Постманова визија будућности, односно садашњости, иако написана пре безмало четири деценије и даље је више него актуелна, с његовим указивањем да људи затрпани информацијама не могу да разлуче важно од неважног, релевантно од тривијалног, способни да виде свет само у фрагментима а неспособни да појме контекст, значење, смисао… Постман је сматрао да озбиљна дискусија о медијима може да буде излаз и веровао је да постоје људи кадри да такву дискусију воде.
Пише: ПРЕДРАГ ДРАГОСАВАЦ/ОКО/РТС
„Где се дену јавни дискурс, где нестаде?“, питају се данас мање-више сви, независно од географске ширине и дужине. Фрагментизовање, тривијализовање, обесмишљавање и јавности и дискурса постали су опште место… Како? Зашто? Докле?
Амерички теоретичар медија Нил Постман (1931-2003) одговарао је на та питања кад их скоро нико није постављао, пре безмало четири деценије.
Технологија, говорио је, представља фаустовску нагодбу – она даје и узима; са сваком новом технологијом морамо да се запитамо шта ће нам донети и чега ће нас лишити: „Штампарска преса уништила је усмену традицију; телеграфија је поништила простор; телевизија је понизила реч; рачунар ће можда деградирати живот заједнице.“
Постман, који је добар део радног века провео као професор на Њујоршком универзитету, промишљао је како (нова) технологија утиче на културу, образовање, медије и како се све то одражава на наше свеукупно поимање стварности око нас, на поимање јавног интереса или прошлости…
Забављајмо се док не цркнемо
Тим темама бавио се у различитим својим књигама, међу којима су: „Технополија: Предаја културе технологији“ (Technopoly: The Surrender of Culture to Technology, 1992), „Нестанак детињства“ (The Disappearance of Childhood, 1982), „Крај образовања: Редефинисање вредности школства“ (The End of Education, 1995), „Како гледати ТВ вести“ (How to Watch TV News, 1992).
Ипак, убедљиво најпознатија и најутицајнија књига, ево и двадесет година после смрти аутора, остаје „Забављаjмо се до смрти“ (Amusing Ourselves to Death, 1985), Постманово промишљање о „јавном дискурсу у доба шоу-бизниса“, којa нажалост никада није преведенa на српски.
Средином осамдесетих, када је Роналд Реган био председник САД а Хладни рат још у пуном јеку, Постманове тезе о последицама тривијализације мишљења иманентне телевизији – а на трагу Дебора и Маклуана – углавном су перципиране као помало интелектуално ексцентричне и претеране. Међутим, то што је тада звучало као претеривање данас се чита као остварено пророчанство и дијагноза садашњости.
Само годину дана после фамозне 1984, када се Америка уљуљкивала у (само)задовољству јер се Орвелова визија није остварила, што је, веровало се, значило да су потпорни стубови либералне демократије постојани кано клисурине, Постман је указивао да се заборавило да поред орвеловске постоји и друга, нешто мање позната али ништа мање мрачна визија од које подједнако подилазе жмарци: „Врли нови свет“ Олдоса Хакслија.
„Орвел се плашио оних који би забранили књиге. Хаксли се плашио да неће бити разлога за забрану књига, јер неће бити никога ко би их читао“, написао је Постман. „Орвел се бојао оних који би нас лишили информација. Хаксли се бојао оних који би нам их дали толико да бисмо били сведени на пасивност и егоизам. Орвел се бојао да ће истина бити сакривена од нас. Хаксли се бојао да ће се истина утопити у мору неважности. Орвел се бојао да ћемо постати заробљена култура. Хаксли се бојао да ћемо постати тривијална култура.“
У Хакслијевој визији, истицао је Постман, није потребан Велики брат да би људи били лишени своје аутономије, зрелости и историје, јер ће сами пригрлити и обожавати своје угњетавање; обожаваће технологије које поништавају њихову способност мишљења, оријентације и просуђивања. Показивао је и доказивао да се управо у његово време, осамдесетих година, догађала велика промена медијске парадигме која за исходиште има то да је велики део јавног дискурса постао опасан нонсенс.
