Napoleon Bonaparta, dvesta godina kasnije: Trebalo mu se diviti jer ga nije bilo moguće voleti

Piše:  FRANKO BELMONTE/OKO/RTS

Koliko se svet promenio u proteklih 50 godine pokazuje razlika u načinu proslave dva veka od rođenja Napoleona Bonaparte i obeležavanja 200. godišnjice njegove smrti. Tek izabrani francuski predsednik Žorž Pompidu je usred avgusta 1969. godine otišao na Korziku na centralnu proslavu godišnjice rađanja najpoznatijeg Francuza svih vremena. To je bila samo jedna od mnogobrojnih proslava širom Pete republike. Godine 2021. nije bilo ni brojnih a još manje pompeznih proslava. Predsednik Emanuel Makron je položio cveće na grob Bonaparte u Palati invalida i održao govor u Francuskom institutu.

Francuska pre pedeset i kusur godina nije imala problema sa ponosom na Napoleonovo nasleđe. Ona se prepoznavala u Napoleonovim ambicijama da bude lider Evrope sa prosvetiteljskom ulogom u svetu. Međutim, u današnjoj Petoj republici Volter se etiketira kao islamofob i antisemita, Ruso kao razvratnik i bednik jer je ostavio svoju decu, Rišelje kao zlo po antonomaziji, Bodler kao drogirani, mizogini i depresivni bolesnik. Ako su ikonoklaste u novom ruhu srušile statuu Viktora Šolhera koji je ukinuo ropstvo, ali mu se ne oprašta kolonijalna politika, kakve šanse ima Napoleon da izađe čitav iz te inkonboračke mašine za mlevenje mesa?

Obeležiti ali ne i proslavljati

Istorija i istorijske ličnosti se ne mogu tumačiti iz ugla današnjice i kroz prizmu ličnih ubeđenja i frustracija. Ko nema kapacitete da stavi u kontekst i vremensku dimenziju događaje i ljude koji su obeležili prošla vremena, neizbežno završava u navijačkim taborima, a navijanje, kao i vera, je smrt razuma. Očekivati da se neko bori za slobodu medija, ljudska prava, ravnopravnost između polova, ili ideju o Sjedinjenim Evropskim Državama na prelazu između 18. u 19. vek po parametrima 21. veka je naivno koliko i besmisleno.

„Obeležiti, ali ne proslavljati“, kaže Iber Vedrin bivši francuski šef diplomatije povodom 200 godina od smrti Napoleona Bonaparte. „Ispravno je setiti se Napoleona jer je on ostavio trag u istoriji, ali ga ne treba slaviti, jer slavi samo ono na šta smo ponosni sa našim sadašnjim mentalitetima“, dodao je nekadašnji savetnik Fransoa Miterana i ministar u vladi Žaka Širaka.

Bilo je protivnika Napoleona i u 19. veku, slavnih i uticajnih, poput slikara Gustava Kurbea koji je Korzikanca smatrao grobarom Francuske i ratnim huškačem, zbog čega je tražio demontiranje Vendomskog stuba koji je napravljen po uzoru na Trajanov stub u Rimu, a umesto Dačkih ratova reljefi predstavljaju pobedu Napoleona kod Austrelica. Pre Kurbea je Šatobrijan pokazivao svoje gađenje na Korzikanca. Dok se ceo Pariz dirljivo opraštao od svog Napoleona u zimu 1840. godine, otac romantizma ga je kamenovao rečima: „Lišen svog stenovitog odra, Napoleon je došao da se sahrani u parisko đubre.“.

Šatobrijan i Kurbe su pripadali manjini. Napoleonovoj slavi su više od dobijenih bitaka doprinele stotine i stotine najumnijih glava i najvećih pisaca i filozofa 19. veka. Julije Cezar je bio veći i originalniji vojskovođa, Karlo Veliki je ostvario san o kojem je Bonaparta sanjao, pokorio je Evropu, ali nisu imali Getea, Hegela, Hajnea, Manconija, Igoa, Stendala, Bajrona, Puškina, Dostojevskog, Tolstoja i mnogo drugih. Do danas je napisano više od 85 hiljada knjiga o Napoleonu, odnosno više ima knjiga sa njegovim imenom nego što je prošlo dana od njegove smrti na Svetoj Jeleni.

