Проф. др Мило Ломпар у политичком есеју раскринкава лажи, које су суштинско обележје Вучићевог режима (4)
Медијска хајка, коју води председник Србије, за први циљ има моћ да прожме све облике јавности: слободу мишљења, слободу говора, слободу окупљања. Други циљ је криминализовати џепове отпора. То је злокобна криминализација политичке опозиције. Трећи циљ је практичан: треба онемогућити сваки отпор издајничким одлукама које су све ближе нашим данима.
Дакле, сви учесници јавног живота треба да буду уплашени. Ако можемо да говоримо о државном удару, како су медији окривљавали ухапшене, онда се то односи само на понашање председника Србије. Наиме, Александар Вучић стално врши државни удар, јер са позиције власти непрестано крши Устав и законе. Свакодневицу је претворио у трајни државни удар. Тиме је самим властима укинуо сваку одговорност и достојанство, јер их је претворио у вербално, психичко и физичко насиље, сматра проф. др Ломпар у политичком есеју „Манекени лажи“. Магазин Таблоид ће у више рата објавити делове те књиге у којима ће проф. Др Ломпар контекстуализује своје политичко гледиште и разоткрива узроке и последице лажи које су испуниле српску јавност.
Ако се примене одлуке Охридског споразума, као што је одлука о косовским таблицама и пасошима, онда ће се чињенично стање из корена променити.
Отуда – под лажном тврдњом да никаква одлука није донета, иако је донета и спроводи се – влади треба обезбедити миран период, како би могла да спроводи одлуке на које је пристала. За то су задужени они који треба да димензионишу отпор. Разбацују акције које су немотивишу, у временима која су немотивишу, па мењају приче, онда отварају личне нивое дискусије, да ли је неко плави или жути, да ли је стар или млад, гомилају се глупости у јавном простору – да би влада може добити на времену. Управљање отпором није бесциљна акција, већ акција „куповања“ времена.
Неопходно је неутралисати оне који су веома дуго били противници режима Вучић-Брнабић, јер га сматрају штетним и по националне и демократске интересе, а истовремено обезбедити развој далекосежног историјског процес који уопште није јавно видљив. То показује да се не бавимо личним, већ принципијелним стварима. Отуда, када је неко лично увређен, увек треба да гледа на политички смисао увреде. То је кључно за разумевање.
Ова аргументација која је изнета на мој рачун у медијској кампањи, и све ове увреде на личној основи, у многоме се поклапа са оним што невладина (другосрпска) интелигенција говори од 2012. године.
Актуелна кампања је нехотична потврда моје основне тезе да Вучић-Брнабићева режим спроводи невладину (другосрпску) политику распарчавања српске државе и разградње српске националне свести. То је кључна улога ове владе. А то што је праћено неком орнаментиком, неким млатарањем речи, то је нека драма која се мора одиграти да би се ствар спровела. Све је ово потпуна бесмислица, логички неодржива, емпиријски непотврђена, али пропагандно делотворна. Зато што збуњују и успоравају људе, одвлачећи њихову пажњу, да би били замењени новима: они ће бити игнорисани и остаће – као дестилат – негативна емоција публике која окружује мету кампање без икаквих назнака о лажног садржаја на коме се заснива.
Раскинувши се са националном интелигенцијом, због другачије оцене деловања власти Вучић-Брнабић, што значи из принципијелних, а не тактичких разлога, нисам прешао у невладину интелигенцију, јер нисам мењао ниједну својих ставова, нити сам пропустио да их изнесем у гостовању на Телевизији Нова С, остао сам у избрисаном простору својих уверења. Јер обе линије наше интелигенције траже и налазе излаз својих тежњи унутар власти: невладина да би што потпуније прожела административни и медијски устрој државе, а национална да би се домогла материјала или статусне бенефиције у личном смислу. Тако невладина интелигенција обезбеђује спровођење своје политике унутар власти, док национална интелигенција даје алиби за невладину политику власти. Режим Вучић-Брнабићева симболично запечати овај савез. Он предводи све акције у области западних (америчких) сила.
