Као важна вијест у медијима одјекнула је реакција предсједника Црне Горе Јакова Милатовића да „влада мора показати бољи однос према синдикату просвјете“ који је покренуо штрајк. Није прошло дуго, Милатовић је угостио представнике овог синдиката. Паралелно са тим, разговоре са незадовољним просвјетарима организовала је и влада, а након укључивања премијера Спајића, постигнут је и договор.
Да ли су уредништва медија по личној и политичкој жељи, тумачила Милатовићеву реакцију као нови знак сукоба са Спајићем или је у питању шаблон према којем се све што чак и подсјећа на различитост у приступу, аутоматски пројектује као велики сукоб на највишем нивоу? Шта год од то двоје било тачно, па макар и једна и друга претпоставка биле дјелимично тачне, епилог је другачији од очекиваног или већ виђеног.
Спајић је направио договор са синдикатима. А Милатовић је од синдиката просвјете добио похвале. Да ли Црна Гора коначно има уравнотежен приступ највиших инстанци у држави у решавању проблема? Чак и ако у свему томе има надметања Спајића и Милатовића, извјесно је да та врста надметања, барем за сада, не води у дубљи проблем, већ у брзо решење. И што је још важније, полако али сигурно, оштрење ријечи мијења се налажем решења, односно, потрага за решењем постаје дисциплина у којој се такмиче политичари у Црној Гори. Примјер за нашу државу али примјер и за регион. Европа сад остварила је дуплу побједу у овој кризи. А Црна Гора остварује – демократију.
Редакција
