Zapadne službe su nakon pandemije kovida i posebno nakon početka ukrajinske krize promenile obrazac delovanja. Njihov glavni cilj sada je manipulacija uz pomoć bihevioralne psihologije
Lari Džonson, nekadašnji analitičar CIA, piše: „Više nemam ovlašćenja [za pristup obaveštajnim podacima] niti imam pristup poverljivim obaveštajnim procenama. Međutim, čuo sam da obaveštajne procene koje se daju američkim donosiocima političkih odluka i dalje navode da je Rusija u ropcu – i da njena ekonomija propada. Takođe, analitičari insistiraju da Ukrajinci tuku Ruse“.
Džonson dalje navoda da – pošto im nedostaju ljudski resursi na terenu – „zapadne agencije su gotovo u potpunosti zavisne od „zajedničkog izveštavanja“ (odnosno od „prijateljskih“ stranih obaveštajnih servisa) bez odgovarajuće provere unakrsnim ispitivanjem različitih navoda sa drugim izveštajima.
Praktično, ovo velikim delom znači da Zapad jednostavno ponavlja kijevske propagande slogane. Međutim, veliki problem nastaje kada se kijevska obaveštenja (kako Džonson kaže) upare sa britanskim izveštajima – radi „potvrde“.
Realnost je da je i ono što Ukrajina kaže takođe plod britanskog izveštavanja. To je poznato kao lažni kolateral – kada je ono što se koristi za potvrđivanje verodostojnosti zapravo poteklo od istog, jedinog izvora. To postaje – s umišljajem – umnožilac propagande.
Jednostavno rečeno, svi ovi navodi su odvraćanje od realnosti. Prosto, takozvani zapadni „obaveštajni rad“ nije više iskreno nastojanje da se razume kompleksna stvarnost, već je više postao alatka za falsifikovanje istančane realnosti kako bi se nastavio pokušaj manipulacije ruskom psihom kako bi se ona usmerila prema kolektivnom defetizmu (ne samo u vezi sa Ukrajinom, već i sa samom idejom da bi Rusija trebalo da ostane suverena celina).
I – onoliko koliko su „laži“ fabrikovane da pripreme rusku javnost za neizbežni poraz – njihov vidljiv deo je takođe usmeren da obuči zapadnu javnost za „grupno mišljenje“ prema kojem je pobeda neizbežna. I da je Rusija „nereformisana zla Imperija“ koja preti celoj Evropi.
Psihologija krda
Ovo nije slučajnost. Veoma je dobro osmišljeno. To je bihejvioralna psihologija na delu. Dezorijentacija od koje se „gubi glava“ stvarana tokom celokupne pandemije kovida; konstantno zapljuskivanje analitičkim modelima „zasnovanim na podacima“, označavanje bilo čega što je kritično prema „unifikovanoj poruci“ za antidruštvenu dezinformaciju –omogućilo je zapadnim vladama da ubede svoje građane da je „zaključavanje“ jedini racionalni odgovor na virus. To nije bilo istinito (kao što sada znamo), ali pilot projekat praktične primene bihejvioralne psihologije radio je bolje nego što su i njegovi tvorci očekivali.
Profesor kliničke psihologije, Matis Desmet, objasnio je da masovna dezorijentacija ne nastaje u vakuumu. Ona izrasta, kroz istoriju, od kolektivne psihoze koja sledi jednostavni scenario:
Kao i sa zaključavanjem tokom pandemije, vlade su koristile bihejvioralnu psihologiju da unesu strah i osećaj izolovanosti kako bi okupile velike grupe ljudi u „krda“ u kojima toksična podrugljivost prema svakoj nesaglasnosti obeshrabruje kritičko mišljenje i analizu. Komfornije je biti unutar krda, nego van.
Ovde je dominantna osobina lojalno držanje uz grupu – čak i kada politika daje loše ishode i kada su posledice uznemirujuće za savest članova. Lojalnost grupi postaje najviši oblik moralnosti. Ova lojalnost zahteva od svakoga člana da izbegava postavljanje kontroverznih pitanja, da preispituje slabe argumente ili da poziva na prestanak mišljenja u skladu sa pukim željama.
„Grupno mišljenje“ dopušta nastanak nekakve samozamišljene „stvarnosti“; njene veze sa realnošću postaju sve slabije i slabije da bi se na kraju pretvorila u deluziju – koja se uvek oslanja na navijačke istomišljenike za svoju potvrdu i dalju radikalizaciju.
Novi osnov
Tako da je to oproštaj od tradicionalnog obaveštajnog rada! I dobrodošlica za zapadne „Osnove obaveštajnog rada“ (Intelligence 101): geopolitika se više ne odnosi na bolje shvatanje realnosti. Ona se svodi na uvođenje ideološkog pseudorealizma – koji je univerzalno sprovođenje jedinstvenog kolektivnog mišljenja, tako da mu se pasivno povinuju, sve dok nije previše kasno da se promeni pravac kretanja.