„Ono što on nije završio mačem, ja ću dovršiti perom“

Ako ikome pristaje Njegoševa „blago onome ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi“, onda je to Napoleon Bonaparta. Ko bi mogao da se pohvali da su ga opevali i oplakali najveći nemački pesnici Johan Volfgang Gete i Hajnrih Hajne, prvi među engleskim poetima Džorž Gordon Bajron, gromade među Rusima Aleksandar Puškin i Mihail Ljermontov, otac moderne italijanske književnosti Alesandro Manconi.

Manconi je pored rečenice „Njemu se trebalo diviti jer ga nije bilo moguće voleti“ napisao čuvenu odu posvećenu Napoleonu „Peti maj“ koju je Gete prepevao na nemački. Hajne je pevao: „Britanijo! Tebi more pripada, pa opet more nema toliko vode da ti spere sramotu koju ti je umirući, veliki upokojeni, ostavio u nasleđe.“ Bajron je napisao dve ode Napoleonu, Puškin je u svom prepoznatljivom slovenskom zanosu u Napoleonu video čoveka koji je proširio po Evropi najsvetlije ideje Francuske revolucije. Ljermontov je, pre nego što će poginuti u dvoboju na Kavkazu, konstatovao da su Francuzi ostali bez glave jer su izdali Napoleona i sad kukumaču za njim.

Viktor Igo je u mladosti sledio Šatobrijanove stavove o Napoleonu, a onda je doživeo preobraćanje i podigao mu je spomenik u svojim delima i govorima. Baš kao što je Onore de Balzak, koji je u radnoj sobi držao statuu Napoleona, održao datu reč u svojim romanima: „Ono što on nije završio mačem, ja ću dovršiti perom“. Večnost Napoleonu su udahnjivali Stendal u „Parmskom kartuzijanskom manastiru i Aleksandar Dima, a pre njih Gospođa de Stal. Svoj doprinos je dao i Dostojevski u „Zločinu i kazni“ dilemom Raskoljnikova.

Ironijom sudbine Englezi su pokušali da ponize najvećeg francuskog vojskovođu za života, držeći ga kao kakvog brava na zabitom ostrvu u Atlantskom okeanu, ali je škotski pisac, podanik britanske krune, ser Valter Skot napisao biografiju „Život Napoleona Bonaparte“, koja je izvršila uticaj na sve potonje generacije. 

Skotova knjiga je bila eho Napoleonovih reči svojim tamničarima i njihovom komandantu guverneru Lovu: „Za par godina vaš lord Kaslri i vaš lord Baterst, kao i svi ostali, i vi sami ćete biti sahranjeni u prašini zaborava, a ako vas neko i pomene nekada, to će biti samo zbog nemoralnog ponašanja prema meni.“

I zaista, Lov je mislio da će njegov povratak sa Svete Jelene u London po obavljenom zadatku biti trijumfalan, a dočekao ga je prezir, vojvoda Velington čak ga je nazivao gluperdom.

Istorija koja jaše na konju

Napoleon je bio inspiracija i za Karla Marksa. Koliko ste puta čuli Marksovu opasku o ponavljanju istorije kao farse. Nemački filozof je imao dvojicu Napoleona pred očima kada ju je je skovao. Napoleon Bonaparta je bio istorija a sin njegovog mlađeg brata Luja, Napoleon III, bio je farsa.

Takođe, Korzikanac je jedini veliki francuski vladar koji nije bio „tombeur de femmes“. Štaviše, žene ga nisu mnogo interesovale, mlaka osećanja je gajio samo prema prvoj i drugoj supruzi, Žozefini odnosno Mariji Luizi. Nije bio ni blizu predator poput svog sinovca Napoleona III, a kamoli Miterana, D’Estena ili Širaka, zvanog „tri minuta sa tuširanjem“.

Ne postoji vojskovođa u istoriji o kojem su njegovi najumniji savremenici i oni koji su neposredno kasnije došli, imali tako raširen pozitivan stav. Najbistrije glave naroda protiv čijih vojski je Napoleon ratovao, bilo da su Nemci, Britanci, Rusi, Austrijanci ili Italijani, videli su u njemu ono što je Hegel opisao gledajući ga u Jeni: „Duh sveta ili istorija kako jaše na konju.“ Zato su poređenja sa tiranima i velikim zlom 20. i 21. veka ne samo neprimerena već i potpuno promašena, bilo da se radi o najvećim zlikovcima od Hitlera i Staljina do današnjih diktatora i autokrata.