Слике као информацијe
У доба владавине штампарске пресе дискурс у Америци био је, по Постмановом суду, генерално кохерентан, озбиљан и рационалан:
„Укључити се у писану реч значи следити ток мисли, што захтева знатну моћ класификовања, доношења закључака и просуђивања. То значи разоткрити лажи, забуне и претеране генерализације, открити злоупотребе логике и здравог разума. То такође значи вагати идеје, упоређивати и супротстављати тврдње, повезивати једну генерализацију с другом…“
У доба телевизије дискурс је, међутим, склизнуо у апсурд, сматрао је oн. Није га забрињавала само енормна изложеност појединца телевизијском „зрачењу“ у САД, него и то што су гледаоци били условљени да информације добијају све брже, са све мање нијансираности, и наравно, примарно преко слике. Његова фундаментална тврдња била је да је забава постала природни формат за репрезентацију целокупног искуства.
У кретању културе од усмене предаје преко писма до штампе и телевизије, њене идеје истине крећу се с њом, писао је, а истина је, као и само време, производ дијалога који човек води са собом кроз технике комуникације које је измислио:
„Будући да се интелигенција примарно дефинише као нечија способност да схвати истину о стварима, следи да оно што култура подразумева под интелигенцијом произлази из карактера њених важних облика комуникације.“
Tехнологија је идеологија
Постман је упозоравао и да појава сваког новог медија мења структуру дискурса, потичући одређене потребе, захтевајући одређену врсту садржаја и дајући предност одређеним дефиницијама интелигенције. Једноставно речено – нови медиј ствара нове облике казивања истине:
„Телевизија је главни начин самоспознаје у нашој култури. Стога начин на који телевизија инсценира свет постаје модел за то како свет треба исправно поимати.“
Постман је оцењивао да је орвеловски свет много лакше препознати и супротставити му се, него што је то реч са хакслијевским. Када врата почну да се затварају, против затвора се реагује готово интуитивно, док се море забаве не доживљава као претња, те се против тога нико не наоружава.
„Коме се, када и којим тоном жалимо када се озбиљан разговор претвори у кикотање?“, једно је од реторичких питања које је у својој књизи постављао.
Нил Постман је заступао тезу да то што долази као ненамерна последица драматичне промене у нашим начинима јавне комуникације јесте идеологија; технологија, наиме, намеће начин живота и однос људи према идејама око којих није било консензуса, расправа и супротстављања, већ само наметнутог усклађивања:
„Јавна свест још није асимиловала чињеницу да је технологија – идеологија, упркос чињеници да је она пред нашим очима протеклих деценија променила сваки аспект живота.“
Свеопшту тривијализацију и обесмишљавање јавног дискурса који су дошли са телевизијом Постман је доживљавао као озбиљну претњу:
„Када становништво постане растресено тривијалностима, када се културни живот редефинише као непрестани круг забаве, када озбиљан јавни разговор постане облик бебећег разговора, када, укратко, људи постану публика а њихов јавни посао водвиљски чин, тада се нација налази у опасности; смрт културе је очигледна могућност.“
Могућност медијске екологије
Постман је остављао, ипак, неку наду у погледу могућности одупирања остваривању Хакслијеве утопије. Веровао је да је кроз образовање могуће учинити људе свесним каква врста медијума је технологија постала и научити их како да је користе; то би могло да им упали црвену лампицу да крену у неком другом правцу.
Четири деценије пошто је Постман изнео своју дијагнозу и упозорења, стварност је неупоредиво екстремнија од оне која је њему била пред очима. Доба када је у Америци постојао једноцифрен број телевизијских канала, каква год да је била њихова природа, из данашње перспективе (мобилних телефона, интернета и социјалних медија) делује као време невиности.
