Sanremo je više od muzičkog festivala za mnoge Italijane. To je događaj na kome se mešaju glamur, muzika, politika… Svaka od četiri duge festivalske noći ove godine okupila je više od 10 miliona gledalaca ispred televizora. To je nekada bila, i ponovo bi bila savršena pozornica za Adrijana Ćelentana. Ipak, uprkos glasinama, nije se pojavio. Možda će se „to“ desiti sledeće godine. Televizijski voditelji, producenti i pre svega njegovi fanovi čekaju njegovo „pojavljivanje“ na televiziji, poput boga muzike ili duha koji se vraća iz bolje prošlosti i iz neke druge, jednostavnije i optimističnije Italije.
Turisti i prolaznici i dalje zastaju da se slikaju ispred broja 14 u Ulici Kristofa Gluka u Milanu. Više ih nema mnogo, ali neki i dalje to rade. U običnoj zgradi oker boje u nekadašnjoj radničkoj četvrti, 6. januara pre 86 godina, rođen je Adrijano Ćelentano. Te 1938. godine u fašističkoj Italiji uoči rata, Ulica Kristofa Gluka – nemačkog muzičara i kompozitora iz 18. veka – bila je mirna luka na periferiji.
Danas je Glukova jednosmerna, sporedna ulica, nedaleko od prometne i bučne glavne železničke stanice u Milanu. Uglavnom je naseljena došljacima iz Afrike ili sa Bliskog istoka, sa velikom kineskom zajednicom, prodavničicama svih etničkih grupa, malim restoranima sa hranom za poneti i tri centra za masažu.
Ćelentanovi roditelji su na sever zemlje došli iz siromašne Pulje, u jugoistočnoj Italiji, a on je bio najmlađi od petoro dece. Godine srećnog i slobodnog detinjstva na rubu grada ostavile su trajni trag u njegovim potonjim delima, u kojima je počeo da evocira jednostavniju, optimističniju Italiju.
Dečak iz Glukove ulice
Godine 1966. pevao je o tome u jednoj od svojih najpoznatijih numera, “Il ragazzo della via Gluck” („Dečak iz Glukove ulice“), nostalgičnoj pesmi o Italiji nestaloj nakon ratnih katastrofa i velikih promena koje je doneo ekonomski procvat zemlje 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Nostalgičnoj i besnoj pesmi, tačnije, jer je taj Milano i ta Italija o kojoj peva, po Adrijanu, stradala od neregulisanog urbanog razvoja koji je pratio posleratnu obnovu.
Sredinom pedesetih godina prošlog veka, singlica „Rock Around the Clock“ Bilija Hejlija i njegovih Kometa promenila je Adrijanov život.
„Kada je u svetu nastao rokenrol, ja sam bio časovničar i jedini u porodici koji nije pevao“, pričao je Ćelentano u jednom intervjuu. „Do tada, usuđivao sam se samo da zviždućem. Ali kada sam čuo Bilija Hejlija, osetio sam potrebu da pevam kao on, da se žustro krećem. Od tada sam zanemario posao, takoreći potpuno. Dobar deo dana provodio sam trudeći se da naučim njegovu pesmu. I to je bio početak moje pustolovine. Pre toga nisam ni sanjao da ću postati pevač. Verovao sam da ću čitavog života ostati časovničar. A sanjao sam da ću biti plesač. Kao Fred Aster.“
Godine 1957, na prvom italijanskom rokenrol festivalu, održanom u Milanu, nastupio je sa svojom grupom „Rok bojs“ i pobedio, nakon čega je sledio i njegov prvi profesionalni ugovor. Pesma „Tvoj poljubac je kao rok“ („Il tuo bacio e’ come un rock“), koju je snimio dve godine kasnije, postala je veliki hit.
Sa pozornice Sanrema krenuo je 1961. godine na put s pesmom „24mila baci“, a njegova muzika je postala saundtrek Italije koja se menjala. Iste godine je u Sanremu Adrijano prekršio i sva pravila veoma formalne javne televizije kada je pevajući ovu pesmu okretao leđa publici u pozorištu Ariston.
