Ironija i autoironija su osnovna obeležja stvaralaštva Zbignjeva Herberta. Tokom celog života bio je „usamljeni pojedinac”, koji je nosio u sebi nešto hladno filozofsko, držeći se premise: književnost je postupak
Zbignjev Herbert spada u retke poljske pisce čije godišnjice se slave u celoj Poljskoj i van nje. Desetogodišnjica njegove smrti proslavljena je 2008. godine. Proslavom se pretežno bavila Narodna biblioteka u Varšavi, koja raspolaže njegovom biografskom i književnom zaostavštinom, otkupljenom od piščeve supruge Katažine Đedušicke-Herbert. Moto te godišnjice bio je citat iz pesme „Natpis”: „U meni je plamen koji misli.” O tom plamenu koji misli nastalo je od tog vremena dosta knjiga posvećenih raznim temama iz književnikovog prilično složenog života i umetničkog stvaralaštva. Herbertom pesnikom u Jugoslaviji i Srbiji početkom šezdesetih počeo je da se bavi Petar Vujičić. Prvi je dolazio do njegovih pesama, eseja, drama, koje je prevodio i objavljivao u veoma visokim tiražima. Čak od deset hiljada. Pisao je o njemu kao o ličnosti i pesniku. Učinio ga je popularnim. Herbert ga je kao prijatelja posećivao prebivajući u Beogradu. Najčešće na putu za Grčku. Do kraja Petrovog života su se i dopisivali. Posle Petrove smrti poznajući Zbignjeva lično i njegovu poeziju i eseje nastavila sam njihovo prevođenje. U kontaktu sam i sa njegovom suprugom Katažinom Đedušickom-Herbert, koja je 2010. osnovala Fondaciju i Nagradu „Zbignjev Herbert”.
Stogodišnjicom Herbertovog rođenja ove godine bavi se pretežno Nacionalni kulturni centar u Varšavi. Slavlje je najpre započelo podizanjem višemetarskog murala u centru Varšave, u ulici Tamka broj 47. Na njemu je uvećana kopija Herbertove fotografije poznatog reportera Cezara Marka Langde iz 1963. godine. Autorka murala veličine 220 kvadratnih metara je Magdalena Kačanovska. Pored piščeve fotografije na njemu se nalazi i odlomak iz pesme „Poruka Gospodina Kogita”, koja se završava: „Budi veran Idi!” Osim murala, koji masovno posećuju građani iz cele Poljske, objavljeni su knjiga Herbert u pismima i kalendar za 2024. godinu, s nizom umetnikovih fotografija.
Zbignjev Herbert je rođen 1924. godine u Lavovu, koji je vekovima bio poljski. Postao je ukrajinski 1944. godine. Mešanog je porekla: englesko-jermensko-poljskog. Stoga je bio i troreligijski: anglikansko-pravoslavno-katolički. Kako je sam izjavljivao, rođen je u normalno vreme, tj. kada su u tadašnjoj Poljskoj postojale određene vrednosti koje su se poštovale. Zbog čega je Herbertova mešana porodica bila izrazito patriotska. Njegov otac je učestvovao u Prvom svetskom ratu. Gimnazijalac Zbignjev ili Zbišek je s majkom Marijom i sestrom Halinom bio uključen u antikomunističku Zemaljsku armiju.
Svađa s Česlavom Milošem
Iz patriotskih razloga ostatak porodice se nakon završetka Drugog svetskog rata preselio u Poljsku. Međutim, ona je bila priključena Istočnom bloku. Da bi porodica Herbert opstala, klonila se prestonice. Zbignjev i njegova sestra studirali su u Krakovu. Roditelji su se preselili na baltički Sopot. Otac, doktor prava i direktor lavovskih banaka i osiguravajućih društava kao nepartijac radio je kao knjigovođa u skromnim firmama. S obzirom na porodičnu tradiciju Zbignjev je najpre studirao i završio ekonomiju i prava magistraturama. Studije filozofije i istorije umetnosti nije završio, ali je znanje koristio za pisanje poezije i tekstova za časopise. S obzirom na to da je bio nepartijac, dobijao je minorne poslove. Međutim, nije se predavao. Vladao je s pet stranih jezika: grčki, latinski, francuski, nemački, engleski. Bavio se uglavnom književnom i likovnom kritikom, ne potpisujući se svojim imenom već koristeći pseudonime. Od honorara nije bio u stanju da iznajmljuje stan u kome će stanovati sam i moći na miru da čita neophodnu literaturu i da piše poeziju. One koji odlučuju o zapošljavanju nisu zanimali njegovi završeni fakulteti i znanje stranih jezika. Godinama je sanjao o diplomatskoj službi, koja mu je zauvek bila uskraćena. Na sreću pisao je poeziju, koja je s obzirom na izuzetnost bila primećivana od strane pisaca starije generacije i u nizu stranih zemalja. Bez obzira na to, njegove prve pesničke zbirke godinama su čamile u izdavačkim kućama. Kako ih nije imao, nije primljen u Udruženje poljskih pisaca. S obzirom na to da nije član udruženja, zvanično nije mogao da dobije ni stalni boravak u Varšavi. Posle silnih lutanja po svetu sa ženom, kupili su stan i trajno se naselili u Varšavi tek 1992. godine. U njemu je boravio do smrti 1998.
