значењу речи. Словенски језици као што су чешки и српски разликују мноштво синонима, као и речи са нијансираним значењима везаним за један појам, док у немачком језику једна реч може да функционише као кровна реч и обухвата читав низ значења у својој поливалентности. . То су речи (именице, придеви и глаголи) које имају у немачком језикуширок спектар значења, који варира и нијансира се у зависности од контекста. Управо у овој привидној једноставности, чистоти и једноставности његовог језика и стила лежи велика замка за преводиоце: јер је тешко превести реч, која, гледајући у речник, има и до десет значења; захтевно је да се определимо за једно решење.
Извор: Глиф