Али без обзира на то, Постманова визија будућности, односно садашњости, и даље је више него актуелна, с његовим указивањем да су људи затрпани информацијама, неспособни да разлуче важно од неважног, релевантно од тривијалног, способни да виде свет само у фрагментима, неспособни да појме контекст, значење, смисао…
Постман је сматрао да озбиљна дискусија може да буде излаз и веровао је да постоје људи кадри да такву дискусију воде. То је, ипак, било пре скоро 40 година…
ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ „ЗАБАВЉАЈМО СЕ ДО СМРТИ“
Хакслијевско упозорење
пише: НИЛ ПОСТМАН
Свидео ми се предлог Џона Линдзија да политичке рекламе буду забрањене на телевизији као што сада забрањујемо рекламе за цигарете и алкохолна пића. Онима који би се успротивили тврдећи да је таква забрана јасно кршење Првог амандмана, понудио бих компромис: захтевати да свим политичким рекламама претходи кратка изјава да је њихово гледање опасно по интелектуално здравље заједнице. Нисам баш оптимиста да ће неко озбиљно схватити мој предлог. Ни ја не дајем много на предлоге за побољшање квалитета телевизијских програма. Телевизија нам најкорисније служи када емитује јефтину забаву; најгоре нам служи када укључује озбиљне садржаје – вести, политику, науку, образовање, економију, религију – и претвара их у пакете забаве. Свима би нам било боље када би се телевизија погоршала, а не побољшала.
Постоје два начина на који дух културе може да закржља. У првом – орвеловском – култура постаје затвор. У другом – хакслијевском – култура постаје бурлеска.
Никога не треба подсећати да је наш свет сада искварен многим затворским културама чију је структуру Орвел тачно описао у својим параболама. Ако би неко прочитао и 1984. и Животињску фарму, а онда додатно и Помрачење у подне Артура Кестлера, имао би прилично прецизан нацрт машинерије контроле мисли каква тренутно функционише у многим земљама и примењена је на милионима људи. Наравно, Орвел није био први који нас је учио о духовним пустошима тиранија. Оно што је незаобилазно у његовом делу јесте његово инсистирање да нема велике разлике да ли су наши управитељи инспирисани десничарским или левичарским идеологијама. Капије затвора су подједнако непробојне, надзор једнако ригорозан, идолопоклонство подједнако свеприсутно.
Оно што Хаксли учи јесте да је у доба напредних технологија већа вероватноћа да ће духовна пустош доћи од непријатеља са насмејаним лицем него од онога чије лице одише сумњом и мржњом. У Хакслијевом пророчанству, Велики брат нас по свом избору не гледа. Ми гледамо њега, по нашем. Нема потребе за надзорницима, капијама или министарствима истине. Када становништву пажњу одвраћају тривијалности, када се културни живот редефинише као непрекидни круг забаве, када озбиљан јавни разговор постане облик детињег брбљања, када, укратко, људи постану публика а њихов јавни посао водвиљ, тада се нација налази у опасности; смрт културе је очигледна могућност.
У Америци, Орвелова пророчанства су од мале важности, али Хакслијева су увелико на путу ка остварењу. Јер Америка је укључена у најамбициознији експеримент на свету како би се прилагодила технолошким дистракцијама које је омогућио електрични утикач. Ово је експеримент који је почео полако и скромно средином деветнаестог века, а сада је, у другој половини двадесетог, перверзну зрелост достигао у америчкој свеобухватној љубавној вези са телевизијом. Као нигде другде у свету, Американци су брзо и далеко одмакли у довођењу до краја ере споре штампане речи дајући телевизији суверенитет над свим својим институцијама. Ушавши у доба телевизије, Америка је дала свету најјаснији доступни увид у Хакслијеву будућност.
Они који говоре о овој ствари често морају да подигну свој глас до скоро хистеричне висине, призивајући тако оптужбе да су свашта, од млакоња и јавних ометала па до јеремијских нарикача. Али то раде зато што је оно што желе да други виде наизглед бенигно, онда када није чак ни сасвим невидљиво. Орвеловски свет је много лакше препознати и супротставити му се од хакслијевског. Све у нашем васпитању припремило нас је да препознамо и одупремо се затвору када капије око нас почну да се затварају. Мало је вероватно да ћемо, на пример, бити равнодушни према гласовима Сахарова, Тимермана и Велса. Наоружаћемо се против таквог мора невоља, поткрепљени духом Милтона, Бејкона, Волтера, Гетеа и Џеферсона. Али шта ако се узвици патње не чују? Ко је спреман да узме оружје против мора забаве? Коме да се жалимо и када, и којим тоном, када се озбиљан дискурс раствара у кикотању? Шта је противотров када се култура исушује смехом?