Ali naravno da Napoleon nije bio samo prosvetitelj, tvorac Građanskog zakonika, utemeljivač nacionalnog školskog sistema, začetnik moderne administrativne organizacije države i ustanovitelj Legije časti, koja se i danas dodeljuje. Napeoleon je imao mnogo lica, moglo bi se reći i previše, čak i iz današnje perpsektive. On je bio neka vrsta renesnansnog tipa i rodonačelnik ljudske vrste koju će Anglo-Amerikanci nazvati „selfmade man“. Osim što je bio zakonodavac, administrator, vojskovođa, Napoleon je bio i strastveni čitalac Didroove „Enciklopedije“.

Napoleon je i vladar koji je vratio ropstvo u francuskim prekomorskim kolonijama, komandant trupa koje su likvidirale 3.000 zarobljenih vojnika u Siriji, i tačno je da je imao stavove koji iz današnje perspektive izgledaju prilično problematični, uključujući odnos prema ženama i drugim rasama. Istina je da je bio ćudljiv, samovoljan, da je držao do svoje familije i kao svaki Korzikanac delio je svojoj braći i rođacima kraljevstva i titule. U jednom momentu će priznati: „U mojoj familiji svi imaju ludačke ambicije, maniju da troše mnogo i nikakav talenat.“

Bonapartizam –  izdaja, neoprostiv čin

Bio je često nemilosrdni borac, bilo da se radilo o političkoj ili vojnoj areni, ali koliko ljudi, koliko generacija i koliko zemalja su profitirali zahvaljujući njegovim putevima, zakonima, velikim javnim radovima, idejama i duhom modernizma kojim je zapljusnuo čitav Stari kontinent? Opsednut groznicom inovacija i modernizacije društva, i pored čestih ratova nije propuštao nijednu priliku da sve što dotakne ili vidi pokuša da transformiše u bolje, korisnije, praktičnije, modernije.

Žak-Luj David: Napoleon prelazi Alpe (1804)

Odluka da se proglasi imperatorom bila je izdaja u očima dela Napoleonovih savremenika koji su u njemu videli nešto novo, bolje i svetlije. Nije samo Ludvig van Betoven promenio ime svojoj Simfoniji br. 3 zbog samokrunisanja Bonaparte pred papom Pijem VII u Bogorodičinoj crkvi, za mnoge je to bio neoprostiv čin. U jednoj reči – obmana. Manipulacija koja će se, po pojedinim interpretacijama, ponavljati u sledeće dva veka na svim meridijanima. Bila je to klica i obrazac populističkog osvajanja vlasti i vladanja, odnosno „bonapartizam“, koji će se po Marksovoj maksimi, svuda ponavljati kao farsa.

Poslednja prilika za Francusku

Svi imamo pred očima slike i statue koje prikazuju Napoleona u trijufalnim pozama, u odeždama koje su mešavina odora rimskih imperatora i francuskih kraljeva na remek-delima Žak-Luja Davida „Krunisanje Napoleona“, odnosno „Napoleon prelazi Alpe“.

Međutim, pravi Napoleon je ono što je Pjer-Šarl Simar prikazao u svojim bareljefima u Palati Invalida oko Bonapartinog groba, odnosno deset stvari zbog kojih Francuzi moraju da mu budu zahvalni: stvaranje nacije, administrativna centralizacija, Državni savet, Građanski zakonik, Konkordat, Univerzitet, Finansijski sud, Trgovinski zakon, veliki javni radovi, Legija časti.

Vilijam Orčardson: Napoleon Bonaparta na „Belerofonu“ pre nego što je prognan na Svetu Jelenu

Napoleon je bio poražen na Vaterlou, ali su se njegove reforme, zakoni i organizacija države pobedili. Papska država je zadržala Napoleonov sistem upravljanja, baš kao što se to dogodilo i u Prusiji i drugim nemačkim državama, ili kasnije u Belgiji i Italiji u kojoj je, između ostalog, probudio ideju o ujedinjenju koju će Italijani realizovati zahvaljujuči njegovom sinovcu Napoleonu III. Sa protekom vremena i Španci su revidirali stav prema Napoleonovoj okupaciji shvatajući da je to bio momenat za modernizaciju zemlje, odnosno izgubljena prilika zbog koje je Španija kaskala za Evropom praktično sve do kraja prošlog veka.

Sa ove vremenske distance možemo da kažemo da je Napoleon bio krajnji domet „francuskog momenta“ u Evropi koji je trajao od Luja XIV, kralja Sunca, pa do Bonaparte. To je bila poslednja velika prilika da Francuska nametne sebe kao hegemona na Starom kontinentu. Napoleon je pokušao, i nije uspeo. Evropa koju su nam skrojili Taliran, Meternih, Kaslri i Velington na Bečkom kongresu odvela nas je u drugom smeru.