Slađana Milošević je pre svega bila hrabra žena. Nije se ničeg plašila, ni da kaže, niti da pokaže. A nije se plašila zato što je bila obrazovana, pre svega muzički. Verovala je u neke vrednosti i ideale, kao i cela rokenrol generacija, i zbog toga se tamo negde pred osvit „novog talasa“ pojavila kao vesnik novih vremena u kojima će žene biti istinski ravnopravne. Naime, ona je prva naša dama koja je kao ozbiljna pop-rok pojava svog doba – bila i autor bar dela svoje muzike, a ne samo privlačna pojava na sceni. Već ta činjenica hrabrila je sve ovdašnje devojke koje su razmišljale da li da se bave muzikom ili ne, i otvarala im prostor da urade nešto svoje.
Njena uloga na našem tržištu zaista je na simboličkom nivou porediva sa istorijskom ulogom koje su imale Deborah Harry iz grupe Blondie i Chrissie Hynde iz grupe The Pretenders u svetu, u to isto vreme. U tekstovima koje je Slađana pevala, žena je uvek aktivna i bira, a muškarac postaje objekat pažnje, izložen njenom pogledu. U njima samo ona odlučuje o sebi. Svet njenih pesama uvek se vrteo oko nove definicije samosvesne ženskosti, i to je ono po čemu je zadužila našu sredinu. Koliko god neki od tih ranih spotova i istupa danas izgledali pomalo naivno – ipak nimalo nisu, jer je to bio put kojim se ovo društvo istinski oslobađalo od dotadašnjih stega. Patrijarhalnih, političkih, primitivnih…
Autentična popo zvezda
U pitanju je sve vreme bila autentična pop zvezda, koja je otvorila vrata modernog doba svim „otpadnicama“ što su posle nje došle, sve do Bojane Vunturišević ili Konstrakte. Nakon Slađane, konačno je postalo prihvatljivo da žene mogu da žive mimo pravila – odnosno, tačno onako kako one hoće.
Danas je jasno da je Slađana Milošević bila pionir na neistraženoj teritoriji, i njene pogrešne procene – a bilo ih je – od sad se više ne računaju. Priznaje se samo ono što je urađeno, i niko ne može da kaže da singlovi i spotovi sa njenim imenom nisu ostavili snažan utisak u svoje vreme, a svi su bili manji ili veći hitovi, često sa neizbežnom autobiografskom notom (od „Sexy dame“ preko „Amsterdama“ i „Miki, Miki“ do „Princeze“). Nažalost, albumska diskografija koju je potpisala ostala je neujednačena: možemo samo da konstatujemo da nije imala mnogo sreće sa saradnicima i izdavačima. Probila se disko-fanki orijentisanim „Gorim od želje da ubijem noć“ (1979), a nastavila sa inovativnim pop-rok albumom „Neutral design“ (1983), dokazala pevačke mogućnosti džez pločom „Alexandra Slađana Milošević & Darko Kraljić“ (1988) i zaokružila sve to angažovanim gitarskim „Animal Tested“ (2000).
Od svog samofinansiranog debitantskog singla „Au, au“ (1978, što je prvi uspeh i za stalnu saradnicu Marinu Tucaković) – Slađana Milošević je svoje bitke najčešće vodila sama, dočekana gotovo uvek na nož, pa i sa podsmehom. Njene izazovne izjave i radikalno glamurozan izgled, uvek su uznemiravali učmale duhove. Nikad od toga nije odustala, do poslednjeg dana. Upravo je to definicija rokenrola na naš i svaki drugi način – Slađana je živela do kraja po svojim merilima i nikom nije ostala dužna.
Dragan Ambrozić
