Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (4)
Medijska hajka, koju vodi predsednik Srbije, za prvi cilj ima moć da prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je kriminalizovati džepove otpora. To je zlokobna kriminalizacija političke opozicije. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti svaki otpor izdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima.
Dakle, svi učesnici javnog života treba da budu uplašeni. Ako možemo da govorimo o državnom udaru, kako su mediji okrivljavali uhapšene, onda se to odnosi samo na ponašanje predsednika Srbije. Naime, Aleksandar Vučić stalno vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. Svakodnevicu je pretvorio u trajni državni udar. Time je samim vlastima ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo, jer ih je pretvorio u verbalno, psihičko i fizičko nasilje, smatra prof. dr Lompar u političkom eseju „Manekeni laži“. Magazin Tabloid će u više rata objaviti delove te knjige u kojima će prof. Dr Lompar kontekstualizuje svoje političko gledište i razotkriva uzroke i posledice laži koje su ispunile srpsku javnost.
Ako se primene odluke Ohridskog sporazuma, kao što je odluka o kosovskim tablicama i pasošima, onda će se činjenično stanje iz korena promeniti.
Otuda – pod lažnom tvrdnjom da nikakva odluka nije doneta, iako je doneta i sprovodi se – vladi treba obezbediti miran period, kako bi mogla da sprovodi odluke na koje je pristala. Za to su zaduženi oni koji treba da dimenzionišu otpor. Razbacuju akcije koje su nemotivišu, u vremenima koja su nemotivišu, pa menjaju priče, onda otvaraju lične nivoe diskusije, da li je neko plavi ili žuti, da li je star ili mlad, gomilaju se gluposti u javnom prostoru – da bi vlada može dobiti na vremenu. Upravljanje otporom nije besciljna akcija, već akcija „kupovanja“ vremena.
Neophodno je neutralisati one koji su veoma dugo bili protivnici režima Vučić-Brnabić, jer ga smatraju štetnim i po nacionalne i demokratske interese, a istovremeno obezbediti razvoj dalekosežnog istorijskog proces koji uopšte nije javno vidljiv. To pokazuje da se ne bavimo ličnim, već principijelnim stvarima. Otuda, kada je neko lično uvređen, uvek treba da gleda na politički smisao uvrede. To je ključno za razumevanje.
Ova argumentacija koja je izneta na moj račun u medijskoj kampanji, i sve ove uvrede na ličnoj osnovi, u mnogome se poklapa sa onim što nevladina (drugosrpska) inteligencija govori od 2012. godine.
Aktuelna kampanja je nehotična potvrda moje osnovne teze da Vučić-Brnabićeva režim sprovodi nevladinu (drugosrpsku) politiku rasparčavanja srpske države i razgradnje srpske nacionalne svesti. To je ključna uloga ove vlade. A to što je praćeno nekom ornamentikom, nekim mlataranjem reči, to je neka drama koja se mora odigrati da bi se stvar sprovela. Sve je ovo potpuna besmislica, logički neodrživa, empirijski nepotvrđena, ali propagandno delotvorna. Zato što zbunjuju i usporavaju ljude, odvlačeći njihovu pažnju, da bi bili zamenjeni novima: oni će biti ignorisani i ostaće – kao destilat – negativna emocija publike koja okružuje metu kampanje bez ikakvih naznaka o lažnog sadržaja na kome se zasniva.
Raskinuvši se sa nacionalnom inteligencijom, zbog drugačije ocene delovanja vlasti Vučić-Brnabić, što znači iz principijelnih, a ne taktičkih razloga, nisam prešao u nevladinu inteligenciju, jer nisam menjao nijednu svojih stavova, niti sam propustio da ih iznesem u gostovanju na Televiziji Nova S, ostao sam u izbrisanom prostoru svojih uverenja. Jer obe linije naše inteligencije traže i nalaze izlaz svojih težnji unutar vlasti: nevladina da bi što potpunije prožela administrativni i medijski ustroj države, a nacionalna da bi se domogla materijala ili statusne beneficije u ličnom smislu. Tako nevladina inteligencija obezbeđuje sprovođenje svoje politike unutar vlasti, dok nacionalna inteligencija daje alibi za nevladinu politiku vlasti. Režim Vučić-Brnabićeva simbolično zapečati ovaj savez. On predvodi sve akcije u oblasti zapadnih (američkih) sila.
