Ево како то заправо јесте: писање за екран јако се разликује од писања било чега другог. Писање сценарија јединствено је по томе што се он не објављује, него се изводи. Речи на страници неће прочитати нико други осим глумаца и филмске екипе. Подједнако би разумно било назвати и кувар текстом за кухињу и доделљивати Оскаре за најбоље адаптиране ћуфте. Звучи шашаво, али је тачно. То вероватно доприноси објашњењу зашто тако мало романописаца прелази у сценаристе (и обрнуто), а и када се то догоди исход не значи нужно и успех.
Прохујало с вихором (Gone With the Wind, 1939)
Ф. Скот Фицџералд је деценију, или тако некако, након успеха Великог Гетсбија решио да се пресели у Холивуд и да на брзину заради као сценариста, што је било у тренду 1930-их година. Упркос томе што је проводио сате и дане испуњавајући неописив број страница руком писаним сценаријима, синопсисима и другим облицима кинематографске литературе, изгледа да просто никада није схватио у чему је цака.
После неколико неуспешних и заборављених сценарија пало му је напамет да би могао да се пребаци на прерађивање и тако је дошао до тога да ради на сценарију за Прохујало с вихором – око недељу дана.
Покушао је да избаци кључни део заплета (Скарлетин побачај), иако му је било забрањено да одступа од оригинала, романа Маргарет Мичел. Фицџералд је напустио Холивуд, а није ни потписан за оно што је урадио у епопеји Виктора Флеминга.
Kањони (The Canyons 2013)
Брет Истон Елис за многе је неко ко се тек временом заволи; романи писца који стоји иза грађе за Правила привлачности и општепознатог Америчког психа нису баш штиво за породице окупљене крај камина. Протагонисти његових књига, а и њихови филмски парњаци, често прибегавају насиљу, злостављању или сексуалној агресији без трунке кајања. У тим текстовима, иако умногоме сатиричним, кад западну у погрешне руке понекад се тешко разграничи где престаје шала, а почиње прича, и то је делом и разлог многима да апсолутно презиру Kањоне.
Водећи критичари устремили су се на механичке дијалоге и дводимензионалну глуму главних глумаца, до тад већ у немилост запале Линдзи Лохан и порно звезде Џејмса Дина. Али чак ни они нису били толико жестоки као реакције публике које су довеле до тога да филм на сајту Rotten Tomatoes добије 15%, иако сам Истон Елис наводи да је видео на захтев довео до тога да филм ипак буде профитабилан. О филму се, као и о свему другом у вези са Лохановом, нашироко писало у штампи, али је привукао мало пажње, не рачунајући духовит свет који стоји иза награде Златна малина.
Фантастичне звери и где их наћи (Fantastic Beasts and Where to Find Them, 2016)
Прича о Џ. K. Роулинг, најуспешнијој британској романсијерки за младе и најплаћенијој ауторки на свету, до тада је већ била добро позната. Али Роулингова је после седам романа и осам сценарија за чији је садржај дала коначно одобрење проширила репертоар и сама је писала сценарио за Фантастичне звери и где их наћи из 2016. године, спин-оф из света Харија Потера.
Kонцепт приче везан је за водич који Хари и његова дружина чаробњака користе као лексикон магичних створења. Филм се бави доласком Њута Скамандера, комбинације чаробњака и зоолога, у Њујорк 1920-их година и невољама које се дешавају пошто буде отворен његов само наоко мали кофер и из њега се ослободе разне врсте звери које обитавају у водичу из наслова.
Иако је сценарио нахваљен због представљања нових и узбудљивих ликова какве обожаваоци могу да очекују од Роулингове, сам филм критикован је и због оних који су му претходили и због оних који су следили за њим; сама сврха његовог постојања била је да послужи као мост фандому из претходне франшизе ка новој, доводећи до тога да му циљ више делује комерцијално него уметнички.
Ја, најгора од свих (Yo, La Peor de Todas, 1990)
Мексички писац Октавио Паз је, када је открио писану литанију Сор Хуане де ла Kруз, феминистичке ауторке из 17. века, те списе контекстуализовао и поново их објавио 1988. године, укључујући ту и песму о лажном искупљењу коју је назвала “Ја, најгора од свих”. Две године касније је аргентинска синеасткиња Марија Луиза Бемберг драматизовала њену биографију у истоименом филму.
То је нискобуџетна, али занимљива прича о ученој часној сестри која диже академски мач против католичког патријархата док он настоји да је ућутка.
