Ако би се кренуло и с трауматичним крајем државе, онда питања гласе: Да ли је Југославија завршила природном смрћу? Можда је убијена? Да ли је извршила самоубиство? Или су је други „самоубили“?
Пише: Миодраг Лекић
Није лако питање – што је у духовном смислу остало на рушевинама бивше заједничке државе. Да ли се југословенски простор, који се у најновијој терминологији назива регион, на неки начин репродукује у културном смислу. И какав је однос националних култура према тој појави.
Да би се евентуало одговорило на ове компликоване теме изгледа да је неизбјежно осврнути се на оно претходно, за неке и трауматично питање, на тај филм ноире о држави прохујалој са (само)убилачким вихором.
На такав осврт упућују и неки недавно округли датуми о значајним догађајима у заједничкој држави који се сада дочекују на различит, па и полемички начин.
Недавно, 29. новембра, а поводом засједања АВНОЈ-а 1943. се обиљежавало, наравно нигђе званично, 80 година од почетка конституисања социјалистичке Југославије.
Двадесет пет година раније свој почетак је имала Прва југословенска држава, настала 1. децембара 1918. године.
Дакле, заједничка држава, Славија на југу – можда ће овај назив некоме лакше пасти, трајала је негђе око 70 година. Њен крај неко слави, неко жали, неко је разочаран.
Неко је огорчен. Мало ко је остао индиферентан.
Ако би се кренуло и с трауматичним крајем државе, онда питања гласе: Да ли је Југославија завршила природном смрћу? Можда је убијена? Да ли је извршила самоубиство? Или су је други „самоубили“?
Истрага је у току.
У озбиљним анализама мора се почети од унутрашњих узрока, али и прећи на утицај међународног контекста.
Без сумње постојала је велика осјетљивост Југославије на међународне токове, односе снага и интересе на Балкану. За ову прилику констатујмо да је Југославија геополитички резултат побједника Првог свјетског рата. Потврђена побједничким односом снага након Другог свјетског рата.
Придружио бих се онима, који сматрају да Југославија није била историјска случајност. Нити да је њен крај био историјска нужност.
Могуће да нису без аргумената ни они који – подсјећањем на крај, посебно начин краја, прве Југославије 1941. и оне друге 1991. – закључују да јој није било спаса.
Можда да овако сумирамо причу:
Било једном у двадесетом вијеку. Настајање и нестајање једног идеала. Затим и реалности у облику заједничке државе. Идеал, који је као и многи био утопија? Можда. Ипак, конкретна утопија, јер идеал је остварен, бар за неко вријеме. Најбољи су је стварали, најгори су је рушили? И ова теза дијели многе. Можда је Југославија некоме била циљ, некоме средство.
Извјесно, била је латентно етноцентрична. Али била је, док је функционисала, фасцинантна у свом јединству различитости или разликама у јединству. Све на Балкану.
Ако је тако, онда опет на ред долази тешко питање. Kо нас оно завади?
У сваком случају, Југославију је било лакше створити него одржати је у животу. И да су клице аутодеструкције почеле да се развијају од самог почетка стварања државе.
Етноцентрична структура на почетку приче и све до данас је погодовала национализовању многа тога. Прије свега интереса, затим духовности, па и историје. Појавили су се и вампири прошлости. Парадоксално, историографија је дијелом постала родно мјесто некултуре сјећања.
Зато се већ дуже вријеме покушаји објективног сагледавања и превладавања прошлости, покушаји, дакле, развијања културе сјећања, врло лако претварарају у грађански рат сјећања.
Оно што остаје извјесно јесте да ниједна компонента бивше државе након отцјепљења није отишла у васиону. Сви географски остајемо на истом мјесту. Чак су прокламовани циљеви на међународном плану исти или врло слични, ако се може свима вјеровати.
Зато није тешко закључити, ако и рационалност долази на ред, да нам нам је у заједничком интересу да у сусједству живимо толерантно и сарађујући, колико је све то могуће.
Вјероватно, и једино на добровољној основи, треба поштовати историјско трајање Југославије и позитивне стране заједничког живота у њој. Па и тријезнити се од претјераног југословенства, ако ће тиме некоме бити боље.
Што је са културом, заправо – да ли је она била препрека интеграцији простора. Другим ријечима, да ли је и она допринијела свему, чак да ли је све кренуло ка ирациноналном, баш из (псеудо)културе, као неки облик изворног гријеха.
Очигледно више је питања него одговора. Мада се и у самим питањима налазе нека објашњења.
Онда да, можда, оставимо југословенско путовање, са доста слијепих путника, у пртљагу питања и (не)одговора.
Па да кренемо од нормалног, без крајности еуфорија и негационизма, третирања претходних већих датуме и јубилеја које казаљке историје, хтјели ми то или не, прецизно откуцавају. Опет за неке, као баук који квари нове реалности на овом простору, за друге, као бусола која помаже да се снађемо у насталом хаосу.
Државне границе не значи затварања праве културе.
Култура је естетика. Зато и надилази локално. Култура је у својој основи мост. Она није граница, најмање блиндирана.
Крлежа, Андрић, Селимовић, великани књижевници, узгред присталице Југославије, (Андрић: „И најгора Југославија, боља је од ниједне“), били су увјерени, не из страха, већ убјеђења, да је таква држава била најбоља геополитичака солуција за простор о коме је ријеч.
Њихова књижевна дјела остају релевантна на цијелом заједничком простору.
Дјела која су писана на истом језику. Сада четвороименом.
Чињеница да постоји у овом тренутку значајна интеракција културног стваралаштва, у облику позоришта, литературе, филма…Зато није мали број оних који долазе до закључка – да ако није било тако тешко разбити државу Југославију, неће ићи баш лако уништити југословенску културу. Или заједничку културу на простору бивше државе.
Изгледа нам да црногорска култура или културе на црногорском тлу – претходно провјетрене, озбиљно самодефинисане и пожељно међусобом интегрисане – не би осјећала тјескобу у коорелацији са југословенском као заједничким наслеђем.
„Увод у Југославију“ је наслов нове књиге загребачког професора Дејана Јовића. Одмах да објаснимо – не ради се о уводу у обнову Југославије.
Ради се о уводу, претпостављам и да то није спорно, о једној лекцији историје. Која нам је нешто позната и прије читања. Лекцији на бази чињеница, без у међувремену намножених вампира прошлости, с потенцијално корисним поукама. Између осталог, и како боље наставати у новим државно-правним реалностима које су настале из претходно заједничке државе.
Прича о пост-југословенском подручју, заправо о културама, њеним интегративним елементима, али и контроверзама оклеветаног наслеђа се наставља.
То је донекле прича и о Црној Гори. Некада и сада.
*(Аутор је политичар и диломата, некадашњи шеф црногорске дипломатије и амбасадор СРЈ у Риму)
Извор: dan.co.me