У каснијим разрадама моји политички ставови су обезвређени као моралистички и стога неприкладни правим токовима политике као такве. Зоран Ђинђић је овакву опаску актуелизовао када је изговорио фразу: „Кога брига за морал нека иде у цркву“. То је значило да нема политичког морала. Ова тврдња је неистинита. Она постоји као нешто што свакако не одговара апсолутне садржаје моралног понашања, јер људски интереси налажу другачије понашање.Међутим, постојање политичког морала онемогућава да се апсолутни неморал прихвати као прихватљив облик јавног живота.У српској политици, пре Првог светског рата, било је, штавише, странка независних радикала која је носила ознаку „морална жандармерија”. Није била нимало неуспешна, али је у неколико наврата била носилац власти. Латинка Перовић је осудила ову одлуку. У тренутку када је моје ставове обезвредио као моралистички, одметнути плаћеник се вратио на место свог првобитног греха: у окриље невладине (колонијалне) интелигенције.
Пошто нема основно знање о српској културној историји, није знао ни да понови изјаву опортуниста у свим режимима. Ту спада и невладина (другосрпска) интелигенција, јер је опортунистичка по свом пореклу, што води признавању титоизма, и по својој актуелности, што води западним (америчким) факторима. Када не могу да оспоре чињенице које непоткупљиво одражавају злокобну природу режима који подржавају, опортунисти увек посежу за критеријумом реалности. Њихов аргумент је следећи: критика власти се не може прихватити, чак ни када је поткрепљена чињеницама и потврђена искуством, јер је реалност да су сви садржаји владе неопходни. Дакле, поступци власти, потпуно проверљиви, нису подложни критици, већ се схватају у духу безусловне нужности. Отуда тврдња да је критика власти моралистичке природе. У време када је развијао своју критику лењинизма, почетком осамдесетих година 20. века, доспевши под утицај спољнополитичког (совјетског) и унутрашњег политичког (југословенског) комунистичког поретка, Никола Милошевић је био изложен примедби да је гледиште његове критике било је моралистичко, иако је тврдио да је реч о – праксиолошком гледишту. Али није прошло ни десет година, а комунистички поредак је збрисан са лица земље. Показало се да је моралистичко гледиште емпиријски и фактички супериорно у односу на апологете режима који су тврдили да бране стварност. Овакве коинциденције, које се понављају у распону од четрдесет година, показују да културна основа српске политике остаје непромењена, јер се у тој политици само ефекат ствара унакрсним односима власти, као корелата националне традиције, и страних фактора. , као корелат спољашњег контекста, опстаје. Свака вредносна аутономија постаје немогућа унутар оба фактора.
Отуда су моји политички ставови – који не прате доминантне токове политике у нашој земљи – постали истовремено цензурисани и нападнути на званичне и алтернативне, како националне тако и грађанске портале. Био је то показатељ последица аутономног понашања у јавном простору. Али то је била и невољна потврда ставова које доноси. Јер оно што је уклоњено из јавне свести може бити безначајно. Али оно што је смањено у видљивости и присутности, чак и унутар интернет комуникације, док се истовремено оспорава и фалсификује, чак и агресивно лаже – није безначајно већ субверзивно. Као да је погођена неуралгична и табу област наше јавности. Да је – са становишта власти – такав став доживео негативно, препознао сам по живој активности његових агената-провокатора. Мало бих знао о овоме да ме пажљиви пратиоци Твитера и телевизије нису обавестили у одабраним пасусима.
Појединачне исказе агената-провокатора није потребно детаљно анализирати, јер немају никаква садржајна својства: као што је агент-провокатор у суштини личност без својстава, тако су то ставови-функције, а не ставови који испољавају неке својства. Јер анализа личног садржаја захтева личност. Као агенти-провокатори, ови хероји нашег времена то сигурно нису. Али чак и када нису личности, они и даље остају функције. Ове функције се могу посматрати као део друштвене патологије коју је створила влада у свом акутно злокобном облику. У дубљем смислу, фигура агента-провокатора није сводива на одређену личност, иако је исходиште многих политичких и животних путања, већ представља експланаторни модел за објашњење механизма Вучић-Брнабићеве режима: од појединачних на опште садржаје. Шта обједињује све њене функције и води у срце политике лажи?