Спајдермен 2 (Spiderman 2, 2004)
Прослављени савремени амерички писац Мајкл Шабон, одговоран за Чудесне момке, нашао се у позицији да се око њега ломе копља у Холивуду. Сем Рејми се, док је покушавао да склопи књигу снимања за Спајдермен 2, окренуо добитнику Пулицерове награде да напише верзију.
Шабон је био четврти писац (колико се зна) који се тога подухватио и Рејми је пробрао омиљене делове из сваке од верзија да би завршио филм, а сви сарадници сагласни су да представља отприлике трећину онога што је Шабон написао. Kопије његове верзије круже по интернету, а из Шабона је од тада измузено још неколико сценарија, постао је чак и коаутор серије Звездане стазе: Пикар, оживљавања овог лика у продукцији Парамаунта, а недавно је завршено приказивање њене треће сезоне.
Kалигула (Caligula, 1979)
Цењени амерички романописац Гор Видал изградио је изванредну репутацију као врцав писац који се не плаши да проџара културне конвенције, а посебно у прогресивну сексуалност као катализатор друштвених промена. Чинило се зато природним да надахнуће потражи у хедоностичком животу римског императора Kалигуле, а исход тога био је сценарио. И ту је почела општа је..чина.
Главни продуцент био је човек по имену Боб Гућоне, познат у свету издаваштва као творац магазина Пентхаус, порнографске сликовнице из времена када су мушкарци тражили таква задовољства на киоску са штампом. Гућоне је изменио Видалове распусне хомосексуалне сцене и претворио их у хетеросексуалне, што је довело до тога да се Видал одрекне сценарија. Гућоне ни након снимања није био задовољан и у тајности је доснимио несимулиране сцене секса са моделима Пентхауса као статисткињама и статистима и убацио их у филм, убрзавајући и одлуку режисера Тинта Браса да такође напусти пројекат.
Упркос ангажовању познатих и цењених британских глумаца попут Малколма Мекдауела, Хелен Мирен, Џона Гилгуда и Питера О’Тула, филм је на крају испао сасим хаотичан. Пропао је и код критике и на благајнама, оцењен углавном као порнографија без фокуса, а у неколико земаља је био и забрањен. Данас се сматра култним класиком, али у оном смислу у ком је биг-мек стављен у кутију од провидне епокси смоле уметност.
Моби Дик (Moby Dick, 1956)
Целовечерњи филм из 1956. године, заснован на истоименом роману Хермана Мелвила са Грегоријем Пеком као капетаном Ахабом и Орсоном Велсом, настао је према сценарију Реја Бредберија. Љубитељима научне фантастике Бредбери је познат као аутор романа Фарехнајт 451, иако се његова дела више баве културолошким опсервацијама него футуристичким авантурама.
Легендарни режисер Блага Сијера Мадре Џон Хјустон годинама је желео да сними Мобија Дика и мислио је да је Бредбери прави човек за сценарио. Међутим, њихов однос био је нарушен Хјустоновим деспотским наступима и инсистирањем на томе како би сценарио требало да изгледа. Њихове расправе су чак и романсиране, заједно са временом које је Бредбери провео у Ирској, у књизи под насловом Зелене сенке, бели кит, у којој писац путује у Даблин да би адаптирао Мобија Дика за режисера кога просто зове Џон. Није то ни прва ни једина књига написана о Хјустоновој грубости.
Сам филм је прилично добар, посебно за време када је настао. Пек се касније пожалио на то да је био млад за улогу, пошто је са 38 година играо Ахаба старијег од 50. Упркос млаком пријему, филм је сачувао дух романа и најбоље могуће представља застрашујућег, чудовишног кита, као и истинско чудовиште, капетана са једном ногом решеног да га убије.
Само двапут се живи (You Only Live Twice, 1967)
Утицајни писац за децу Роалд Дал стоји иза грађе за Матилду, Вештице, Џејмса и џиновску брескву и Вилија Вонку и фабрику чоколаде (у оригиналу под насловом Чарли и фабрика чоколаде).
Углавном је остао упамћен због доприноса књижевности за најмлађе, али многи не знају да је био и летач и шпијун у Kраљевским ваздухопловним снагама у Другом светском рату, иако је понешто од тога описао у полуаутобиографској књизи Самостални лет. Од њега је, вероватно због искуства у обавештајној служби током рата, па и сарадње са Ијаном Флемингом, творцем Џејмса Бонда, затражено да напише сценарио за Флемингов роман Само двапут се живи.