Poeziju je počeo da piše još kao student. Po koju pesmu objavljivao je u katoličkim novinama i časopisima, za koje je pisao likovnu kritiku. Prvu zbirku Zrak svetlosti objavio je 1956. godine. Međutim, kako se situacija ni posle jugovine u Poljskoj bitnije nije promenila, s velikim naporom objavljuje novu zbirku, otprilike svake desete godine. Za pola veka pisanja objavio je ukupno osam zbirki pesama i jednu dramu. Značajan je i kao esejista. Knjigu eseja Varvarin u vrtu objavio je 1962. i prevedena je na niz jezika. Između ostalih i na srpski, objavljena u Prosveti u tiražu od 10.000 primeraka. Napisao je i niz veoma značajnih feljtona, koji za njegovog života nisu doživeli knjižno izdanje.
Spasavali su ga prevodi na strane jezike i veoma značajne strane nagrade (Herderova, Lenaunova, Petrarkina, Gabora Betiena, Ježija Kosinjskog, Južikova i dr.). Najveću poljsku nagradu Orden belog orla dobiće njegova porodica tek posle njegove smrti. Takođe su ga spasavali i duži boravci u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Americi, Italiji, Grčkoj… U dva maha držao je predavanja iz antičke filozofije u SAD početkom sedamdesetih godina. Tokom kojih je nastalo i studentsko Udruženje „Gospodin Kogito”, koje je više godina objavljivalo istoimeni časopis.
U Poljskoj je u trenucima veće slobode objavio sledeće pesničke birke: Zrak svetlosti, Hermes, pas i zvezda, Studija predmeta, Natpis, Gospodin Kogito, Izveštaj iz opsednutog grada i druge pesme, Rovigo, Elegija o odlasku. Objavio je i knjigu Drame 1970. godine, koja je obuhvatala dela: Pećina filozofa, Druga soba, Rekonstrukcija pesnika, Lutke, Komad za glasove.
Bio je veoma cenjen i kao esejista, posebno zbirke Varvarin u vrtu i Mrtva priroda s džemom. Prva posvećena putovanjima po Evropi i Grčkoj, druga po Holandiji. S obzirom na svoje veoma široko znanje pisao je i feljtone na najrazličitije teme. Ne samo što ih za života nije objavio u knjizi već ih nikada nije potpisivao zvaničnim imenom, već pseudonimima. Jer nije bio marksista, ni član komunističke partije. Za to vreme bio je u prepisci s Vislavom Šimborskom, sekretaricom redakcije krakovskog Književnog života. Veoma duhovita prepiska među njima je trajala 40 godina. Završila se prekidom, kad je umesto njega ona dobila Nobelovu nagradu. Tome je doprineo i Herbertov prekid odnosa s Česlavom Milošem, koji je umesto velikana poljske poezije, Ruževiča i Herberta, za Nobelovu nagradu predložio najpre Josifa Brodskog. Razlog za to bio je sledeći: na večeri kod prevodioca poljske poezije u Americi Miloš je u razgovoru izjavio kako je Poljska trebalo da bude trinaesta republika Sovjetskog Saveza. Zbignjev se usprotivio tome. To je dovelo do svađe i dugogodišnjeg raskida prijateljstva. Takoreći uoči njegove smrti Miloš je telefonom zatražio pomirenje, do koga je došlo. I sa Šimborskom su iz Krakova došli na njegovu sahranu u Varšavi.
Anđeli i đavoli
Stogodišnjicu Herbertovog rođenja u Srbiji obeležiće obimnim izborom njegove poezije i književnim večerima Treći Trg. Podsećujući nas na njegovu više puta ponavljanu izjavu: „Moraš trpeti kao pas!” I trpeo je, ostavivši za sobom i izjavu: „Ipak ima Boga!” Izjavu koja znači da nikada nije bio debitant u uobičajenom smislu, ni u životu ni u umetničkom stvaralaštvu. Odnosno nije bio pisac koji luta i „razvija se”. Ironija i autoironija su osnovna obeležja njegovog stvaralaštva. Tokom celog života bio je „usamljeni pojedinac”, koji je nosio u sebi nešto hladno filozofsko, držeći se premise: književnost je postupak! Od početka do kraja: formalističko-strukturalistički. I još da dodam: kao takav nije bio nihilista. Slika sveta u Herbetovoj poeziji je slika vremena u kome je živeo. Podjednako sadrži sadašnjost i prošlost. Njegov lirski junak je istovremeno arkadijevac i varvarin. Kao mislilac i pesnik Herbert je pre svega realista. U galeriji njegovih likova pored anđela nalazimo i đavole, pored dobrih i zle, pored filozofa tirane, pored umetnika naučnike, Marka Aurelija, Spinozu, Kaligulu, Betovena, Gogena, Kropotkina, Isidoru Dankan, Hamleta, Fortinbrasa, Mona Lizu, Apolona, Minotaura, Hermesa, Jonu, Prometeja itd. Sva pomenuta imena za njega su „galerija znakova”, „lirika uloga”, pozorište u kome glavnu ulogu igra Gospodin Kogito, arhetip čovekove ličnosti. Istovremeno spoj arkadijca i varvarina. Stoga ne predstavlja samo događaj u poljskoj već i u svetskoj poeziji. Od ostalih razlikuje se time što „pokušava da misli”.
Biserka Rajčić
Izvor: Magazin Politika
