Evropska zelena agenda ambiciozno je predviđala da se emisija gasova smanji za 90 odsto do 2040. godine, u čemu je značajan doprinos trebalo da daju i poljoprivredne reforme. O tome se mnogo govorilo i još više planiralo i izgledalo je da je stvar gotova. Krah tog plana, međutim, upravo gledamo na ulicama evropskih gradova koje su zakrčili traktori. Kako se niko nije setio da pita one koji od poljoprivrede žive, šta misle o tome da im farme budu uništene, što smanjivanjem stočnog fonda, što ukidanjem olakšica i pomoći, to su oni sami izašli na ulice. Francuska, Nemačka, Belgija, Italija, Holandija, Mađarska, Poljska, Slovačka, Grčka, Portugalija, sve su se iznenada našle između zahteva već usvojene agende i besa sopstvenih građana. U jeku protesta, Evropski parlament zasut je jajima i kamenjem. Poruka nije mogla biti jasnija, to što je dogovoreno, moraće da se menja.
Sada i iz redova industrijalaca i političkih partija stižu apeli da se zacrtani ciljevi ipak promene i prilagode zahtevima demonstranata, ne bi li se izbegao dalji haos. Najzelenija Evropska komisija do sada, treba da nađe rešenje za ono što se činilo najboljim za zelenu tranziciju, a pokazalo se, ako ne najgorim, a ono svakako veoma lošim. Demonstranti tvrde da su umesto zelenijeg i zdravijeg okruženja, kako je obećavano, dobili gubitke i smanjenje tržišta.
Zabrinuti su zbog većih poreza, jeftinog uvoza, porasta cena energije, pojeftinjenja njihovih proizvoda, a poskupljenja drugih i na sve to još su im stigli i zahtevi zelenog plana, od smanjenja broja krava, optuženih da povećavaju emisiju gasova, do zahteva za ukidanjem pesticida, i onih dozvoljenih, do kraja ove decenije, oko čega nisu uspeli da se slože ni političari, pa je sve odloženo.
Pored toga, poslednjih nekoliko godina donele su pandemiju, klimatske promene koje su izazvale poplave, a uz sve i rat u Ukrajini, koji je poremetio tržište. Evropski poljoprivrednici jedva da su uspeli da udahnu, a stizale su nove nedaće, najzad pad proizvodnje bio je neminovan i to je donelo ozbiljne gubitke.
Rat u Ukrajini dodatno je uzdrmao tržište. Brisel je prvo uveo olakšice koje su povećale uvoz ukrajinsih proizvoda, koji su preplavili tržište, cene su pale i domaći proizvođači su počeli da beleže gubitke. Države koje su to previdele kao Mađarska, Slovačka, Poljska, uvele su svoja pravila, tako se jedinstvena evropska politika još jednom saplela o sopstvene odluke. Trgovina koja bi trebalo da podleže zakonima EU, ipak je rešena zakonima pojedinačanih država, koje su same donosile odluke o ukrajinskim proizvodima.
Vlade koje su se zaletele da smanje subvencije poljoprivredi, sada pokušavaju da ipak pronađu neki dogovor. Dok se govori o nedostatku novca i potrebi da farme budu samoodržive i da se ne oslanjaju na pomoć države, dotle se čuju odgovori da novca očito ima, kada je za pomoć Ukrajini odvojeno 50 milijardi evra.
Istovremeno se ispostavlja da je kupovina plodnog zemljišta od Afrike do Južne Amerike jedan od unosnijih poslova i da je za evropske države, kao i sve druge, važno da sačuvaju to što imaju. Ono što se naziva bezbednost hrane moglo bi ubrzo da postane najvažnije pitanje koje će pokazati koliko su dalekosežne bile odluke kojima se štitila poljoprivreda i da li je zelena agenda zaista bila najbolje rešenje.
Naruku farmerima idu izbori u junu, od kojih strahuju evropski političari. Evropska komisija već je dala predloge da se zaštite farmeri od jeftinog uvoza iz Ukrajine i da za sada stave na stranu mere zaštite životne sredine na koje su se žalili. To je jednokratno rešenje, ali je ipak nekakvo, a dobijeno je na zahtev poljoprivrednika, koji su sada pokazali da dobro razumeju šta od odluka koje donosi Brisel ide njima u korist, a šta ih uništava.
Ivana Janković
Izvor: NIN
