Када се упореде политичке приче о „реформама“ у Демократској партији социјалиста и оно што је јавност могла чути од новог руководства ДПС-а јасно је да се ради о веома удаљеним и недефинисаним „промјенама“ заснованим на неодређеностима, из више разлога.
Избор Данијела Живковића за новог предсједника ДПС-а је био и више него очекиван, не због његових посебних заслуга за ту партију, већ због одлуке онога ко и даље стварно одлучује о свему у тој партији. Истовремено, приказивање Мила Ђукановића малтене као „митске личности“ од стране Живковића и „драматизација“ његове улоге у новијој политичкој историји Црне Горе представља феномен култа личности, неразумљив за 21. вијек. Живковићева реченица изречена у Никшићу „једина сатисфакција за мене ће бити када видим леђа овима који су сада на власти, кад их видим у политичкој прашини и када вратимо Мандића, Кнежевића и све друге непријатеље Црне Горе у онај бокс у Скупштини Црне Горе који њима припада“ јасно говори о профилу личности новог предсједника ДПС-а. Очито је Живковић одлучио да настави са праксом свог претходника и ловом на „државне непријатеље“ и да ће му то бити главни задатак. Нови ловац одлучан је да се опробаним методама обрачуна са свима који нијесу по вољи његовој партији.
Наравно, под условом да му се пружи прилика да искаже способности у лову те врсте, односно ако бирачи на наредним парламентарним изборима буду уважили ту његову склоност. Све до тада мора остати у опозицији и спремати стратегије лова, а то може потрајати. Није фер да само Андрија Мандић и Милан Кнежевић имају привилегију да буду „државни непријатељи“. Мораће нови лидер ДПС-а да смисли ко би све могао бити нови „непријатељ државе“ с обзиром на то да је није изјаснио ко су и „други непријатељи“.
Уз то може замишљати како да прошири „бокс у Скупштини“ који припада тој врсти људи и политичара јер је велико питање колико ће бити оних који неће бити по вољи Живковићу. Све под условом да му бирачи пруже шансу да настави политику прогањања људи у Црној Гори који не дијеле ставове партије којом ће руководити. Они који познају политичку ситуацију кажу да је то немогуће у догледно вријеме, да ће ДПС на следећим изборима бити између 15 и 18 одсто и да та таква политичка понашања морају остати иза нас. Наравно, не треба ометати новог лидера ДПС-а Живковића да вјежба и усавршава технике проналажења и лова „државних непријатеља“ све док је у опозиционом статусу, јер су последице минималне. Познато ми је зашто и кога може АНБ профилисати као екстремисту, али такав појединац нема статус државног непријатеља све док се не створе услови да његово чињење озбиљно угрожава уставни поредак.
Да ли су Андрија и Милан и сви „други непријатељи“ баш такви или су уствари највећи државни непријатељи Црне Горе они који су, злоупотребљавајући положај и овлашћења, поткрадали сопствену државу и њене ресурсе, учествовали у огранизованом криминалу и корупцији, прилагођавали законе својим потребама и тако стицали моћ стварајући приватну државу и још много тога, без имало осјећања према држави и њеним грађанима.
Када се упореде политичке приче о „реформама“ у ДПС-у и оно што је јавност могла чути од новог руководства ДПС јасно је да се ради о веома удаљеним и недефинисаним „промјенама“ заснованим на неодређеностима, из више разлога. Први, да не ремете „шефову“ вољу, а тиме и стечене политичке позиције у партији, други да покушају да остану близу бар једном броју својих гласача. Трећи је да се тиме ново руководство партије већ сада дистанцира од преузимања одговорности за било какве последице које могу наступити у будућем раду. Најављујући да нема посебних промјена у програмским циљевима, да ће да се врате „теренском раду“, а посебно представљајући своју једину политичку сатисфакцију којом је зацртао лов на „државне непријатеље“, Живковић и потпредсједници осигуравају алиби за могући неуспјех на следећим парламентарним изборима.
Како ће бити организован и лов на терену, да ли ће ићи сви скупа или свако појединачно, како ће филтрирати прикупљена „оперативна“ сазнања и да ли ће бити формирани досијеи у документационим фондовима ДПС-а, остаје да видимо.
До тада треба истаћи сјајну изјаву премијера Милојка Спајића: „Честитам свима који су именовани у задњих десет година на све функције, свим заставама желим све најбоље. Желим све најбоље, желим да свако своју заставу закачи, коју год мисли да треба. Да се поноси њом, подржавам истицање и тробојке и гаетуше, и албанске и бошњачке, свих застава уз државну која је обавезна и законом“. Излагање закључује „желим да се фокусирам на развој државе и учлањење у ЕУ“.
Ратко Контић
Извор: Дан