Бојим се да нам наши филозофи нису дали никакве смернице по овом питању. Њихова упозорења су обично била усмерена против оних формулисаних идеологија које свесно позивају на најгори део људске природе. Али оно што се дешава у Америци није дизајнирано према некој артикулисаној идеологији. Ниједан Mein Kampf или Комунистички манифест није најавио долазак овога. То долази као ненамерна последица драматичне промене у начину наше јавне комуникације. Али то ипак јесте идеологија, јер намеће начин живота, скуп односа између људи и идеја око којих није било консензуса, расправе и супротстављања. Само усклађености. Јавна свест још није усвојила поенту да је технологија идеологија, упркос чињеници да је пред нашим очима технологија током протеклих осамдесет година променила сваки аспект живота у Америци. На пример, 1905. године неспремност за културне промене које је аутомобил донео могла је бити разумљива. Ко је тада могао да посумња да ће аутомобил диктирати како водимо свој друштвени и сексуални живот? Да ће преоријентисати наше идеје о томе шта да радимо са својим шумама и градовима? Да ће створити нове начине изражавања нашег личног идентитета и друштвеног положаја?
Али сада, када је игра далеко одмакла, незнање о последицама је неопростиво. Не бити свестан да је технологија опремљена програмом за друштвене промене, сматрати да је технологија идеолошки неутрална, претпостављати да је технологија увек пријатељ култури, у ово позно доба је јасна и очигледна глупост. Штавише, до сада смо видели довољно тога да знамо да су технолошке промене у нашим начинима комуникације још више оптерећене идеологијом него промене везане за превозна средства. Уведите писмо у културу и променићете му когнитивне навике, друштвене односе, представе о заједници, историји и религији. Уведите штампарску пресу и урадићете исто. Уведите пренос слика брзином светлости и направићете културну револуцију. Без гласања. Без полемике. Без герилског отпора. Ево идеологије у чистом облику, иако не и сасвим артикулисане. То је идеологија без речи, и самим тим одсуством моћнија. Све што је потребно да би се она укоренила јесте популација која предано верује у неизбежност напретка. У том смислу, сви Американци су марксисти, јер ако постоји нешто у шта верујемо, то је да нас историја води ка неком унапред одређеном рају и да је технологија сила која иза тог покрета стоји.
Дакле, постоје скоро непремостиве потешкоће за свакога ко је написао овакву књигу и жели да је закључи неким лековима за невољу у којој смо се затекли. Пре свега, не верују сви да је икакав лек потребан, а и вероватно га ни нема. Али као прави плави Американац који је стекао непоколебљиво уверење да тамо где постоји проблем мора постојати и решење, закључићу следећим предлозима.
Морамо, за почетак, да се не заваравамо бесмисленим идејама као што је лудистички позив какав је, на пример, онај Џерија Мандера са његова Четири аргумента за укидање телевизије. Американци се неће одрећи ниједног дела свог технолошког апарата, а сугерисати да то ураде нема никаквог значења. Такође, готово је подједнако нереално очекивати да ће икада бити направљене нетривијалне модификације у доступности медија. Многе цивилизоване нације законом су ограничавале број сати које телевизија може да преноси да би на тај начин ублажавили улогу телевизијског медија у јавном животу. Али верујем да то у Америци није могуће. Једном када отворимо „Happy Medium“ за целокупну јавност, вероватно нећемо прихватити чак ни његово делимично ограничење. Ипак, неки Американци су размишљали у том правцу. Док ово пишем, у Њујорк тајмсу (27. септембар 1984) појавила се прича о плановима Библиотечког савета Фармингтона у Конектикату да спонзорише „ТВ искључење“ („TV Turnoff“). Изгледа да је такав напор учињен и претходне године, са идејом да људи на месец дана престану да гледају телевизију. Тајмс наводи да су медији приметили већи број искључења телевизије прошлог јануара. У чланку се наводе речи госпође Елен Бабкок, чија је породица учествовала у програму: „Биће занимљиво видети да ли ће утицај бити исти ове као и прошле године, када смо имали сјајно медијско извештавање о нашем пројекту.“ Другим речима, госпођа Бабкок се нада да ће гледајући телевизију људи научити да би требало да престану да гледају телевизију. Тешко је замислити да госпођа Бабкок не види иронију у својој позицији. Иронија је са којом сам се и сам много пута суочио када ми је речено да се морам појавити на телевизији како бих промовисао књигу која упозорава људе на телевизију. Такве су контрадикције културе засноване на телевизији.