U kasnijim razradama moji politički stavovi su obezvređeni kao moralistički i stoga neprikladni pravim tokovima politike kao takve. Zoran Đinđić je ovakvu opasku aktuelizovao kada je izgovorio frazu: „Koga briga za moral neka ide u crkvu“. To je značilo da nema političkog morala. Ova tvrdnja je neistinita. Ona postoji kao nešto što svakako ne odgovara apsolutne sadržaje moralnog ponašanja, jer ljudski interesi nalažu drugačije ponašanje.Međutim, postojanje političkog morala onemogućava da se apsolutni nemoral prihvati kao prihvatljiv oblik javnog života.U srpskoj politici, pre Prvog svetskog rata, bilo je, štaviše, stranka nezavisnih radikala koja je nosila oznaku „moralna žandarmerija”. Nije bila nimalo neuspešna, ali je u nekoliko navrata bila nosilac vlasti. Latinka Perović je osudila ovu odluku. U trenutku kada je moje stavove obezvredio kao moralistički, odmetnuti plaćenik se vratio na mesto svog prvobitnog greha: u okrilje nevladine (kolonijalne) inteligencije.
Pošto nema osnovno znanje o srpskoj kulturnoj istoriji, nije znao ni da ponovi izjavu oportunista u svim režimima. Tu spada i nevladina (drugosrpska) inteligencija, jer je oportunistička po svom poreklu, što vodi priznavanju titoizma, i po svojoj aktuelnosti, što vodi zapadnim (američkim) faktorima. Kada ne mogu da ospore činjenice koje nepotkupljivo odražavaju zlokobnu prirodu režima koji podržavaju, oportunisti uvek posežu za kriterijumom realnosti. Njihov argument je sledeći: kritika vlasti se ne može prihvatiti, čak ni kada je potkrepljena činjenicama i potvrđena iskustvom, jer je realnost da su svi sadržaji vlade neophodni. Dakle, postupci vlasti, potpuno proverljivi, nisu podložni kritici, već se shvataju u duhu bezuslovne nužnosti. Otuda tvrdnja da je kritika vlasti moralističke prirode. U vreme kada je razvijao svoju kritiku lenjinizma, početkom osamdesetih godina 20. veka, dospevši pod uticaj spoljnopolitičkog (sovjetskog) i unutrašnjeg političkog (jugoslovenskog) komunističkog poretka, Nikola Milošević je bio izložen primedbi da je gledište njegove kritike bilo je moralističko, iako je tvrdio da je reč o – praksiološkom gledištu. Ali nije prošlo ni deset godina, a komunistički poredak je zbrisan sa lica zemlje. Pokazalo se da je moralističko gledište empirijski i faktički superiorno u odnosu na apologete režima koji su tvrdili da brane stvarnost. Ovakve koincidencije, koje se ponavljaju u rasponu od četrdeset godina, pokazuju da kulturna osnova srpske politike ostaje nepromenjena, jer se u toj politici samo efekat stvara unakrsnim odnosima vlasti, kao korelata nacionalne tradicije, i stranih faktora. , kao korelat spoljašnjeg konteksta, opstaje. Svaka vrednosna autonomija postaje nemoguća unutar oba faktora.
Otuda su moji politički stavovi – koji ne prate dominantne tokove politike u našoj zemlji – postali istovremeno cenzurisani i napadnuti na zvanične i alternativne, kako nacionalne tako i građanske portale. Bio je to pokazatelj posledica autonomnog ponašanja u javnom prostoru. Ali to je bila i nevoljna potvrda stavova koje donosi. Jer ono što je uklonjeno iz javne svesti može biti beznačajno. Ali ono što je smanjeno u vidljivosti i prisutnosti, čak i unutar internet komunikacije, dok se istovremeno osporava i falsifikuje, čak i agresivno laže – nije beznačajno već subverzivno. Kao da je pogođena neuralgična i tabu oblast naše javnosti. Da je – sa stanovišta vlasti – takav stav doživeo negativno, prepoznao sam po živoj aktivnosti njegovih agenata-provokatora. Malo bih znao o ovome da me pažljivi pratioci Tvitera i televizije nisu obavestili u odabranim pasusima.