Довољно је да њихове изјаве изнесемо у илустративном смислу. Будући да се не представљају као знање већ као пропаганда, бркају нивое проблема и њихов основни ефекат је везан за обезвређивање човека. У тим квалитетима су у дубокој корелативности са увредама које ми је на главу сипала Вучић-Брнабић, министарка културе: без обзира на њихове међусобне односе, који су на речима супротстављени, а у историјском кретању сложни, ови манекени лажи представљају две стране. истог новчића.
Пошто потичу из истог језгра са двоструким дном: површински слој представља владу, дубоки слој испуњава западњачку (америчку) агенду. Главни циљ њиховог деловања је опште мишљење или свест јавности. Дакле, потребно је само показати садржај њихових тврдњи, којима покушавају да попуне јавну свест, како не би оправдали понашање надлежних. Само, дакле, јавна примена доказује праву природу нечијих ставова.
Стога је неопходно у фокус ставити оне ставове агената-провокатора који видљиво или невидљиво корелирају са деловањем власти и њених принципала: западних (америчких) агената. Јер се тако открива њихова права намена, као и структура која формира њихов облик и изглед. Да би се ово замаскирало, често се активирају сасвим одвојене теме, безначајне, спорадичне, посвећене најудаљенијим тачкама земаљског обрасца, које се доводе у лажну везу са српским друштвом и служе као додатно гориво за прелет кукавичјег гнезда изведено. од стране председника Србије. Понекад се, сасвим неинтелигентно и карактеристично, дворски спортски успеси везују за стање нације, природу владајућег режима и осећај историјског наслеђа. Неполитички садржаји су мистификовани да би произвели политичке последице. На томе посебно инсистира национална интелигенција, која разоткрива сваку лажну заставу у пропагандном механизму западне (америчке) политике, а истовремено није у стању да препозна ниједну лажну заставу режима Вучић-Брнабић. Зато што је то њена лажна застава.
Да би се препознао доминантни политички вектор у нашој земљи, све ово треба занемарити. Кључни индикатор је, дакле, значење оних изјава које су значајно утиснуте у процес деловања власти. Дакле: тврдња агента-провокатора као садржај? Режим Вучић-Брнабић као процедура? Западна (америчка) политика као ефекат. Ова општа шема се на нижим нивоима распада на произвољност и случајност животних садржаја, али основни правац остаје исти. Ово показује интелектуалну и искуствену неутемељеност тврдњи агента-провокатора, као и њихову примену у актуелном политичком симулакруму, због чега су те тврдње и формиране. Тако се открива њихово дејство у обликовању опште свести. Јер таква свест треба да онемогући сваки отпор политици националне капитулације коју спроводи режим Вучић-Брнабић.
Анализа репрезентативних ликова симулакрумског режима, без обзира на њихову појединачну ништавост, има вредност као приказ тема, појава, процеса, садржаја који обезбеђују преношење симулакрумских значења у структуру владајућег поретка. Упркос личним разликама протагониста, тако се формира фигура агента-провокатора као надличног агента друштвеног покрета. Да би се ово препознало, потребно је издвојити оне агенте-провокаторе чије заједничко језгро чине два момента. То су тренутак настанка и тренутак структуре. Док нам тренутак генезе омогућава да откријемо одметнуту природу, тренутак структуре пружа увид у безусловну апологију Вучић-Брнабићеве режима. Ова утакмица открива нешто важно о природи режимског симулакрума: како се другосрпска идеологија, у својим наизглед националним облицима, појављује као дефиниција садржаја власти.