Površno posmatrano, ovo može da deluje kao pametna psihološka operacija –čak i nešto što je „kul“. Ali nije, Opasno je. Namerno buđenje duboko usađenih strahova i trauma (na primer Velikog otadžbinskog rata za Ruse), budi oblik višegeneracijske traume unutar kolektivnog nesvesnog – one koja upućuje na totalno uništenje – što je opasnost sa kojom se Amerikanci nikada nisu suočili, i u vezi sa kojom nema nikakvog saosećajnog razumevanja sa američke strane.
Možda su, prizivanjem dugotrajnih, kolektivnih sećanja na kugu u evropskim državama (kao što je Italija) zapadne vlade shvatile da su sposobne da okupe građane oko politike prisile, koja je u potpunoj suprotnosti sa interesima građana. Ali narodi imaju sopstvene različite mitove i civilizacijske more.
Ukoliko je to bila namera (privikavanje Rusa na poraz i posledičnu „balkanizaciju“), zapadna propaganda ne samo da je omanula, već je postigla suprotno. Rusi su se gusto zbili protiv egzistencijalne zapadne pretnje – i spremni su da se, ako treba, bore do kraja kako bi je potukli. (Razmislimo za trenutak koje su posledice ovoga.)
S druge strane, stvaranje lažne slike neminovnog uspeha za Zapad dalje je neizbežno vodilo povišenim očekivanjima političkog ishoda koji ne samo da nije ostvariv, već se proteže u nedogled, kako ove fantastične tvrdnje o ruskom uzmicanju ubeđuju zapadne lidere da Rusija može da prihvati ishod u skladu sa njihovom konstruisanom lažnom realnošću.
Demontiranje mine
Još jedan autogol: Zapad je sada suočen sa zadatkom da demontira nagaznu minu svog sopstvenog biračkog tela uverenog u ukrajinsku „pobedu“ i rusko poniženje i raspad. Uslediće bes i dalje opadanje poverenje u elite na Zapadu. Kada ljudi ne veruju ni u šta što elite kažu nastaje egzistencijalni rizik.
Jednostavno rečeno, ovo pribegavanje teorijama o usmeravanju ponašanja uspelo je samo da dodatno zatruje politički diskurs. Ni SAD ni Rusija sada ne mogu da se direktno usmere ka čisto političkom diskursu:
Prvo, strane neizbežno moraju da prećutno psihološki prihvate dve poprilično odvojene realnosti, koje su sada pretvorene u nešto gotovo opipljivo kroz ove psihološke obaveštajne tehnike. Nijedna strana neće prihvatiti ispravnost ili moralnu pravičnost Druge realnosti, a ipak njihov emotivni sadržaj mora psihološki da bude prihvaćen, zajedno sa traumama na kojima se zasniva – ukoliko se želi da se otključa domen političkog.
Ukratko, preterane zapadne psihološke operacije će na jedan izopačeni način produžiti rat sve dok stanje na terenu konačno ne približi suprotstavljena očekivanja onome što bi bilo „novo moguće“. Na kraju, kada se ono što se percipira kao stvarnost ne „poklapa“ sa stvarnošću i kada nije iznijansirano, sam rat ublažava razliku između jednog i drugog.
Degeneracija zapadnih obaveštajnih službi nije počela sa nedavnim kolektivnim „uzbuđenjem“ zbog mogućnosti „psihološkog usmeravanja“ (nudge psychology). Prvi korak u ovom smeru počeo je sa promenom vrednosnih okvira koja seže sve do ere Klintona i Tačerove kada su obaveštajne službe bile „neoliberalizovane“.
Nisu više imale ulogu „đavoljih advokata“ – da donose „loše vesti“ (tvrdo zasnovani realizam) koje bi relevantno političko vođstvo uzimalo u obzir; umesto toga bila je uvedena radikalna promena u skladu sa praksama „poslovnih škola“ prema kojima je službama dat zadatak da „dodaju vrednost“ postojećim vladinim programima, ili (čak) da stvaraju „tržišni“ sistem u obaveštajnom radu.
Političari-menadžeri tražili su „dobre vesti. I kako bi se one „održale“, finansiranje je bilo povezano sa „dodatom vrednošću – uz premeštanje administratora veštih u upravljanju birokratskim poslovima na liderska mesta. To je označilo kraj klasičnog obaveštajnog rada – koji je uvek više veština, nego nauka.
Ukratko, to je bio početak vezivanja obaveštajnog rada za određene politike (kako bi se dodala vrednost), pre nego za tradicionalnu funkciju oblikovanja politika na osnovu utemeljenih analiza.
Tim B
U SAD politizacija obaveštajnog rada dosegla je vrhunac kada je Dik Čejni uveo obaveštajnu jedinicu „tim B“ koja je neposredno raportirala njemu. Namera je bila da se postave anti-obaveštajci koji bi se borili protiv izveštaja obaveštajnih službi. Naravno, uspostavljanje „Tima B“ poljuljalo je poverenje među analitičarima, i zaobišlo je rad tradicionalnog kadra – što je Čejni i nameravao (Imao je da opravda jedan rat – onaj u Iraku.)