Pojedinačne iskaze agenata-provokatora nije potrebno detaljno analizirati, jer nemaju nikakva sadržajna svojstva: kao što je agent-provokator u suštini ličnost bez svojstava, tako su to stavovi-funkcije, a ne stavovi koji ispoljavaju neke svojstva. Jer analiza ličnog sadržaja zahteva ličnost. Kao agenti-provokatori, ovi heroji našeg vremena to sigurno nisu. Ali čak i kada nisu ličnosti, oni i dalje ostaju funkcije. Ove funkcije se mogu posmatrati kao deo društvene patologije koju je stvorila vlada u svom akutno zlokobnom obliku. U dubljem smislu, figura agenta-provokatora nije svodiva na određenu ličnost, iako je ishodište mnogih političkih i životnih putanja, već predstavlja eksplanatorni model za objašnjenje mehanizma Vučić-Brnabićeve režima: od pojedinačnih na opšte sadržaje. Šta objedinjuje sve njene funkcije i vodi u srce politike laži?
Dovoljno je da njihove izjave iznesemo u ilustrativnom smislu. Budući da se ne predstavljaju kao znanje već kao propaganda, brkaju nivoe problema i njihov osnovni efekat je vezan za obezvređivanje čoveka. U tim kvalitetima su u dubokoj korelativnosti sa uvredama koje mi je na glavu sipala Vučić-Brnabić, ministarka kulture: bez obzira na njihove međusobne odnose, koji su na rečima suprotstavljeni, a u istorijskom kretanju složni, ovi manekeni laži predstavljaju dve strane. istog novčića.
Pošto potiču iz istog jezgra sa dvostrukim dnom: površinski sloj predstavlja vladu, duboki sloj ispunjava zapadnjačku (američku) agendu. Glavni cilj njihovog delovanja je opšte mišljenje ili svest javnosti. Dakle, potrebno je samo pokazati sadržaj njihovih tvrdnji, kojima pokušavaju da popune javnu svest, kako ne bi opravdali ponašanje nadležnih. Samo, dakle, javna primena dokazuje pravu prirodu nečijih stavova.
Stoga je neophodno u fokus staviti one stavove agenata-provokatora koji vidljivo ili nevidljivo koreliraju sa delovanjem vlasti i njenih principala: zapadnih (američkih) agenata. Jer se tako otkriva njihova prava namena, kao i struktura koja formira njihov oblik i izgled. Da bi se ovo zamaskiralo, često se aktiviraju sasvim odvojene teme, beznačajne, sporadične, posvećene najudaljenijim tačkama zemaljskog obrasca, koje se dovode u lažnu vezu sa srpskim društvom i služe kao dodatno gorivo za prelet kukavičjeg gnezda izvedeno. od strane predsednika Srbije. Ponekad se, sasvim neinteligentno i karakteristično, dvorski sportski uspesi vezuju za stanje nacije, prirodu vladajućeg režima i osećaj istorijskog nasleđa. Nepolitički sadržaji su mistifikovani da bi proizveli političke posledice. Na tome posebno insistira nacionalna inteligencija, koja razotkriva svaku lažnu zastavu u propagandnom mehanizmu zapadne (američke) politike, a istovremeno nije u stanju da prepozna nijednu lažnu zastavu režima Vučić-Brnabić. Zato što je to njena lažna zastava.
