Данима не могу да се оправим од медијске галаме која се дигла након спаљивања лутке Андросер. Изгорјела карневалска лутка, чудна ми чуда! Да је Николидис Андреј господин човјек и писац од реномеа, он би заискао од спаљивача да му резервишу мјесто у првом реду, те да естетски ужива у пламену те големе лутке. Дочим, дигла се читава армија бранитеља да освијести јавност да је спаљен прави човјек, а не лутка. Дочим, дигла се читава армија тужитеља да докажу да је спаљена лутка, а не писац. Дочим, писац-лутак је написао „Посланицу“, не баш изузетну.
Ну, што су, притом, у тој смјеши политике, стварности и фикције, у тој постмодерној лакрдији, изгорјели моји крхки живци од толико неукуса, ником ништа.
Дедер, сад посве ослабљених живаца, присјетио сам се Ива Андрића, писца којег богато награђивани писац Николидис баш нарочито не штује. Једном сам гледао на интернету како Андреј Николаидис покушава да детронизује Његоша, Достојевског и Андрића. Осим што је изјавио како не воли да их чита, рекао је још да Фјодора мрзи, да чак „баци књигу“ кад му се нађе у рукама.
Толика је, голема, у Андреја естетска мржња, која је (само)оправдана тиме што Андреј не воли књиге лишене „аутоироније“. Е зато, рекох, да је Андреј писац од реномеа, он би поступио у складу с аутоиронијом и затражио мјесто у првом реду испред тог луткарског пожара.
Било би шмекерски да је у том часу, приде, узео наглас да чита једну Андрићеву приповијест, можда ону у којој има једна страшна мисао: „Сагорети без остатка, изгубити се у општем пожару светова, као ватра у ватри”. Ну, шта то значи? То знају само они са ватром у грудима.
Милован Урван