Постоји универзитетски професор историје који је три деценије до његовог политичког пораза био присталица црногорског председника. Био је верни пропагандиста режима који су карактерисали злочини, насиље и убиства, као у најгорој ери латиноамеричких диктатура. „Они које сам подржавао свих ових година, од 2005. јавно“ – рекао је он 20. новембра 2023. за црногорски портал Актуелно – „Мислим на политичку структуру, никада ми нису узвратили никаквим љубазним, љубазним гестом захвалности. И то сам урадио. на сву његову штету“. Ова потреба за љубазношћу мајстора одражава унутрашњу драму агента провокатора: чак и када предаје хонорарно на приватном универзитету у власништву мајстора, што подразумева материјалну корист и који делује као улагање у његове услуге у различитим правцима, приватно и јавно, остаје осећај жаљења и исконске празнине због одсуства захвалности. Али мајстори су незахвални, као да мисле да им је дужност да буду такви ако желе да доминирају, јер мисле да је ствар готова када се услуге плате.
Овај учесник сарајевских расправа у којима се утврђују појмови о српској историјској кривици, у једној објави на Твитеру који је донео моју фотографију назвао ме је – ОВАКО. Вођен намером поништења, прекинуо је моје људско постојање. Био је то поступак у духу дугогодишњег писања е-новина. Тај портал је довео до врхунца језичко и симболичко испољавање нетрпељивости према било каквом изразу националне политике, тако да је наизглед неочекивано почео да подржава актуелног председника Србије. Реторички облици нетолеранције цветали су, дакле, још деведесетих година 20. века, када је њихов промотер – у невладиној политичкој формацији – био недељник Време. Поједностављење јавности, рушење стандарда и укидање људских особина у јавној сфери било је, дакле, резултат политичке намере невладине интелигенције.
Занимљиво је да је универзитетски професор историје, као дугогодишњи апологета власти, који одавно не оспорава политику председника Србије, дуги низ година имао колумнистичку позицију у опозиционом листу Данас. . То значи да је западна (америчка) агенда у тим новинама јача од њихове опозиционе оријентације, која је, дакле, пажљиво дозирана: никада у корист српског становишта и увек на антируској оријентацији. Међутим, никада га нисам поменуо у свом сведочењу. Откуд мржња, која води поништавању људскости другог човека, према некоме ко те и не помиње? То није лична него идеолошка мржња. Међутим, он настаје услед активирања одметничке есенције, која је дубоко усађена у структуру личности.
У његовим написима у крагујевачким Погледима 1991. и 1992. појављују се изрази изразите националне и верске дискриминације: „За одобрење целог човечанства, препуштајући се блаженом трансу садизма, под изговором верског рата, дивљи муслимански олош пирује. српска крв“ ( Никола Самарџић, „Сопствени казамат“, Погледи, Крагујевац, 2. октобар 1992, 36). Није реч о тренутном изливу нетрпељивости, већ о устаљеном мотиву, који се понавља: „увезени мухамедански талог. сакупљени у бескрајним пустарама Блиског и Средњег истока“ (Никола Самарџић, „Грађевине бирократске самовоље“, Погледи, Крагујевац, 13. новембар 1992, 8).
Од посебног значаја је употреба израза као што су шљам и талог. Јер одражавају тежњу ка поништавању људске егзистенције. Верску нетрпељивост употпуњује и расна нетрпељивост: „пропагандна машинерија се ослања и на безумну медијску пропаганду и обожење телесног андроидизма, претежно црног типа, као метод масовног заглупљивања. “ (Никола Самарџић, „Грађевине бирократске самовоље“ , 8). Тако су „заувек загадили француску и светску метрополу, можда, инвазијом најружније простоте“, остваривши „душевно скрнављење европског духовног простора“ (Никола Самарџић, „Зграде бирократске самовоље“, 8).
У тренутку када се јавно одрекао оваквих тврдњи, и јавно се извинио, одметник није уклонио саму структуру свог мишљења, већ је само променио циљ коме је стремио. Да је одустао од таквог начина размишљања, могао би да се упути стрмим путем самопреиспитивања и савести, на чијем крају је – као касни плод човековог самоопредељења – метаноја. Променивши предмет мржње, задржавши свој начин размишљања, остао је само отпадник. Тако је пламен мржње остао неугашен. Да ли је чудно што је остала дискриминација, па се данас српски народ и православна традиција појављују као предмет дискриминаторских тврдњи? Појављују се као инверзни облици претходних тврдњи.