Uvek drugačiji
Veoma mali broj mladih Italijana danas razume kako je ovaj sada 86-godišnjak doneo revoluciju u italijanskoj muzici. On, naravno, nije bio jedini, ali je bio – i donekle i dalje jeste – najuspešniji od italijanskih pevača izniklih iz burne muzičke galaksije pedesetih, kada je rokenrol sa druge strane okeana zapljusnuo tada još uvek veoma tradicionalnu zemlju.
Devet godina posle „24mila baci”, Ćelentano je 1970. godine pobedio na Sanremu otpevavši u duetu sa suprugom Klaudijom Mori pesmu „Chi non lavora, non fa l’amore” („Ko ne radi, neće voditi ljubav“), još jedan veliki hit, koji je postao svojevrsna himna radničke klase tih godina, govoreći o dilemama radnika razapetih između lojalnosti štrajku i ljutitih žena kod kuće.
Sledili su brojni hitovi, poput „La coppia piu’ bella del mondo“, „Ciao ragazzi“,„Azzuro“,„Svalutation“, „Storia d’amore“, „Soli“, „Il tempo se ne va“…
Još šezdesetih godina prošlog veka osnovao je producentsku kuću „Klan Ćelentano“, na čijem je čelu tada bila, i još je uvek, glumica i pevačica Klaudija Mori, s kojom je Ćelentano u braku punih 60 godina, još od 1964. godine. Klaudija je 12. februara proslavila svoj 80. rođendan.
„Klan Ćelentano“ je producirao i brojne filmove u kojima su igrali Klaudija i Adrijano, od kojih je Ćelentano četiri i režirao. Najpoznatiji je „Yuppi du“ iz 1975. godine, u kome pored njega i njegove supruge igra i Šarlota Rempling.
Muzika iz tog filma osvojila je nagradu na festivalu u Kanu 1976, a istoimena pesma postala je veliki svetski hit.
Snimio je ukupno četrdeset dva albuma. Album koji je 1998. godine napravio sa Minom, svojom najboljom prijateljicom, prodat je u milion i šest stotina hiljada primeraka.
Poslednji studijski album „Facciamo finta che sia vero“ (Hajde da se pretvaramo da je sve istina) snimio je 2011, a pet godina kasnije još jedan zajednički album sa Minom „Le Migliori“, koji je postao najprodavaniji CD u Italiji te godine.
Krajem 2018. izašla je i animirana televizijska serija „Adrijan“, zasnovana na njegovom životu, na kojoj je sarađivao i čuveni Milo Manara. Nakon toga, Ćelentano se potom povukao sa scene.
Povlačenje
Ćelentano više ne živi u Milanu. Ima veliku vilu južno od najbogatijeg grada Italije, sa bazenom i teniskim terenom. Klaudija Mori živi s njim povučeno, daleko od reflektora, koji je Ćelentano odabrao poslednjih nekoliko godina. Kakav kontrast u odnosu na decenije tokom kojih je imao bogatu glumačku karijeru, bio šoumen i pevač koji je prodao više od 150 miliona ploča, poznat i van granica Italije.
Njegovo poslednje pojavljivanje na televiziji bilo je na Kanalu 5, u vlasništvu pokojnog Silvija Berluskonija, 2019. godine. Na javnom servisu, RAI, nije se pojavio od 2007.
Ipak, uvek kruže glasine o mogućem povratku, ili barem gostovanju u nekoj od mnogih tok-šou ili muzičkih emisija koje cvetaju na italijanskoj TV sceni. Glasine su se pojačale sredinom januara ove godine, kada ga je nekoliko dana nakon 86. rođendana jedan od vodećih italijanskih šoumena, Rozario Fjorelo, pozvao tokom svoje jutarnje emisije. „Adrijano, vrati se! Potreban si nam“, rekao je Fjorelo pozivajući ga na ovogodišnje izdanje Festivala u Sanremu, koje je održano od 6. do 10. februara. „Bio bi to sjajan događaj i gostovanje uporedivo s Papinim!“ Kako su dani prolazili, a početak Festivala se bližio, pozive su ponavljale i druge vodeće ličnosti italijanskog javnog servisa. Čak se i direktor RAI televizije pridružio horu i rekao za novine da „postoje kontakti“ da se Ćelentano pojavi na festivalu u Sanremu, gde bi se proslavila i 70. godišnjica samog RAI-ja. Ćelentano nije odgovarao.