Da bi se prepoznao dominantni politički vektor u našoj zemlji, sve ovo treba zanemariti. Ključni indikator je, dakle, značenje onih izjava koje su značajno utisnute u proces delovanja vlasti. Dakle: tvrdnja agenta-provokatora kao sadržaj? Režim Vučić-Brnabić kao procedura? Zapadna (američka) politika kao efekat. Ova opšta šema se na nižim nivoima raspada na proizvoljnost i slučajnost životnih sadržaja, ali osnovni pravac ostaje isti. Ovo pokazuje intelektualnu i iskustvenu neutemeljenost tvrdnji agenta-provokatora, kao i njihovu primenu u aktuelnom političkom simulakrumu, zbog čega su te tvrdnje i formirane. Tako se otkriva njihovo dejstvo u oblikovanju opšte svesti. Jer takva svest treba da onemogući svaki otpor politici nacionalne kapitulacije koju sprovodi režim Vučić-Brnabić.
Analiza reprezentativnih likova simulakrumskog režima, bez obzira na njihovu pojedinačnu ništavost, ima vrednost kao prikaz tema, pojava, procesa, sadržaja koji obezbeđuju prenošenje simulakrumskih značenja u strukturu vladajućeg poretka. Uprkos ličnim razlikama protagonista, tako se formira figura agenta-provokatora kao nadličnog agenta društvenog pokreta. Da bi se ovo prepoznalo, potrebno je izdvojiti one agente-provokatore čije zajedničko jezgro čine dva momenta. To su trenutak nastanka i trenutak strukture. Dok nam trenutak geneze omogućava da otkrijemo odmetnutu prirodu, trenutak strukture pruža uvid u bezuslovnu apologiju Vučić-Brnabićeve režima. Ova utakmica otkriva nešto važno o prirodi režimskog simulakruma: kako se drugosrpska ideologija, u svojim naizgled nacionalnim oblicima, pojavljuje kao definicija sadržaja vlasti.
Postoji univerzitetski profesor istorije koji je tri decenije do njegovog političkog poraza bio pristalica crnogorskog predsednika. Bio je verni propagandista režima koji su karakterisali zločini, nasilje i ubistva, kao u najgoroj eri latinoameričkih diktatura. „Oni koje sam podržavao svih ovih godina, od 2005. javno“ – rekao je on 20. novembra 2023. za crnogorski portal Aktuelno – „Mislim na političku strukturu, nikada mi nisu uzvratili nikakvim ljubaznim, ljubaznim gestom zahvalnosti. I to sam uradio. na svu njegovu štetu“. Ova potreba za ljubaznošću majstora odražava unutrašnju dramu agenta provokatora: čak i kada predaje honorarno na privatnom univerzitetu u vlasništvu majstora, što podrazumeva materijalnu korist i koji deluje kao ulaganje u njegove usluge u različitim pravcima, privatno i javno, ostaje osećaj žaljenja i iskonske praznine zbog odsustva zahvalnosti. Ali majstori su nezahvalni, kao da misle da im je dužnost da budu takvi ako žele da dominiraju, jer misle da je stvar gotova kada se usluge plate.
Ovaj učesnik sarajevskih rasprava u kojima se utvrđuju pojmovi o srpskoj istorijskoj krivici, u jednoj objavi na Tviteru koji je doneo moju fotografiju nazvao me je – OVAKO. Vođen namerom poništenja, prekinuo je moje ljudsko postojanje. Bio je to postupak u duhu dugogodišnjeg pisanja e-novina. Taj portal je doveo do vrhunca jezičko i simboličko ispoljavanje netrpeljivosti prema bilo kakvom izrazu nacionalne politike, tako da je naizgled neočekivano počeo da podržava aktuelnog predsednika Srbije. Retorički oblici netolerancije cvetali su, dakle, još devedesetih godina 20. veka, kada je njihov promoter – u nevladinoj političkoj formaciji – bio nedeljnik Vreme. Pojednostavljenje javnosti, rušenje standarda i ukidanje ljudskih osobina u javnoj sferi bilo je, dakle, rezultat političke namere nevladine inteligencije.