Уместо става да „Срби не смеју да признају данашњу поделу Југославије на федералне јединице, тј. данашње унутрашње југословенске границе“ (Никола Самарџић, „Крај српска трагедија“, Погледи, Крагујевац, 14. јун 1991, 23), од 1991. данас се истиче кривица Србије за одбијање да призна такве границе. Уместо става да се дошло је до „подмукле денационализације једног дела српског народа, стварањем такозваних нација Црногораца, Македонаца и муслимана” (Никола Самарџић, „Крај српске трагедије”, 23), одметнути историчар безусловно подржао политику тродеценијског црногорског предсједника, која се заснивала на схватању аутохтоности не само црногорске нације већ и језика и цркве.
(Фото: Радио Слободна Европа)
Уместо става да се „југословенске мањине не могу сматрати делом народа” јер „нису биле правни субјект у југословенском уједињењу” (Никола Самарџић, „Крај српске трагедије”, 23), инсистира се на признавање албанске државности Косова и Метохије. Уместо става да је историја доделила Србима „да истрају као бедем православља на последњој одбрани Балкана, који интернационалистички империјализам… настоји да уништи као колевку европске цивилизације“ (Никола Самарџић, „Сјуци, којоти и бољшевици“, Погледи, Крагујевац, 12. јул 1991 , 51), постоји схватање да је неопходно потчинити се свим захтевима америчке доминације у свим стварима.
Уместо става да су „по трећи пут у истом веку Срби били подвргнути смишљеним погромима, Срби су стекли више право да прекораче процедуре које им намеће најнужнија одбрана“ (Никола Самарџић, „Грађевине европског Вавилона“). , Погледи, Крагујевац, 27. новембар 1992, 9) , акценат је на српским ратним злочинима.Уместо на „праведној српској борби за национално ослобођење и државно уједињење“ (Никола Самарџић, „Бедеми демократског тоталитаризма“, Погледи , Крагујевац, 25. децембар 1992, 41), разрађују се детаљи о грешкама српског историјског настојања, не враћајући се на тему правде.Уместо оцене да је „суштина европске демократије“ да има својства „изопачени и савршени систем манипулације масама“ (Никола Самарџић, „Структуре Маастрицхт“, Погледи, Крагујевац, 11. децембар 1992, 35) , сада се тврдње да је то последњи спас нашег народа и једини пут. да не потоне у историјски понор.
Уместо да тврдимо да је Андре Гликсман „заступник… мозаичког универзалистичког царства” (Никола Самарџић, „Грађевине бирократске самовоље”, 10), данас из пера одметнутог историчара читамо исте оцене које је давно изнео и манихејски филозоф назван „слуга сатане“ (Никола Самарџић, „Грађевине бирократске самовоље“, 10). Такво средњовековно одређење било је сасвим у складу са идејом супериорног права на злочин, као што се сада америчка моћ појављује као гарант истог права против противника који имају особине Сатаниних помагача у борби против цивилизације.
Да би одметништво било могуће, да би се сачувао привид промене личности, који треба да буде сурогат за значења унутрашње промене и покајања, неопходна је нит континуитета – ма колико скривена. Опстаје на супротстављеним позицијама које одметник заузима. Тиме се показује да инверзија која се догодила нема прави него изопачени карактер.
Такву нит у погледима одметнутог историчара оличава свест о саморазумевању америчке доминације: и у вредносном и у практичном смислу. Отуда су – и 1991. – САД оцењене као „најпоштенија и најдемократскија земља на свету“ (Никола Самарџић, „Сјуци, којоти и бољшевици“,51). Ова претпоставка баца тамну сенку на многе тадашње оцене. који игнорише противречности које се гомилају.
