Од почетка украјинског сукоба, чинило се да се околности погодне остваривању пуне косовске независности драматично мењају у корист Приштине. Јасно је било да у било ком случају, да Русија оствари своје циљеве или да их не оствари, позиција Србије остаје ослабљена и оптерећена односом према Русији. Такав утисак посебно је ојачао након што су на западу промењене претпоставке које се сматрају потребним и довољним за остваривање независности Косова, уз условљавања Србија која би значила прихватање те независности, само индиректним вокабуларом.
Могло је да се очекује да ће продужетак рата у Украјини део терете пребацити на Србију у два правца: притисцима за увођење санкција према Русији и “нормализацији односа с Косовом” како се другачије назива концепт “де факто” признавања Косова.
У том смислу, ова очекивања нису подбацила. Друга година украјинског сукоба почела је усиљеним ритмом у коме се одрицање Србије од заустављања косовског чланства у међународним организацијама појавила као суштина “малог решења” признања Косова. У тој идеји није више важно задобити признање већине чланица УН, него је циљ постало сламање отпора који према независности Косова постоји код 5 чланица ЕУ. Заузврат, 10 година после Бриселског споразума према којем је већ требало да буде делотоворна и функционална, Србији је поново у уговорном смислу понуђена Заједница српских општина коју би Приштина требало да образује. Ерозија приштинских шанси током прошле године имала је четири различите фазе које су показивале различите манифестација. У првој фази прихватања Бриселског споразума и Охридског анекса пред свима је била идилична слика потпуног успеха која је помућена новом етапом с почетка маја и интервенцијама косовске полиције у српским општинама, појачаном репресијом према српском становништву и одбијањем САД и ЕУ да стану иза једностраних одлука Приштине. Јесен је донела једну врсту рехабилитације позиција Приштине. Крај лета и почетак јесени био је обележен интензивним повезивањем косовског и украјинског случаја. Украјина је укључен у западнобалкаски контекст, па је на тај начин добил статус кандидата, иако неке земље западног Балкана у том статусу чекају скоро две деценије. Тада се са украјинске стране чуло размишљање о признању Косова, али до тога није дошло, а вероватно неће ни доћи, пошто нема много начина да се косовски случај не сматра преседаном за Крим и друге територије које желе промену свог статуса. Руски амбасадор у Београду, Александар Боцан Харченко, саопштио је да „ниједан народ који размишља неће да прихвати тезу да је Косово посебан случај“. Према његовим речима, у Јужној Осетији и Абхазији, „људи су пратили сва дешавања на Косову мислећи на своју ситуацију“. Логично је да се претпостави да ће они желети и даље да следе пример Косова.
Истовремено, расло је незадовољство Приштине уз оптужбе против европских посредника, посебно Мирослава Лајчака, коме је приписан „просрпски“ став, а слично је прошао и Жозеп Борељ. Без обзира на то, Косово је од Нове године добило визну либерализацију, коју је Србија својим гестом добре воље учинила функционалном. Србија је, наиме, само због овог потеза ЕУ, изашла у сусрет и прихватила приштинске таблице, због којих је својевремено чак и војска стављена у највиши степен борбене приправности.
Приштина није искористила ову шансу да надогради односе с Београдом, него је само пар недеља касније одговорила даљим заоштравањем и једностраним потезима, па је забранила употребу динара у српским општинама на северу. То би сада доиста могло да кошта Приштину. Укидање динара као средства плаћања на северу Косова, кап је која је прелила чашу и која је уверила Американце и Европљане да садашња Косовска влада не прихвата Заједницу српских општина. Отуда је дошло до веома снажних реакција званичника Стејт департмента, Ентони Блинкена и Џемса О’Брајена. Опадање косовских изгледа ка пуној независности, међутим, почело је управо његовим континуираним, а сада се чини и трајним одбијањем да се створи Заједница српских општина. Никуда се ту није стигло. Косово не жели да образује Заједницу српских општина, без обзира на то што ЕУ и САД већ месецима понављају да је то „хитан“ или „најхитнији“ задатак. Може се рећи, да су изгледи Косова за независност у управној сразмери са спремношћу за формирање Заједнице српских општина.
Чак је и амерички изаласник Габријел Ескобар до детаља, готово молећиво објашњавао како би та ЗСО могла да изгледа, а затим је албански премијер Еди Рама објавио европски предлог Заједнице, али ту се ништа није променило. Чак ни откриће да је аутор концепта ЗСО садашњи амерички амбасадор у београду, Кристофер Хил, који ју је осмислио у једном од својих предлога споразума током 1998. године. У томе је највероватније учествовао и садашњи помоћник државног секретара за Европу, Џејмс О‘Брајан. Ни те чињенице и активно деловање аутора овог концепта не помажу да косовске влада промени свој став. Све то довело је дијалог на ивицу смисла и колапса.