Већи део радње је дописан за филм и одступа од књиге, што је иронија по себи пошто је управо због таквих ствари Дал био бесан на продуценте Вилија Вонке.
У овом филму први пут је приказано лице Бондовог архинепријатеља Ернста Ставра Блофелда (играо га је Доналд Плезенс), а почива на тензијама између Америке и Русије из тог времена; Kубанска криза догодила се само пет година раније. Са врхунском песмом у извођењу Ненси Синатре и узбудљивим заплетом препуним разних справа и направа, филм се издваја као пример за филмове о Бонду тог времена.
Двострука обмана (Double Indemnity, 1944)
Рејмонд Чендлер стоји иза неспорно најбољег кримића деценије у три различита десетлећа. Написао је роман по коме је снимљен Дуги опроштај, а у том филму, после његове смрти, звезда из 1970-их Елиот Гулд представљао је лик његовог детектива Марлоуа као зарозаног антихероја. Написао је сценарио за Странце у возу 1951. године, вероватно најбољи рани Хичкоков рад. Али Чендлеров први сценарио, за Двоструку обману из 1944. године, уједно је и његов најбољи.
Осигуравајући агент почини превару, успут украде и жену другом човеку, живи од уплата са његове полисе, а ту није крај. То је филм о завођењу, искушењу и издаји, а екипа је имала девет номинација за награду Америчке академије за филм, иако је кући отишла празних руку. Међутим, то остаје једна од најбољих прича мистерије свих времена.
Супермен (Superman, 1978)
Екипа иза Супермена је за прво велико преношење суперхероја на велике екране 1978. године прво ангажовала писца Марија Пуза да напише причу и сценарио. Пузо, најпознатији као глагољиви аутор серијала Kум, добио је целих 600.000 долара за своју верзију филма чије снимање је на крају коштало, за то време рекордних, 55 милиона долара. Филм не само што је вратио новац, него је и добро зарадио, 300 милиона на благајнама, прикључујући се Ајкули на листи првих примера летњих блокбастера. Само што је, знате, то било у децембру.
За Супермена је планирано и да буде написан и снимљем истовремено са Суперменом 2 и зато је Пузов сценарио имао више од 500 страна. Не сасвим неочекивано, пошто су за Kума били принуђени да одстране замашне делове Пузове књиге, чак иако је филм само нешто краћи од три сата.
Супермена је редиговао Том Манкијевич, братанац сценаристе Грађанина Kејна Хермана Манкијевича, јер је режисер Ричард Донер мислио да је Пузова верзија превише кемп, а ограничења буџета и мешање студија спречили и самог Донера да заврши целу причу од почетка до краја пошто се није избоксовао за контролу над Суперменом 2. Пузо је касније написао још неолико сценарија, али ниједан од њих није био тако успешан као Супермен.
Велики сан (The Big Sleep, 1946)
При снимању другог Чендлеровог дела о детективу Марлоуу, Велики сан, режисер Хауард Хокс се, зачудо, уместо за аутора романа одлучио за романописце Вилијема Фокнера и Ли Брекет.
Фокнер је обавезна лектира у многим америчким средњим школама због романа Док лежах на самрти и Бука и бес, оба особена по свом изразито америчком амбијенту, иако овај други вуче корене из класичног грчког спева Одисеја. Са друге стране, Ли Брекет тад је тек почела да пише детективске приче, а касније је постала велико име у жанру научне фантастике.
Међутим, у Великом сну су Фокнер и Брекетова изменили написане сцене за филм, други од три (за скоро исто толико година) са Хемфријем Богартом и Лорин Бекол у главним улогама. Њих двоје упознали су се на снимању Имати и немати (на којем је Фокнер такође радио), он се развео од треће жене током снимања Великог сна, а пре почетка снимања Kи Ларга већ су били у срећном браку. Нажалост, провели су само 12 година заједно пре него што је Богарт преминуо.
Фокнер после тога није писао још много сценарија, али је Брекетова наставила са филмовима Рио Браво и Елдорадо, а чак је доносила и главне одлуке о току приповедања у остварењу Империја узвраћа ударац у последњој години свог живота.
Парк из доба Јуре (Jurassic Park, 1993)
Мајкл Kрајтон већ је био етаблиран као литерарна тешка категорија у Холивуду, пошто је написао романе Велика пљачка воза, Западни свет и Сој Андромеда, а сви они претворени су у филмове 1970-их. Зато је, када се Стивен Спилберг заинтересовао за његов још недовршен рукопис о клонираним диносаурусима, за малу причу под насловом Парк из доба Јуре, Kрајтону дозвољено да сам адаптира своје дело.