Ако можемо да говоримо о „прекоокеанском концепту ликвидације европског цивилизацијског идентитета и политичког суверенитета” (Никола Самарџић, „Сопствени казамат”, Погледи, Крагујевац, 2. октобар 1992, 36), како да помињемо најправеднију државу? Како можемо помирити идеју америчке правде са идејом да та држава своје интересе остварује „претњом оружаног, политичког или економског насиља“ (Никола Самарџић, „Сјуци, којоти и бољшевици“,51)? Која је вредност америчке демократије ако је идеја демократије пропала“ (Никола Самарџић, „Сопствени казамат“,51)?
Овакве недоследности показују да је сама срж агента-провокатора растворена изнутра: рекламирајући српска права, он покушава да их повеже са вером у праведност америчке доминације. Када се испостави да то није могуће, јер су амерички интереси одступили од српских националних права, његов избор није заснован на вредностима, већ на моћи: агент-провокатор је увек вођен бригом да се не нађе у једина странка у којој не жели да буде – на слабијој страни иу мањини.
Тако се овај историјски отпадник неповратно открио као агент провокатор. Брзо је прешао пут који је дуго прелазио актуелни председник Србије. Јер, одједном је сву негативност свог писања везао за српску културну и националну егзистенцију: своје сумње у европске интеграције, у њихов демократски капацитет, преокренуо је тврдњу о њиховој неопходности; девалвацију српских права пратила је безрезервна афирмација сваког насиља подгоричког режима; вријеђање припадника муслиманске нације замијењено је гостовањем у сарајевским медијима гдје су се хранили сви инстинкти народа које је називао олошем и олошем: то је сада сачувано за носиоце српских права у Босни и Херцеговини; те нације које је прогласио за мале, одједном је видео као последње уточиште за своје одметничке активности.
У корену ових инверзија садржаја била је само свест о америчкој доминацији. Када му је мој хрватски критичар, називајући ме Црногорцем, у складу са етикетама подгоричког и Вучић-Брнабићева режима и, наравно, хрватске културне политике, написао да сам „учен“, изразио је сумњу у то, јер Нисам студирао у Америци.Уместо да се сетим како је написао да је „што се тиче интелектуалаца, њихова идеолошка преквалификација је вршена боравком на америчким универзитетима” (Никола Самарџић, „Наслеђа нешперних савести”, Погледи, Крагујевац, 30.10. 1992, 9), успоставио је, у складу са сопственим боравком на америчком универзитету, нову дефиницију стипендије: сертификат се не добија због онога што је неко написао и урадио, већ се издаје боравком у Америци.
Гледано из тако упечатљиве ренегатске перспективе, наредба да укинем чланство у хуманом свету долази зато што доследно заступам српско становиште. У својој структури открива симулакрум Вучић-Брнабићеве режима, који – како је одметнути историчар писао на Пешчанику – покушава да свом двомилионском бирачком телу подметне европску агенду. Када почне да критикује тај режим и његовог лидера, последњих година, то се дешава због незадовољства изазваног спорим извршавањем наређења режима. Успорило је, пошто се Вучић-Брнабићева режим нужно – а не вољно – руководи расположењем бирача.
Међутим, ова невољност не одговара западним (америчким) интересима. Агент-провокатор никада није противник режима, он је његов лажни противник, јер је он тај који га подстиче да више делује у истом правцу. У Постанку, пак, одметник не може да поднесе да има оних – чак и када су видно усамљени – који заступају српска национална права, иако су у супротности са западним (америчким) интересима. Чињеница да су они слабија страна и код куће и у свету дубоко вређа његово фаворизовање јачег. Прекомерне тврдње, њихова хипергенерализација и нестабилност карактера су карактеристичне фазе у формирању агента-провокатора. Чак и када је мотивисана интересом и материјалом, његова мржња долази из перверзне комбинације налога и личне страсти. Показује како поредак, који треба да буде општи и безличан, постаје део човековог саморазумевања, нешто без чега човек не може. Тако се одвија прелазак из личне у социјалну патологију. Да се лична дисторзија не би видела, потребно је да се јавна свест појави у што искривљенијем облику. Да се не би видела искривљена јавност, лична дисторзија се ставља у први план.
Проф. др Мило Ломпар
Извор: Таблоид
