Наполеон Бонапарта, двеста година касније: Требало му се дивити јер га није било могуће волети

Пише:  ФРАНКО БЕЛМОНТЕ/OKO/РТС

Колико се свет променио у протеклих 50 године показује разлика у начину прославе два века од рођења Наполеона Бонапарте и обележавања 200. годишњице његове смрти. Тек изабрани француски председник Жорж Помпиду је усред августа 1969. године отишао на Корзику на централну прославу годишњице рађања најпознатијег Француза свих времена. То је била само једна од многобројних прослава широм Пете републике. Године 2021. није било ни бројних а још мање помпезних прослава. Председник Емануел Макрон је положио цвеће на гроб Бонапарте у Палати инвалида и одржао говор у Француском институту.

Француска пре педесет и кусур година није имала проблема са поносом на Наполеоново наслеђе. Она се препознавала у Наполеоновим амбицијама да буде лидер Европе са просветитељском улогом у свету. Међутим, у данашњој Петој републици Волтер се етикетира као исламофоб и антисемита, Русо као развратник и бедник јер је оставио своју децу, Ришеље као зло по антономазији, Бодлер као дрогирани, мизогини и депресивни болесник. Ако су иконокласте у новом руху срушиле статуу Виктора Шолхера који је укинуо ропство, али му се не опрашта колонијална политика, какве шансе има Наполеон да изађе читав из те инконборачке машине за млевење меса?

Обележити али не и прослављати

Историја и историјске личности се не могу тумачити из угла данашњице и кроз призму личних убеђења и фрустрација. Ко нема капацитете да стави у контекст и временску димензију догађаје и људе који су обележили прошла времена, неизбежно завршава у навијачким таборима, а навијање, као и вера, је смрт разума. Очекивати да се неко бори за слободу медија, људска права, равноправност између полова, или идеју о Сједињеним Европским Државама на прелазу између 18. у 19. век по параметрима 21. века је наивно колико и бесмислено.

„Обележити, али не прослављати“, каже Ибер Ведрин бивши француски шеф дипломатије поводом 200 година од смрти Наполеона Бонапарте. „Исправно је сетити се Наполеона јер је он оставио траг у историји, али га не треба славити, јер слави само оно на шта смо поносни са нашим садашњим менталитетима“, додао је некадашњи саветник Франсоа Митерана и министар у влади Жака Ширака.

Било је противника Наполеона и у 19. веку, славних и утицајних, попут сликара Густава Курбеа који је Корзиканца сматрао гробаром Француске и ратним хушкачем, због чега је тражио демонтирање Вендомског стуба који је направљен по узору на Трајанов стуб у Риму, а уместо Дачких ратова рељефи представљају победу Наполеона код Аустрелица. Пре Курбеа је Шатобријан показивао своје гађење на Корзиканца. Док се цео Париз дирљиво опраштао од свог Наполеона у зиму 1840. године, отац романтизма га је каменовао речима: „Лишен свог стеновитог одра, Наполеон је дошао да се сахрани у париско ђубре.“.

Шатобријан и Курбе су припадали мањини. Наполеоновој слави су више од добијених битака допринеле стотине и стотине најумнијих глава и највећих писаца и филозофа 19. века. Јулије Цезар је био већи и оригиналнији војсковођа, Карло Велики је остварио сан о којем је Бонапарта сањао, покорио је Европу, али нису имали Гетеа, Хегела, Хајнеа, Манцонија, Игоа, Стендала, Бајрона, Пушкина, Достојевског, Толстоја и много других. До данас је написано више од 85 хиљада књига о Наполеону, односно више има књига са његовим именом него што је прошло дана од његове смрти на Светој Јелени.