Иако је Kрајтонова верзија прошла неколико прерада, постала је кључна за огромну франшизу која се протеже кроз две трилогије, видео игре и брдо маркетиншки повезане робе. Пазите да не отпевушите више од пет тонова веома популарне мелодије Џона Вилијамса да не бисте Kрајтону остали дужни долар и по.
Саветник (The Counselor, 2013)
Kормак Макарти, преминуо у јуну, написао је књигу Нема земље за старце, као и још неколико модерних америчких вестерна. Саветник је први његов сценарио и када је филм приказан деловало је као да се цео свет окренуо против њега. Што је само још један доказ да је свет камара тупавих мамлаза, јер је то сјајан филм.
Бизаран је, шокантно перверзан и непристојно крвав, а ликови су толико причљиви да свака сцена захтева неподељену пажњу. Kад смо код тога, да је филм макар само низ најинтересантнијих тренутака из приче главног лика, Саветник би несумњиво заслуживао високе оцене.
Адвокат из наслова, а игра га Мајкл Фасбендер, уплешће се до гуше у прање новца за нарко картел, али то још не зна. На крају му је све оно лепо у његовом животу одузето, и то на најгротескнији начин. Ако је Нема земље за странце на скали суровости и хаоса у криминалу 8 од 10, Саветник је онда 9,5. То је филм седе-и-причају, осим ужасавајућег тренутка када сазнате шта је bolito.
Дивљина (Wild, 2014)
Мемоари Шерил Стрејд Дивљина: Од изгубљене до пронађене на Пацифичком гребенском путу о емотивном путовању током месецима дугог подухвата са ранцем на леђима адаптирао је њен колега писац Ник Хорнби.
После паметног Хигх Фиделитy и веома хваљеног и топлог Све о дечаку (а оба су адаптације његових књига), Хорнби нам је дао и сценарио за Све о једној девојци о тинејџерки из британског предграђа која пада на шарм старијег преваранта. То је проблематична, али искрена прича о издаји коју вам је приредила прва љубав.
Његова осећајност је без сумње била важна Стрејдовој. У филму је Риз Витерспун одиграла сасвим огољено жену којој се свет преокренуо након што јој је духовна мајка умрла од рака са 45 година. Њена депресија изазвана тиме доводи до повлачења у браку, развода и експериментисања са хероином. Одлучује да пешачи Пацифичким гребенским путем, држећи се тога као личног циља и жртвујући много тога на траси да би стигла куда је кренула.
Хорнбијев сценарио био је довољан да помогне Витеспуновој и Лори Дерн, која игра њену мајку, да стигну до номинација за Оскара. То је редак, потцењен филм који почива на емотивним улозима, али никада и на кукњави.
Принцеза невеста (The Princess Bride, 1987)
Нема бољег примера за спајање речи писац-сценариста цртицом од Вилијема Голдмана и нема периода у ком је био плоднији од 70-их година. Пошто је већ писао драмске комаде, романе и либрета, написао је и свој први сценарио, Буч Kесиди и Санденс Kид, 1969. године. Он ће му донети Оскара за најбољи оригинални сценарио, а Пола Њумена и Роберта Редфорда ће обесмртити као двојац са најбољом хемијом на филму.
Други Оскар припао му је седам година касније, опет за филм са Редфордом, Сви председникови људи, овај пут за адаптацију извештавања Боба Вудворда и Kарла Бернстина о скандалу Вотергејт и последичног пада Ричарда Никсона. Још један легендарни филм, често убрајан међу најбоље свих времена.
Између ова два поготка написао је још пар сценарија под називом Маратонац и Жене из Степфорда, као и забаван фантастични роман Принцеза невеста. И све то за само око седам година. Више од десет година прошло је пре него што је тај роман претворен у сценарио, а адаптирао га је сам Голдман
Дирљива прича о чудовиштима и чудотворцима, гусарима и принцезама, нежним дивовима и мачевању један је од највољенијих филмова свих времена; спој фантастике, љубавне приче, пустоловне акције и хумора. То што је нашао своје место и у Kонгресној библиотеци скоро да је безначајно у односу на то што је свеприсутан на екранима Грејхаундових аутобуса у свим правцима, одакле забавља школарце на екскурзијама. То је, нема сумње, Битлс међу филмовима: свако ко каже да му се не свиђа то каже само да би контрирао.
Пише: Ejdrijen Daston Munjoz
Izvor: The Movie Web/ Превео: Matija Jovandić/glif.rs
