Језиви случај Станимира Брајковића који је, након што су га тројица других осуђеника дуготрајно злостављала у казненој установи Падинска скела, умро од посљедица тог злостављања, освијетлио је модалитете функционисања данашњих друштава која се све више опиру модернитету и све силовитије хрле у загрљај предмодернитета. Брајковићев трагични крај могао се десити и у неком другом затвору, у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији… јер постјугословенска друштва са својом трансформацијом државе у услужни шалтер између корпорација и грађана имају све мање способности и капацитета да успоставе функционалне инстититуције и све мање права на надање да ће те институције почети функционисати по ултимативном императиву закона и по зову идеје јавног добра.
У таквој ерозији друштва и деградацији његових стремљења ка хуманости и модернитету итекако су учествовали и медији, као и најшира јавност. Случај Станимира Брајковића баца свјетло на парадигму модалитета тог учешћа, које се увијек своди на опасно и малигно поједностављивање и на монохроматско приказивање стварности.
Онај дио медија ког, у недостатку бољег израза, ваља назвати другосрбијанским, искористио је злочин у Падинској Скели као доказ капиталне одговорности власти и потенцира се малтене противправно затварање страдалог Брајковића, како би се на том темељу могле градити фортификације за политичку борбу.
Није без значаја то што и медији које условно ваља означити као првосрбијанске дијеле став о Брајковићу као безразложном осуђенику који је иза решетака завршио посве неправедно, али они то чине из посве другог разлога. Њима је Брајковић, издигнут на пиједестал мучеништва, нужан као контрапункт етничкој припадности починилаца злочина која се истиче као иницијална каписла за буђење веома малигних закључака.
Чак и овлашно бацање погледа на друштвене мреже биће довољно да се уочи запјењена креста новог таласа антиромског ресентимана, који није плод искључиво дубоко укоријењеног шовинизма и расизма у једном дијелу друштва, већ је додатно охрабрен и потакнут злоћудно поједностављеним медијским приступима, који се случајем убиства у Падинској Скели, као ни другим злочинима уосталом, не баве принципијелно и у битним аспектима, већ искључиво у сврху промоције ускопојасних политичких и идеолошких агенди које ови или они медији заступају.
Сваљивати сву одговорност на власт веома је погрешно из више разлога. Прво стога што су ерозивни процеси друштва као структуре започели много раније и мало је вјероватно да би нека друга власт била у стању да их преко ноћи заустави или барем успори – захвати над државним институционалним структурама, ако су плитки и брзи, неће дати резултате, а ако су дубоки, онда морају бити и болни и дуготрајни, па ни тада не постоји пуна гаранција успјеха у лијечењу.
Но од тога још је опасније то што се са друге стране чују гласови који невјешто прикривају своју намјеру да потакну шовинизам и расизам према једној мањини, по основу чињенице да су починиоци злочина у Падинској Скели њени припадници. Када је прије скоро годину дана Коста Кецмановић у београдској основној школи Владислав Рибникар починио неупоредиво стравичнији злочин, сарајевски литерат Абдулах Сидран спремно је оптужио читаву Србију за тај масакр и устврдио да је он нужна посљедица у таквом друштву. А сада се, ево, показује да оном дијелу друштва у Србији, који предност даје Матији Бећковићу и који је био згрожен Сидрановом свињаријом, нимало није стран колективистички и шовинистички злодух који се у Сидрану закотио.
У читавом постјугословенском простору, при чему Хрватску и Словенију изостављам, не зато што се суштински разликују, већ што су ушле у европске интеграције, одвија се силовање и злостављање идеје јавног добра. Она је сведена на економију и на историјске идеализације, а преиспитивање те идеје скрајнуто је на друштвене маргине, па се стога може сматрати за непостојеће.
А без идеје јавног добра, која се неусловљено и компетентно преиспитује, друштво хрли ка предмодернитету и ка новим облицима ропства, али и ка приватизацији јавних институција, које постају монополско власништво партијских структура, а потом и њихових лидера. Што више тај процес одмиче, то је јавни интерес све анемичнији, а све су виталнији партикуларни интереси елита и појединаца на њиховом челу. Оно што је додатно застрашујуће, чињеница је да ни они дијелови друштва који се представљају као опозиција владајућим елитама не нуде ништа друго осим транспозиције Курте и Мурте у седлу.
Упита ли ме неко гдје је излаз из таквог жалобног стања, поштено ћу му признати да не знам. Али знам да пут ка том излазу започиње са храбрим и принципијелним говорењем, те са борбом за враћање садржаја у појмове, који су данас у јавном говорењу тек шупље пароле лишене сваког смисла.
Тек тада ће друштво моћи разумјети да смрт по Станимира Брајковића није дошла једном стазом, већ је ишла многим стазама, али увијек у друштву са појединцима, са убицама, са незаинтересованим затворским особљем, па и у друштву самог Станимира, но не и са народима. А уколико друштво то не буде могло разумјети, онда ће бити осуђено да му се случајеви попут овог из Падинске Скеле дешавају свакодневно и не само у затворима, а етничка припадност починилаца ће постати заиста битна, али неће бити монопол само једног етникума или ће постати монопол оног доминантног и већинског.
Елис Бекташ