Zanimljivo je da je univerzitetski profesor istorije, kao dugogodišnji apologeta vlasti, koji odavno ne osporava politiku predsednika Srbije, dugi niz godina imao kolumnističku poziciju u opozicionom listu Danas. . To znači da je zapadna (američka) agenda u tim novinama jača od njihove opozicione orijentacije, koja je, dakle, pažljivo dozirana: nikada u korist srpskog stanovišta i uvek na antiruskoj orijentaciji. Međutim, nikada ga nisam pomenuo u svom svedočenju. Otkud mržnja, koja vodi poništavanju ljudskosti drugog čoveka, prema nekome ko te i ne pominje? To nije lična nego ideološka mržnja. Međutim, on nastaje usled aktiviranja odmetničke esencije, koja je duboko usađena u strukturu ličnosti.
U njegovim napisima u kragujevačkim Pogledima 1991. i 1992. pojavljuju se izrazi izrazite nacionalne i verske diskriminacije: „Za odobrenje celog čovečanstva, prepuštajući se blaženom transu sadizma, pod izgovorom verskog rata, divlji muslimanski ološ piruje. srpska krv“ ( Nikola Samardžić, „Sopstveni kazamat“, Pogledi, Kragujevac, 2. oktobar 1992, 36). Nije reč o trenutnom izlivu netrpeljivosti, već o ustaljenom motivu, koji se ponavlja: „uvezeni muhamedanski talog. sakupljeni u beskrajnim pustarama Bliskog i Srednjeg istoka“ (Nikola Samardžić, „Građevine birokratske samovolje“, Pogledi, Kragujevac, 13. novembar 1992, 8).
Od posebnog značaja je upotreba izraza kao što su šljam i talog. Jer odražavaju težnju ka poništavanju ljudske egzistencije. Versku netrpeljivost upotpunjuje i rasna netrpeljivost: „propagandna mašinerija se oslanja i na bezumnu medijsku propagandu i oboženje telesnog androidizma, pretežno crnog tipa, kao metod masovnog zaglupljivanja. “ (Nikola Samardžić, „Građevine birokratske samovolje“ , 8). Tako su „zauvek zagadili francusku i svetsku metropolu, možda, invazijom najružnije prostote“, ostvarivši „duševno skrnavljenje evropskog duhovnog prostora“ (Nikola Samardžić, „Zgrade birokratske samovolje“, 8).
U trenutku kada se javno odrekao ovakvih tvrdnji, i javno se izvinio, odmetnik nije uklonio samu strukturu svog mišljenja, već je samo promenio cilj kome je stremio. Da je odustao od takvog načina razmišljanja, mogao bi da se uputi strmim putem samopreispitivanja i savesti, na čijem kraju je – kao kasni plod čovekovog samoopredeljenja – metanoja. Promenivši predmet mržnje, zadržavši svoj način razmišljanja, ostao je samo otpadnik. Tako je plamen mržnje ostao neugašen. Da li je čudno što je ostala diskriminacija, pa se danas srpski narod i pravoslavna tradicija pojavljuju kao predmet diskriminatorskih tvrdnji? Pojavljuju se kao inverzni oblici prethodnih tvrdnji.
Umesto stava da „Srbi ne smeju da priznaju današnju podelu Jugoslavije na federalne jedinice, tj. današnje unutrašnje jugoslovenske granice“ (Nikola Samardžić, „Kraj srpska tragedija“, Pogledi, Kragujevac, 14. jun 1991, 23), od 1991. danas se ističe krivica Srbije za odbijanje da prizna takve granice. Umesto stava da se došlo je do „podmukle denacionalizacije jednog dela srpskog naroda, stvaranjem takozvanih nacija Crnogoraca, Makedonaca i muslimana” (Nikola Samardžić, „Kraj srpske tragedije”, 23), odmetnuti istoričar bezuslovno podržao politiku trodecenijskog crnogorskog predsjednika, koja se zasnivala na shvatanju autohtonosti ne samo crnogorske nacije već i jezika i crkve.