„Оно што он није завршио мачем, ја ћу довршити пером“

Ако икоме пристаје Његошева „благо ономе ко довијека живи, имао се рашта и родити“, онда је то Наполеон Бонапарта. Ко би могао да се похвали да су га опевали и оплакали највећи немачки песници Јохан Волфганг Гете и Хајнрих Хајне, први међу енглеским поетима Џорж Гордон Бајрон, громаде међу Русима Александар Пушкин и Михаил Љермонтов, отац модерне италијанске књижевности Алесандро Манцони.

Манцони је поред реченице „Њему се требало дивити јер га није било могуће волети“ написао чувену оду посвећену Наполеону „Пети мај“ коју је Гете препевао на немачки. Хајне је певао: „Британијо! Теби море припада, па опет море нема толико воде да ти спере срамоту коју ти је умирући, велики упокојени, оставио у наслеђе.“ Бајрон је написао две оде Наполеону, Пушкин је у свом препознатљивом словенском заносу у Наполеону видео човека који је проширио по Европи најсветлије идеје Француске револуције. Љермонтов је, пре него што ће погинути у двобоју на Кавказу, констатовао да су Французи остали без главе јер су издали Наполеона и сад кукумачу за њим.

Виктор Иго је у младости следио Шатобријанове ставове о Наполеону, а онда је доживео преобраћање и подигао му је споменик у својим делима и говорима. Баш као што је Оноре де Балзак, који је у радној соби држао статуу Наполеона, одржао дату реч у својим романима: „Оно што он није завршио мачем, ја ћу довршити пером“. Вечност Наполеону су удахњивали Стендал у „Пармском картузијанском манастиру и Александар Дима, а пре њих Госпођа де Стал. Свој допринос је дао и Достојевски у „Злочину и казни“ дилемом Раскољникова.

Иронијом судбине Енглези су покушали да понизе највећег француског војсковођу за живота, држећи га као каквог брава на забитом острву у Атлантском океану, али је шкотски писац, поданик британске круне, сер Валтер Скот написао биографију „Живот Наполеона Бонапарте“, која је извршила утицај на све потоње генерације. 

Скотова књига је била ехо Наполеонових речи својим тамничарима и њиховом команданту гувернеру Лову: „За пар година ваш лорд Каслри и ваш лорд Батерст, као и сви остали, и ви сами ћете бити сахрањени у прашини заборава, а ако вас неко и помене некада, то ће бити само због неморалног понашања према мени.“

И заиста, Лов је мислио да ће његов повратак са Свете Јелене у Лондон по обављеном задатку бити тријумфалан, а дочекао га је презир, војвода Велингтон чак га је називао глупердом.

Историја која јаше на коњу

Наполеон је био инспирација и за Карла Маркса. Колико сте пута чули Марксову опаску о понављању историје као фарсе. Немачки филозоф је имао двојицу Наполеона пред очима када ју је је сковао. Наполеон Бонапарта је био историја а син његовог млађег брата Луја, Наполеон III, био је фарса.

Такође, Корзиканац је једини велики француски владар који није био „tombeur de femmes“. Штавише, жене га нису много интересовале, млака осећања је гајио само према првој и другој супрузи, Жозефини односно Марији Луизи. Није био ни близу предатор попут свог синовца Наполеона III, а камоли Митерана, Д’Естена или Ширака, званог „три минута са туширањем“.

Не постоји војсковођа у историји о којем су његови најумнији савременици и они који су непосредно касније дошли, имали тако раширен позитиван став. Најбистрије главе народа против чијих војски је Наполеон ратовао, било да су Немци, Британци, Руси, Аустријанци или Италијани, видели су у њему оно што је Хегел описао гледајући га у Јени: „Дух света или историја како јаше на коњу.“ Зато су поређења са тиранима и великим злом 20. и 21. века не само непримерена већ и потпуно промашена, било да се ради о највећим зликовцима од Хитлера и Стаљина до данашњих диктатора и аутократа.