Ali postojale su i druge strukturalne promene. Prvo, do dvehiljaditih, „narcizam pobuđenih“ (woke narcissism) počeo je da pomračuje strateško promišljanje – stvarajući svoje sopstveno grupno mišljenje. Zapad jednostavno nije mogao da se oslobodi uverenja da je središte Kosmosa (iako ne više u rasnom smislu, već putem svoje probuđene osetljivosti prema „politikama žrtve“ – koje zahtevaju beskrajna obeštećenja i reparacije – i činilo se da ove „pobuđene vrednosti“ sasvim slučajno potvrđuju Zapadni obnovljeni „moralni primat“.)
Na paralelnom nivou, američki neokonzervativci su se prošvercovali na ovaj novi „univerzalizam pobuđenih“ kako bi učvrstili parolu „iskonske važnosti Imperije“. Neizgovorena posledica ovoga je, naravno, to što izvorne vrednosti američke republike ili Evrope, ne mogu biti preosmišljene i zastupane u sadašnjosti, sve dok ih kolektivno mišljenje „liberalne“ Imperije određuje kao pretnju po zapadnu bezbednost. Ovaj problem i borba nalaze se u samom središtu današnje američke politike.
Ipak ostaje upitno zbog čega obaveštajne procene koje dobijaju američki političari tvrde da Rusija doživljava ekonomsku imploziju i da Ukrajina pobeđuje – uprkos onome što se lako može videti na terenu?
Pa, nema problema; vašingtonski tink tenkovi imaju vrlo, vrlo izdašno finansiranje od vojno-industrijskog sveta, s tim da znatan deo ovih sredstava odlazi neokonzervativcima – koji insistiraju da je Rusija osrednja „benzinska pumpa“ koja se predstavlja kao država, a ne sila koju bi trebalo shvatiti ozbiljno.
Neokonzervativne kandže
Neokonzervativne kandže razdiru svakoga ko se usudi da pređe „njihove linije“ – i tink tenkovi upošljavaju armiju „analitičara“ koji proizvode „akademske“ izveštaje prema kojima ruska industrija – onoliko koliko ona zapravo i postoji – doživljava kolaps. Od prošlog marta, zapadni vojni i ekonomski eksperti su u gotovo pravilnim razmacima predviđali da Rusija ostaje bez raketa, dronova, tenkova i artiljerijske municije – i da troši svoju živu silu slanjem ljudskih talasa slabo uvežbanih vojnika na ukrajinske utvrđene položaje.
Logika je jasna, ali je uprkos tome pogrešna. Ukoliko celokupni NATO grca da snabde artiljerijskom municijom [Ukrajinu], Rusija sa ekonomijom veličine jedne omanje države Evropske unije mora – logično – da stoji još gore. I ukoliko mi (SAD) dovoljno oštro zapretimo Kini da ne snabdeva Rusiju, potonja će na kraju ostati bez municije – i Ukrajina koju podržava NATO „odnosi pobedu“.
Ovakvo razumevanje je u potpunosti pogrešno zbog konceptualnih razmimoilaženja: ruska istorija je istorija „totalnog rata“ koji se vodi dugotrajno, na sve ili ništa, i koji je beskompromisni sukob protiv nadmoćne, uporedive snage. Ali ono što je inherentno ovoj zamisli jeste važnost uverenja da se takav rat vodi godinama, i da je njegov ishod uslovljen kapacitetom za povećanje vojne proizvodnje.
Konceptualno, SAD su se osamdesetih godina preustrojile od posleratne vojno-industrijske paradigme prema premeštanju proizvodnje u Aziju i prema lancima snabdevanja koji rade „tačno na vreme“. Praktično, SAD (i Zapad) usmerili su se u suprotnom pravcu u odnosu na „napregnute proizvodne kapacitete“, dok Rusija to nije učinila: ona je zadržala pojam održivosti koji je doprineo očuvanju Rusije u Velikom otadžbinskom ratu.
Stoga, da li su zapadne obaveštajne agencije ponovo pogrešile, odnosno pogrešno protumačile realnost? Ne, nisu „pogrešno“ protumačile realnost. Njihova namera je bila drugačija.
Nekoliko onih koji su ispravno shvatili dešavanja je nemilosrdno karikaturalno prikazivano kao predmet ismevanja kako bi izgledali što apsurdnije. A „Osnove obaveštajnog rada“ su preosmišljene kao smišljeno negiranje bilo kog mišljenja izvan zadatih obrazaca, dok je većina zapadnih građana pasivno prihvatila grupno mišljenje – sve dok nije postalo previše kasno da se razbude, i da promene opasnu putanju kojom su se uputila njihova društva.
Nepotvrđeni ukrajinski izveštaji (izveštavanje preko veza) kojima su se služili zapadni lideri nisu stoga „greška“ – već su smišljeno poželjno svojstvo paradigme „Osnove obaveštajnog rada“ koja je usvojena sa namerom da zbuni i zaglupi biračko telo.
Alister Kruk
Izvor: Stretegic Culture Foundation
Prevod: Novi Standard