(Foto: Radio Slobodna Evropa)
Umesto stava da se „jugoslovenske manjine ne mogu smatrati delom naroda” jer „nisu bile pravni subjekt u jugoslovenskom ujedinjenju” (Nikola Samardžić, „Kraj srpske tragedije”, 23), insistira se na priznavanje albanske državnosti Kosova i Metohije. Umesto stava da je istorija dodelila Srbima „da istraju kao bedem pravoslavlja na poslednjoj odbrani Balkana, koji internacionalistički imperijalizam… nastoji da uništi kao kolevku evropske civilizacije“ (Nikola Samardžić, „Sjuci, kojoti i boljševici“, Pogledi, Kragujevac, 12. jul 1991 , 51), postoji shvatanje da je neophodno potčiniti se svim zahtevima američke dominacije u svim stvarima.
Umesto stava da su „po treći put u istom veku Srbi bili podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli više pravo da prekorače procedure koje im nameće najnužnija odbrana“ (Nikola Samardžić, „Građevine evropskog Vavilona“). , Pogledi, Kragujevac, 27. novembar 1992, 9) , akcenat je na srpskim ratnim zločinima.Umesto na „pravednoj srpskoj borbi za nacionalno oslobođenje i državno ujedinjenje“ (Nikola Samardžić, „Bedemi demokratskog totalitarizma“, Pogledi , Kragujevac, 25. decembar 1992, 41), razrađuju se detalji o greškama srpskog istorijskog nastojanja, ne vraćajući se na temu pravde.Umesto ocene da je „suština evropske demokratije“ da ima svojstva „izopačeni i savršeni sistem manipulacije masama“ (Nikola Samardžić, „Strukture Maastricht“, Pogledi, Kragujevac, 11. decembar 1992, 35) , sada se tvrdnje da je to poslednji spas našeg naroda i jedini put. da ne potone u istorijski ponor.
Umesto da tvrdimo da je Andre Gliksman „zastupnik… mozaičkog univerzalističkog carstva” (Nikola Samardžić, „Građevine birokratske samovolje”, 10), danas iz pera odmetnutog istoričara čitamo iste ocene koje je davno izneo i manihejski filozof nazvan „sluga satane“ (Nikola Samardžić, „Građevine birokratske samovolje“, 10). Takvo srednjovekovno određenje bilo je sasvim u skladu sa idejom superiornog prava na zločin, kao što se sada američka moć pojavljuje kao garant istog prava protiv protivnika koji imaju osobine Sataninih pomagača u borbi protiv civilizacije.
Da bi odmetništvo bilo moguće, da bi se sačuvao privid promene ličnosti, koji treba da bude surogat za značenja unutrašnje promene i pokajanja, neophodna je nit kontinuiteta – ma koliko skrivena. Opstaje na suprotstavljenim pozicijama koje odmetnik zauzima. Time se pokazuje da inverzija koja se dogodila nema pravi nego izopačeni karakter.
Takvu nit u pogledima odmetnutog istoričara oličava svest o samorazumevanju američke dominacije: i u vrednosnom i u praktičnom smislu. Otuda su – i 1991. – SAD ocenjene kao „najpoštenija i najdemokratskija zemlja na svetu“ (Nikola Samardžić, „Sjuci, kojoti i boljševici“,51). Ova pretpostavka baca tamnu senku na mnoge tadašnje ocene. koji ignoriše protivrečnosti koje se gomilaju.
Ako možemo da govorimo o „prekookeanskom konceptu likvidacije evropskog civilizacijskog identiteta i političkog suvereniteta” (Nikola Samardžić, „Sopstveni kazamat”, Pogledi, Kragujevac, 2. oktobar 1992, 36), kako da pominjemo najpravedniju državu? Kako možemo pomiriti ideju američke pravde sa idejom da ta država svoje interese ostvaruje „pretnjom oružanog, političkog ili ekonomskog nasilja“ (Nikola Samardžić, „Sjuci, kojoti i boljševici“,51)? Koja je vrednost američke demokratije ako je ideja demokratije propala“ (Nikola Samardžić, „Sopstveni kazamat“,51)?
Ovakve nedoslednosti pokazuju da je sama srž agenta-provokatora rastvorena iznutra: reklamirajući srpska prava, on pokušava da ih poveže sa verom u pravednost američke dominacije. Kada se ispostavi da to nije moguće, jer su američki interesi odstupili od srpskih nacionalnih prava, njegov izbor nije zasnovan na vrednostima, već na moći: agent-provokator je uvek vođen brigom da se ne nađe u jedina stranka u kojoj ne želi da bude – na slabijoj strani iu manjini.