Али наравно да Наполеон није био само просветитељ, творац Грађанског законика, утемељивач националног школског система, зачетник модерне административне организације државе и установитељ Легије части, која се и данас додељује. Напеолеон је имао много лица, могло би се рећи и превише, чак и из данашње перпсективе. Он је био нека врста ренеснансног типа и родоначелник људске врсте коју ће Англо-Американци назвати „selfmade man“. Осим што је био законодавац, администратор, војсковођа, Наполеон је био и страствени читалац Дидроове „Енциклопедије“.

Наполеон је и владар који је вратио ропство у француским прекоморским колонијама, командант трупа које су ликвидирале 3.000 заробљених војника у Сирији, и тачно је да је имао ставове који из данашње перспективе изгледају прилично проблематични, укључујући однос према женама и другим расама. Истина је да је био ћудљив, самовољан, да је држао до своје фамилије и као сваки Корзиканац делио је својој браћи и рођацима краљевства и титуле. У једном моменту ће признати: „У мојој фамилији сви имају лудачке амбиције, манију да троше много и никакав таленат.“

Бонапартизам –  издаја, неопростив чин

Био је често немилосрдни борац, било да се радило о политичкој или војној арени, али колико људи, колико генерација и колико земаља су профитирали захваљујући његовим путевима, законима, великим јавним радовима, идејама и духом модернизма којим је запљуснуо читав Стари континент? Опседнут грозницом иновација и модернизације друштва, и поред честих ратова није пропуштао ниједну прилику да све што дотакне или види покуша да трансформише у боље, корисније, практичније, модерније.

Жак-Луј Давид: Наполеон прелази Алпе (1804)

Одлука да се прогласи императором била је издаја у очима дела Наполеонових савременика који су у њему видели нешто ново, боље и светлије. Није само Лудвиг ван Бетовен променио име својој Симфонији бр. 3 због самокрунисања Бонапарте пред папом Пијем VII у Богородичиној цркви, за многе је то био неопростив чин. У једној речи – обмана. Манипулација која ће се, по појединим интерпретацијама, понављати у следеће два века на свим меридијанима. Била је то клица и образац популистичког освајања власти и владања, односно „бонапартизам“, који ће се по Марксовој максими, свуда понављати као фарса.

Последња прилика за Француску

Сви имамо пред очима слике и статуе које приказују Наполеона у тријуфалним позама, у одеждама које су мешавина одора римских императора и француских краљева на ремек-делима Жак-Луја Давида „Крунисање Наполеона“, односно „Наполеон прелази Алпе“.

Међутим, прави Наполеон је оно што је Пјер-Шарл Симар приказао у својим барељефима у Палати Инвалида око Бонапартиног гроба, односно десет ствари због којих Французи морају да му буду захвални: стварање нације, административна централизација, Државни савет, Грађански законик, Конкордат, Универзитет, Финансијски суд, Трговински закон, велики јавни радови, Легија части.

Вилијам Орчардсон: Наполеон Бонапарта на „Белерофону“ пре него што је прогнан на Свету Јелену

Наполеон је био поражен на Ватерлоу, али су се његове реформе, закони и организација државе победили. Папска држава је задржала Наполеонов систем управљања, баш као што се то догодило и у Прусији и другим немачким државама, или касније у Белгији и Италији у којој је, између осталог, пробудио идеју о уједињењу коју ће Италијани реализовати захваљујучи његовом синовцу Наполеону III. Са протеком времена и Шпанци су ревидирали став према Наполеоновој окупацији схватајући да је то био моменат за модернизацију земље, односно изгубљена прилика због које је Шпанија каскала за Европом практично све до краја прошлог века.

Са ове временске дистанце можемо да кажемо да је Наполеон био крајњи домет „француског момента“ у Европи који је трајао од Луја XIV, краља Сунца, па до Бонапарте. То је била последња велика прилика да Француска наметне себе као хегемона на Старом континенту. Наполеон је покушао, и није успео. Европа коју су нам скројили Талиран, Метерних, Каслри и Велингтон на Бечком конгресу одвела нас је у другом смеру.