Од коликог је уопште значаја једномесечно негледање телевизије? Крајње бедног; то је ништа више од самокажњавања. Какво ли је то олакшање морало бити, када су људи у Фармингтону завршили са својом казном и вратили се својој правој заниманцији. Ипак, мора им се честитати на труду, као што се морају похвалити напори оних који су видели известан напредак у ограничавању одређених врста садржаја на телевизији – на пример, прекомерног насиља, реклама у дечијим емисијама, итд. Посебно ми се свидео предлог Џона Линдзија да политичке рекламе буду забрањене на телевизији као што сада забрањујемо рекламе за цигарете и алкохолна пића. Радо бих сведочио пред Савезном комисијом за телекомуникације о вишеструким предностима ове одличне идеје. Онима који би се успротивили мом сведочењу тврдећи да је таква забрана јасно кршење Првог амандмана, понудио бих компромис: захтевати да свим политичким рекламама претходи кратка изјава да је здрав разум утврдио да је гледање политичких реклама опасно по интелектуално здравље заједнице.
Нисам баш оптимиста да ће неко озбиљно схватити мој предлог. Ни ја не дајем много на предлоге за побољшање квалитета телевизијских програма. Телевизија, као што сам раније наговестио, најкорисније нам служи када емитује јефтину забаву; најгоре нам служи када укључује озбиљне садржаје – вести, политику, науку, образовање, економију, религију – и претвара их у пакете забаве. Свима би нам било боље када би се телевизија погоршала, а не побољшала. Серије „А-тим“ и „Кафић уздравље“ нису претња нашем јавном здрављу. „60 минута“, „Eye-Witness News“ и „Улица Сезам“ jeсу.
Проблем, у сваком случају, није у ономе шта људи гледају. Проблем је у томе што уопште гледамо. Решење се мора наћи у томе како гледамо. Верујем да се с правом може рећи да тек треба да научимо шта је заправо телевизија. А разлог је у томе што није било ваљане дискусије, а камоли широког разумевања јавности, о томе шта су информације и како оне дају правац култури. Има нечег готово дирљивог у томе, јер нема људи који чешће и са више ентузијазма користе изразе као што су „информационо доба“, „информациона експлозија“ и „информационо друштво“. Изгледа да смо напредовали до тачке када смо схватили да промена форме, обима, брзине и контекста информација нешто значи, али даље одатле нисмо стигли.
Шта је информација? Или прецизније, шта су информације? Који су њени облици? На којим концепцијама интелигенције, мудрости и учења те форме инсистирају? Које концепције занемарују или исмевају? Који су њени главни психички ефекти? Каква је веза између информације и разума? Која врста информација најбоље олакшава разумевање? Постоји ли морална пристрасност у сваком облику информација? Шта значи када се каже да има превише информација? Како би то неко знао? Какво редефинисање важних културних значења захтевају нови извори, брзина, контексти и облици информација? Да ли телевизија, на пример, даје ново значење „побожности“, „патриотизму“, „приватности“? Да ли телевизија даје ново значење „пресуђивању“ или „разумевању“? Како различити облици информација убеђују? Да ли се новинарска „јавност” разликује од телевизијске „јавности”? Како различити облици информација диктирају врсту садржаја који се њима изражава?
Ова питања, и још десетине сличних, су средство уз помоћ ког би Американци могли да почну да одговарају својим телевизорима, да употребимо фразу Николаса Џонсона. Јер ниједан медиј није претерано опасан ако његови корисници разумеју које опасности од њега вребају. Није важно да они који постављају питања на крају дођу до мојих одговора или оних који нуди Маршал Меклуан (успут, то су сасвим другачији одговори). Ово је случај у коме је само постављање питања довољно. Питати значи разбити чини. Уз то бих могао да додам да су питања о психичким, политичким и друштвеним ефектима информација подједнако применљива на компјутер као и на телевизију. Иако верујем да је рачунар веома прецењена технологија, овде га помињем јер су му Американци, очигледно, придали своју уобичајену безумну непажњу; што значи да ће га користити како им се каже, без цвиљења. Дакле, централна теза компјутерске технологије – да главна потешкоћа коју имамо у решавању проблема потиче од недовољних података – неће бити испитана. Све до тренутка, годинама од сада, када ће се приметити да су масовно прикупљање и проналажење података брзином светлости били од велике користи за велик број организација, али су решиле врло мало тога значајног за већину људи и створиле, у најмању руку, онолико проблема колико су и решиле.
