Читање у себи није тако стара вјештина, како би могао помислити човјек који није читао књигу „Историја читања“ Алберта Мангела. Бар на Западу, читање у себи постаје уобичајена пракса тек у 10. вијеку. Прије тога можемо евидентирати само изузетне случјаве.
[Случај први]
„У петом веку пре наше ере, две драме приказују ликове који читају на позорници: у Еурипидовом ՚Хиполиту՚, Тезеј у себи чита писмо које држи његова мртва жена;“
[Случај други]
„у Аристофановим ՚Витезовима՚, Демостен гледа таблицу за писање коју му је послала пророчица и, не говорећи наглас оно што она садржи, чини се да је изненађен оним што чита“.
[Случај трећи]
„Према Плутарху, Александар Велики је, у четвртом веку пре Христа, читао у себи мајчино писмо, збунивши тиме своје војнике“.
[Случај четврти]
„Јулије Цезар је стојећи у Сенату крај свог противника Катона, 63. године пре Христа, читао у себи љубавно писамце које му је послала Катонова сестра“.
[Случај пети]
„Клаудије Птоломеј, у другом веку наше ере, приметио је у књизи ՚О мерилу՚ (коју је Августин можда читао) да људи понекад читају у себи када су јако усредсређени, јер изговарање речи одвраћа од мисли.
[Читање шапатом]
„Свети Ћирилио Јерусалимски, у предавању из катехизма, вероватно у Ленту године 349, замолио је жене у цркви да читају, док су читале током обреда, ՚тихо, међутим, тако да док њихове усне говоре, ниједне уши не смију чути што оне зборе՚ ‒ читање шапатом, можда, у којем су усне подрхтавале пригушеним звуком“.
[Читање у себи]
„Посматрајући светог Амброзија како чита тог послеподнева 384. године, Августин тешко да је знао шта се пред њим налази. Мислио је да види читаоца који, штедећи свој глас за поучавање, покушава да избегне незване госте. А заправо је видео мноштво немих читалаца којима ће се током будућих векова прикључити Лутер, Калцин, Емерсон, укључујући и нас, који га данас читамо“.
***
„Августинов опис Амброзијевог читања у себи (укључујући и примедбу да он никада не чита наглас) сигурно је први такав пример забележен у западној књижевности.“
Приредио М. Д.
* Сви цитати преузети су из: Alberto Mangel, „Istorija čitanja“, IP Svetovi: Novi Sad, 2005. Preveo sa engleskog Vladimir Gvozden