Косовски прваци свим снагама настојали су да у односе Београда и Приштине пренесу аналогију Москве и Кијева, да је председник Србије Путин, а косовски лидери наизменични Зеленски. Тврдило се да Србија већ дуго планира “анексију Косова”. То сус а своје стране оповргли како званичници Нато, тако и команданти Кфора и поред тога што је у појединим моментима ситуација на северу Косова била веома напета и скоро драматична. Рачунало се да ће у садашњим околностима када је Русија сасвим излована од западног света, то бити поређење које ће свако да разуме и да га формулише у корист Косова, а науштрб Србије. То што Србија није увела санкције, требало је да буде кључни аргумент у делотворноти овог става. То је, међутим, била погрешна рачуница. Ово поређење није имало дубљег ођека ни у Вашингтону, ни у Бриселу. Недавно је угледни руски лист “Известија” у уводнику констатовао да су односи Србије и Русије “на врхнуцу свог партнерства”: трговина убрзано расте, политичка интеракција све више подсећа на савез, а руководство две земље покушава да превазиђе што више баријера на овом таласу. Међутим, Београд и Москва нису се нашли у својим најстабилнијим позицијама јер ово „ново старо партнерство“ личи више на успешно управљање кризом, а у битним тренуцима обе земље су умеле једна у другој да разазнају поуздане „партнере у невољи. ”
Чини се да је Београд успео да успори или ублажи аналогије између Косова и Крима које су до скоро биле честе у руској политици и јавности. Пре 10 година, руски председник је, чини се, сам прижељкивао исти сценарио за Крим као онај што је био у случају Косова. Председник Русије оценио је још 2014. да ће процес признавања Крима као дела Русије бити „дуг и досадан“ и истакао да такви проблеми могу да се “реше брзо“, ако постоји политичка воља, као што је то „случај Косова“. У анализи „Известија“ Косово се обележава као „преседан“ на који Русија може да се позове у спровођењу своје политике, али се напомиње да то „прилично иритира Београд“. Србији се одаје признање за то што је остала практично једина европска држава која није увела санкције Русији и остала практично „једини партнер Москве на континенту“.
Две године после почетка рата у Украјини, чини се да та очекивања нису остварена, а да способности Косова за независност деградирају заједно с разумевањем западних партнера које се приближило ивици напуштања досадашњег концепта. Управо је, само дан уочи 24. фебруара и годишњице рата у Украјини, амерички изасланик за Балкан, Габријел Ескобар отишао још даље у обликовању нових алтернатива које су пред Косовом, али су ван неминовне независности. До сада се чинило да је САД питање косовске независности потпуно дефинисано, без обзира ко шта у свету мислио о томе, а што се Србије тиче, сваки дијалог требало би да води само једном циљу – међусобном признавању. Упитан да ли ће САД престати да подржавају Косово у међународној арени, Ескобар се позвао на изјаву америчког амбасадора у Приштини Џефа Ховенијера, истичући да неконсултовани поступци отежавају помоћ Косову да се интегрише у трансатлантску заједницу.
„Мислим да је то најбоље рекао (амерички амбасадор у Приштини Џеф) Ховенијер када је рекао да ово компликује наш капацитет да помогнемо Косову да се интегрише у трансатлантску заједницу. Дакле, кад год разговарамо о Косову са другим партнерима, посебно са онима који не знају они су забринути да Косово не ради оно што захтева олакшани дијалог Европске уније, која представља целу Европску унију, и зашто мора да иде напред. Дакле, другим речима, веома нам отежава да будемо у стању да подржимо Косово за многе ствари, укључујући Нато, кандидатуру за Европску унију, Савет Европе и низ других организација. Тако да није да ми одлучујемо о каквим последицама је реч, последице су саме по себи очигледне“ – нагласио је амерички изасланик.
Дакле, Косово је стигло да остане без америчке подршке за интеграције у западноевропске и трансатлантске организације, што је иначе смисао садашњег дијалога који води Европска унија – бар што се тиче најснажнијих присталица косовске независности. То је једна сасвим друга перспектива косовске реалности, за коју бисмо морали да се запитамо шта би она била и у ком правцу би водила?
Нико није тачно дефинисао ту нову перспективу, али је летос у неколико наврата указано да Нато и Кфор интензивно студирају милитаризацију стања на Косову уколико она буде нужна. Постоје и друге опције, јер, у крајњем, САД могу и да напусте Косово, исто као што су то учиниле са Авганистаном, где су инвестиције и улози били неупоредиво виши и значајнији. Прогнозе указују да ће украјински сукоб још да траје, па Косово може да постане део његовог општег контекста, а тиме и неког општег решења.
Драган Бисенић
Извор: Косово Онлајн