У сваком случају, оно што покушавам да поентирам јесте да само уз дубоку и непогрешиву свест о структури и ефектима информација, кроз демистификацију медија појавиће се нада да ћемо стећи неку меру контроле над телевизијом, компјутером или било којим другим медијем. Како постићи такву медијску свест? Постоје само два одговора која ми падају на памет, од којих је један бесмислен и може се одмах одбацити; други је очајан, али је уједно и једино што нам преостаје.
Бесмислен одговор је креирати телевизијске програме чија намера не би била да натерају људе да престану да гледају телевизију, већ да демонстрирају како телевизију треба гледати, да покаже како телевизија рекреира и деградира нашу концепцију вести, политичких дебата, религијског мишљења итд. Претпостављам да би такве демонстрације нужно попримиле облик пародија, попут „Уживо суботом“ и „Монти Пајтона“, са идејом да код најшире публике изазове смех због контроле телевизије над јавним дискурсом. Наравно, телевизија би се последња смејала. Да би се формирала публика која је довољно велика да направи разлику, програм би морао бити веома забаван, у телевизијском стилу. Тако би и сам чин критике, на крају, телевизија кооптирала. Пародисти би постали познате личности, глумили би у филмовима и на крају би снимали телевизијске рекламе.
Очајнички одговор се односи на ослањање на једини масовни медиј комуникације који је, у теорији, способан да реши проблем: наше школе. Ово је конвенционално америчко решење за све опасне друштвене проблеме и, наравно, засновано је на наивној и мистичној вери у ефикасност образовања. Процес ретко функционише. Што се тиче овог питања, постоји још мање разлога него обично да се очекује ефикасност. Наше школе још нису стигле да испитају ни улогу штампане речи у обликовању наше културе. Заиста, нећете наћи два од стотину матураната који би вам могли рећи – у границама грешке од пет стотина година – када је алфабет измишљен. Претпостављам да већина и не зна да је алфабет измишљен. Открио сам да када им се постави то питање, изгледају збуњени, као да сте их питали: када је измишљено дрвеће или облаци? Темељни принцип мита је, како је истакао Ролан Барт, да он трансформише историју у природу, а тражити од наших школа да се ангажују на задатку демитологизације медија значи тражити нешто што школе никада нису радиле.
Ипак, постоји разлог за претпоставку да ситуација није безнадежна. Наставници нису несвесни утицаја телевизије на њихове ученике. Подстакнути доласком компјутера, они сада много расправљају о томе – што ће рећи, постали су донекле „медијски свесни“. Тачно је да је велики део њихове свести усредсређен на питање: како можемо да користимо телевизију (или компјутере, или програме за обраду текста) да контролишемо образовање? Још нису дошли до питања: како можемо да користимо образовање за контролу телевизије (или компјутера, или процесора текста)? Али наша потрага за решењима требало би да превазиђе наше садашње схватање или оно о чему маштамо? Осим тога, опште је познат и прихваћен задатак школа да помогну младима да науче како да тумаче симболе своје културе. То што овај задатак сада треба да од њих захтева да науче како да се дистанцирају од форми информисања није толико бизаран подухват да се не можемо надати његовом укључивању у наставни план и програм; чак с надом да ће он бити стављен у центар образовања.
Оно што овде предлажем као решење је управо оно што је предлагао и Олдос Хаксли. И не могу да смислим ништа боље од њега. Заједно са Х. Џ. Велсом, веровао је да се налазимо у трци између образовања и катастрофе, и непрестано је писао о неопходности разумевања политике и епистемологије медија. На крају је покушавао да нам каже да оно што је мучило људе у Врлом новом свету није то што су се они смејали уместо да размишљају, већ да нису знали чему се смеју нити зашто су престали да мисле.