Tako se ovaj istorijski otpadnik nepovratno otkrio kao agent provokator. Brzo je prešao put koji je dugo prelazio aktuelni predsednik Srbije. Jer, odjednom je svu negativnost svog pisanja vezao za srpsku kulturnu i nacionalnu egzistenciju: svoje sumnje u evropske integracije, u njihov demokratski kapacitet, preokrenuo je tvrdnju o njihovoj neophodnosti; devalvaciju srpskih prava pratila je bezrezervna afirmacija svakog nasilja podgoričkog režima; vrijeđanje pripadnika muslimanske nacije zamijenjeno je gostovanjem u sarajevskim medijima gdje su se hranili svi instinkti naroda koje je nazivao ološem i ološem: to je sada sačuvano za nosioce srpskih prava u Bosni i Hercegovini; te nacije koje je proglasio za male, odjednom je video kao poslednje utočište za svoje odmetničke aktivnosti.
U korenu ovih inverzija sadržaja bila je samo svest o američkoj dominaciji. Kada mu je moj hrvatski kritičar, nazivajući me Crnogorcem, u skladu sa etiketama podgoričkog i Vučić-Brnabićeva režima i, naravno, hrvatske kulturne politike, napisao da sam „učen“, izrazio je sumnju u to, jer Nisam studirao u Americi.Umesto da se setim kako je napisao da je „što se tiče intelektualaca, njihova ideološka prekvalifikacija je vršena boravkom na američkim univerzitetima” (Nikola Samardžić, „Nasleđa nešpernih savesti”, Pogledi, Kragujevac, 30.10. 1992, 9), uspostavio je, u skladu sa sopstvenim boravkom na američkom univerzitetu, novu definiciju stipendije: sertifikat se ne dobija zbog onoga što je neko napisao i uradio, već se izdaje boravkom u Americi.
Gledano iz tako upečatljive renegatske perspektive, naredba da ukinem članstvo u humanom svetu dolazi zato što dosledno zastupam srpsko stanovište. U svojoj strukturi otkriva simulakrum Vučić-Brnabićeve režima, koji – kako je odmetnuti istoričar pisao na Peščaniku – pokušava da svom dvomilionskom biračkom telu podmetne evropsku agendu. Kada počne da kritikuje taj režim i njegovog lidera, poslednjih godina, to se dešava zbog nezadovoljstva izazvanog sporim izvršavanjem naređenja režima. Usporilo je, pošto se Vučić-Brnabićeva režim nužno – a ne voljno – rukovodi raspoloženjem birača.
Međutim, ova nevoljnost ne odgovara zapadnim (američkim) interesima. Agent-provokator nikada nije protivnik režima, on je njegov lažni protivnik, jer je on taj koji ga podstiče da više deluje u istom pravcu. U Postanku, pak, odmetnik ne može da podnese da ima onih – čak i kada su vidno usamljeni – koji zastupaju srpska nacionalna prava, iako su u suprotnosti sa zapadnim (američkim) interesima. Činjenica da su oni slabija strana i kod kuće i u svetu duboko vređa njegovo favorizovanje jačeg. Prekomerne tvrdnje, njihova hipergeneralizacija i nestabilnost karaktera su karakteristične faze u formiranju agenta-provokatora. Čak i kada je motivisana interesom i materijalom, njegova mržnja dolazi iz perverzne kombinacije naloga i lične strasti. Pokazuje kako poredak, koji treba da bude opšti i bezličan, postaje deo čovekovog samorazumevanja, nešto bez čega čovek ne može. Tako se odvija prelazak iz lične u socijalnu patologiju. Da se lična distorzija ne bi videla, potrebno je da se javna svest pojavi u što iskrivljenijem obliku. Da se ne bi videla iskrivljena javnost, lična distorzija se stavlja u prvi plan.
Prof. dr Milo Lompar
Izvor: Tabloid