Ćelentanov glas
Ćelentanova poslednja pojavljivanja u TV emisijama bila su samo telefonska, uglavnom kada je neka emisija imala veze s Milanom.
U decembru 2023. zvao je tokom jedne od najpopularnijih nedeljnih popodnevnih televizijskih „pričaonica“ da saopšti da „ima spremnu novu emisiju“, ali ipak „nije znao koji kanal će je emitovati“. Ćelentanove fan grupe na društvenim mrežama su poludele, na Fejsbuku su se te grupe utrkivale s teorijama, hipotezama i pitanjima: Koji kanal? Zašto ne RAI? Kakva emisija?
Neki su tvrdili da je Ćelentana sa RAI-ja proterala italijanska vlada, zabrinuta zbog njegove čuvene nepredvidljivosti, posvećenosti ekološkim ciljevima i ljudskim pravima.
Na to su drugi odgovarali da bi njegovo pojavljivanje i povratak posle toliko godina odsustva donelo veliki skok popularnosti italijanskom javnom servisu, koja inače sve više pada. Povećanje popularnosti, ali i prihoda od sponzora.
Priča o zabrani od strane vlasti zvuči pomalo nelogično i zato što je Adrijano 7. marta 2023. na svom zvaničnom instagram nalogu napisao: „Nikada nisam bio desničar… ali mi se ne sviđa način na koji se osuđuje stil vladanja ‘naše Đorđe’ (Meloni, premijerke Italije)… Možda grešim, ali ponekad mi se čini da gledam mudrog hodača po užetu.“
Ćelentanove zvanične objave poput ove su retke, ponekad prođe i nekoliko meseci između njih. Njegov zvanični nadimak na Instagramu je Celentanoinesistente, što znači „nepostojećićelentano“. To sve govori.
Neki od njegovih obožavalaca imaju još jedan nadimak za njega: „Njegova (kraljevska) odsutnost“. Baš kao kralj koji živi u nekakvom samonametnutom egzilu ili kvazireligiozni autoritet koji je odlučio da napusti svet koji mu se više ne sviđa.
Za italijansku javnost, Ćelentanovo ćutanje je jednako rečito kao i njegove pesme. Stoga ne čudi ni što slavni glumac-pevač-šoumen niti je potvrdio niti demantovao glasine iz italijanskog etra i sa društveni mreža.
I njegove godine i zdravlje bi mogli biti problem. U februaru 2023. u listu „Korijera dela Sera“ pojavila se vest da je primljen u bolnicu u Milanu na lečenje od nekog respiratornog problema. Nekoliko dana kasnije, u saopštenju za štampu muzičke kuće „Klan Ćelentano“ stajalo je da je „Ćelentano veoma dobro“. Izvori vesti bili su drugi pacijenti koji su sa njim delili čekaonicu i opisali Adrijana kao „ljubaznog, nežnog i veoma srdačnog“. To je, izgleda, bila tek rutinska kontrola.
Duh boljih vremena
Ali, zašto se onda nije pojavio na Sanremu? Sanremo je za mnoge Italijane više od muzičkog festivala. To je događaj na kome se mešaju glamur, muzika, politika, društvena pitanja, i na kome može da se oseti puls promena u italijanskom društvu. Svaka od četiri duge festivalske noći tokom programa koji je uživo emitovan na RAI1, ove godine okupila je više od deset miliona gledalaca ispred televizora.
To je bila, i ponovo bi bila, savršena pozornica za Ćelentana.
Ipak, kada je počelo pevačko takmičenje u Sanremu, o pomenutim kontaktima s Ćelentanom se više nije govorilo, a prethodne glasine su utihnule, preplavljene tračevima, vestima i raspravama o nekom novom reperu ili pevačici stare garde. Možda će se „to“ desiti sledeće godine. Televizijski voditelji, producenti, a pre svega njegovi fanovi, čekaju njegovo „pojavljivanje“ na televiziji, da se bar još jednom ukaže poput boga muzike ili duha iz daleke prošlosti. Duha iz sporedne ulice u blizini glavne železničke stanice u Milanu, iz nekog drugog vremena i druge, jednostavnije i optimističnije Italije.
Enco Manjini
Izvor: RTS OKO
